Полицијски гласник

СТРАНА 86

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 11

и ногама моје људе, — би савладан и однешен везаних руку и са запушеним устима. Не проговорих му чак ни о његовој коси, коју му је ишчупала јадна убијена девојка. Са његовим саучесником — кобним Фигурантом у делу извршеног злочина — био сам брзо готов. Како нисам имао потребе да и овом спремам клопку, рекох му одмах отворено оно што се десило и објасних му, да је у његовом интересу да каже нраву истину,. без прећуткивања. Он признаде све.

Кад се ова два злочинца нађоше један поред другог, при изласку из седнице поротног суда, који тек што их беше осудио на смрт, — Рубер, гледајући свога пријатеља, рече му из лакрдијашлука: — А, дебељко! После церемоније, имаће од чега да се праве »крвњаче« ! На ову гробну шалу, овај се у једанпут онесвесну. Њему само и заменише смртну казну вечитом робијом. Рубер би гиљотиниран. С Француског превео Др. Антула.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВПГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 10 И тако притвореник, пошто је израчунао, кад ће, отприлике, доћи за њега ужасни дан, одлази често у болницу, желећи да ма колико-толико одгоди тешки тренутак. А кад га опет пуштају из болнице, налази се готово увек у силном узбуђењу, јер онда зна посигурно, да ће му судбоносни час сутра куцнути. Понеки теже из самољубља, да сакрију своја осеКања, али невешта, удешена храброст не може да обмане њихове другове. Сви разумеју у чему је ствар, па ћуте из човекољубља. Познавао сам једног осуђеника, младог човека, убилца, војника, осуђенога на целокупан број удараца. Он се толико био уплашио, да се одлучио, да у очи дана., кад ће га казнити, попије цело стакло ракије, помешапе с бурмутом. Ракије, узгред буди речено, увек има код притвореника пред казном. Она се спрема још израније, много пре тогадана; набавља се за скун новац, а осуђени притвореник би се кроз по године раније одрекао најпотребнијега, само да уштеди потребну суму за стакло ракије, да би га испио на четврт часа пре казне. Међу осуђеницима уопште постоји убеђење, да пијан човек не осећа тако јако бич или батину. Него, ја се удалих ид своје приче. Сиромах дечко, чим је попио своје стакло ракије, одиста се одмах и поболео; ноче да пљује крв, те су га однели у болницу готово онесвеслог. Пљување крви му је толико наудило прсима, да су се после неколико дана код њега појавили знаци праве суве болести, од које је и умро после по године. Доктори, који су га лечили од суве болести, нису знали од чега је дошла. Али, причајући о малодушју,- на које се често наилази у преступника пред казном, морам додати, да понеки од њих, напротив, задиве посматраоца необичном храброшћу. Сећам се неколико примера одважности, која се граничила готово са некаквом неосетљивошћу, а ти примери нису били сасвим ретки. Нарочито се још сећам једног страшпог преступника. Једног летњег дана распростре се по осуђеничким дворанама глас, да ће те вечери казнити чувеног разбојника Орлова, војничког бегунца, а после казне ће га довести у болницу. Болесни осуђеници, очекујући Орлова, тврдили су, да ће га казнити оштро. Сви су били некако узбуђени, и, признајем, ја сам такође очекивао

појаву чувенога разбојника с великом радозналошћу. Давно сам слушао о њему читава чуда. Он је био разбојник, каквих мало има, који је клао хладнокрвно и старце и децу — човек са ужасном силином воље и с поноситом свешћу о својој снази. Окривљен је за многа убиства, и био осуђен на шибу. Довели су га још с вечера. У дворани се већ смркло и биле упаљене свеће. Орлов је био готово у несвестици, ул^асно блед, с густом, замршеном, чекињастом косом, црном као смола. Леђа су му била отечена и била крваво-модре боје. Целу ноћ су га дворили осуђеници, мењали му воду, превртали га с једне стране на другу, давали му лекове, просто као да су дворили крвиог сродника, каквог свог добротвора. А сутра-даи је дошао сасвим себи и прошао два-трипут по соби! Ово ме је задивило: дошао је у болницу сасвим слаб и измучен. Издржао је одједанпут читаву половину батина, на које је био осуђен. Доктор