Полицијски гласник

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 87

не презире и поуздано је морао на мене гледати као на створење покорно, слабо, бедно и у сваком погледу ниже од њега. Сутра-дан су га извели на поновно кажњавање.... Кад затворе наш казамат, он одмах добије некакав особити изглед, —• изглед правога стана, домаћега огњишта. Сад сам тек могао видети осуђенике, моје другове, потпуно као код куће. Дању наредници, стражари и уопште управа могу сваког часа стићи у тамницу, те се због тога сви становници тамнички и понашају некако друкчије, као да нису сасвим умирени, као да сваког часа очекују нешто у некаквој узнемирености. Али чим се затвори казамат, одмах се сви разместе мирно, сваки на своје место, и готово се сваки лати каквог рада. Казамат се наједанпут ооветли. Сваки је имао своју свећу и свој свећњак, веКином дрвен. Неко сео, па крпи ципеле, неко шије какву одећу. — МеФитички ваздух казаматски јачао је с часа на час. Гомилица беспосленика чучнула у кутићу око разастртог Килимчета за карте. Готово у сваком казамату био је по какав осуђеник, који је имао отрцано ћилимче од аршина, свећу и до невероватности испрљање, масне карте. Све ово скупа називало се: коцкарница. Ималац тога је добивао од нграча ио петнаест копејака за ноћ; тиме је он и зарађивао. Све су игре биле азардне. Сваки је играч изручио испред собе гомилицу бакариога новца —• све шго је имао у џепу, па би се дигао тек кад би изгубио и последњу пару или кад би друговима узео све. Играње се свршавало доцкан у ноћ, а понекипут је трајало до сванућа, све до оног часа, кад се отварају казамати. У нашој соби, као и у свима другим казаматима тамничким, увек је било сиротана, просјака, који су прокоцкали и пропили, што су имали, или су тако, просто од природе, бедници. Велим »од природе« и нарочито подвлачим тај израз. Заиста, свуда у нашем народу, ма у каквим приликама, ма под каквим погодбама, свагда има и свагда ће бити неких чудних људи, људи кротких и често доста вредних, али којима је већ тако судбином опредељено, да целог свог века остану сиротани. Они су увек бескућници, адраповци; увек изгледају утучени и забринути, а вечно се налазе некоме при руци, служе коме-год као трчкарала обично у људи што неуредно живе или у оних, што су се ненадно обогатили и узвисили. Сваки почетак, свака иницијатива — за њих је зло и мука. Они као да су се и родили под погодбом, да ништа сами не почињу, него само да служе, да не живе својом вољом, да играју како други свира; они су одређени — да испуњавају само туђу вољу. Уза све то, никакве прилике, никакви преврати не могу их обогатити, Они су увек сиромаси. Опазио сам да таквих људи има не само у народу, него и у свима друштвима, свима сталежима, партијама, повинама и удружењима. Тако је било и у сваком казамату, у свакој тамници, итаман се склопи друштво за за коцкање, одмах се какав од тих људи јавља да опслужује. А и у опште ни једна коцкарница није могла бити без послужитеља. Њега су обично погађали играчи сви скупа, на целу ноћ, за

пет сребрних копејака, а главна му је дужност била, да стоји целу ноћ на стражи. Већином се мрзао по шест или седам сахати у мраку, у ходнику, на мразу ад тридесет степени, и ослушкивао је на сваку лупу, на сваки звук, на сваки корак по авлији. Плац-мајор или стража појављивали су покадшто у тамницћ доста доцкан ноћу, улазили полако, те би ухватили и оне што се картају, и оне што раде, и непотребне свеће, које су се могле видети још из авлије. Кад наједанпут зашкрипи брава на вратима између авлије и ходника, онда је свакојако већ било доцкан крити се, гасити свеће, и легати на даске. Али, како је послужитељ на стражи после овога рђаво пролазио од коцкара, то су и случајеви такве непажње били веома ретки. Пет копејака је, до душе, сменшо-ништавна плата, чак и за тамницу; и мене је увек поражавала у тамници суровости и немилосрђе оних, што су погађали људе, и у овом и у свима другим случајевима. »Паре си узео, — па онда служи!" То је био аргуменат, што није триео никаква приговора. За издани грош узимао је газда све што је могао да узме, узимао је, ако је било могуће, и сувише и још је сматрао да он обвезује најамника. Пијани беспосличар, што баца новац и лево и десно без рачуна, закинуће насигурно своме најамнику ; и то сам опазио не само у тамници, не само у коцкарници. Рекао сам већ, да су се у казамату скоро сви латили ма каквог посла: осем играча, није било више од петорице потпуно залудних; они су одмах легли да спавају. Моје је место на даскама било до самих врата. Према мени с друге стране, глава уз главу, лежао је Аћим Аћимић. До десет или једанаест сахати, радио је, лепио некакав разнобојан кинески Фењерић, што су му га поручили из вароши, за доста добру цену. Фењериће је правио мајсторски, радио је методички, не дижући главе; кад сврши посао, акуратно би скупио своје ствари, простро би .свој душек, помолио би се Богу и пристојио легао на своју постељу. Пристојност и ред терао је до најсићушнијег педантизма; очевидно је, даје он себе морао сматрати за необично паметна човека, као и уопште сви глупи и ограничени људи. Он ми се није допао још од првог дана, ма да сам — сећам се тог првог дана много о њему размишљао, највише се томе чудио, што се такав човек, уместо да успева у животу, створио у тамници. Доцније ћу чешће имати прилике да говорим о Аћиму Аћимићу. Него да опишем у кратко састав целог нашег казамата. У њему сам морао да проживим много година и то су све били моји доцнији сажитељи, другови. Појмљиво је, што сам гледао на њих са претераном радозналошћу. Лево од мога места на даскама била је гомилица кавкаских брђана, послатих већином због разбојништва и ца разне рокове. Међу њима су била два Лезгина, један Чеченац и три дагестанска Татарина. Чеченац је био натмурено и мрзовољно створење; готово ни с ким није говорио и непрестано је гледао око себе с мржњом, испод очију и с јетким. накосио-подсмешљивим осмехом. Један од Лезгина је био већ старац, сдугим, танким, кукастим носем, већ по спољашности разбојник од главе до

пете. Зато једруги, Нура, учинио на мене, још од првога дана, најлепши, најпријатнији утисак. То је био човек средњих година, раста средњега, развијен као Херкул, потпуно плав, са отворено-плавим очима, прчаста носа, с лицем као у Финланђанке и кривих ногу од некадашњег силног јахања. Све му је тело било исечено, пуно рана од бајонета и танади. На Кавказу се рачунао као покоран, али је кришом непрестано одлазио непокорним брђанима, па је отуда заједно с њима нападао на Русе. У тамници су га сви волели. Увек је био весео, предусретљив према сваком, радио је без мрмљања, миран и ведар, ма да је често с негодовањем гледао на гад и нечистоту осуђеничког живота и сав би се до крајнбсти распалио ради сваке крађе, нитковлука, пијанстваи уопште ради свега, што је било нечасно; али кавгу није заметао, него се само уклањао с негодовањем. А он, за све време своје робије, није ништа украо, није ништа згрешио. Био је необично побожан. Молитве је вршио свето ; о посту, пред мухамеданским празницима, постио је као Фанатик, и по целе је ноћи проводио у молитви. Сви су га волели и сви су веровали у његово поштење. »Нураје — лав, <с говорили су осуђеници; тако му и оста пазив лава. Потпуно је био убеђен, да ће га, по окон ању одређенога му рока на робији, вратити кући, на Кавказ, и живио је само том надом. Мени се чини, да би он умро, кад би ње нестало. Још првога мог дана у затвору, упао ми је ои јако у очи. Човек није могао а да не опази његово добро, симпатично лице, усред оних злих, натмурених, подсмешљивих лица осталих робијаша (Наотавиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Један општиноки пиоар пита нао: има ли потребе да издази чиновник ради увиђаја и оравњења тапије од продатог и.ш трампљеног имања и у ону општину у којој нома никакве ни општиноке, ни државне, ни општенародне шуме? Даље имади права чиновник, који по таквоме посду издази у орез, Да напдати од сваке тапије целу дијурну, или само једну за све? Наш одговор : Кад ое зма, и кад власт има уверења да у некој општини нема никако таквих шума, онда за такве изласке у ту општпну нема никакве потребе. Где, пак, буде потреба за те издаске, онда се по правидима која су, на оонови закоиа о трошковима управних власти, прописани 1. маја пр. године Г. Министар Унутрашњих Дела П№ 1 1.4 90 и Г. Министар Финансија Пр.Бр. 13.449., напдаћује це.аа дијурна на корисг касе државне од свакога дица понаособ, коме ое какав посао тим изласком оврши, па ма кодико њих бидо. -*■ * Иоти пиоар пита нас даље : да ди ое тачка 2, §-а 397 кривичнога закона односи и на она дела по којима је преоуда изречена и извршна поотада, и.ш се она може применити само тада докле је дело још у току извиђања, и докле још није изречена преоуда? Усдед тога питања одговарамо ово: За сва иступна дела, која се извиђају и суде сажо на тужбу приватнога тужиоца, за-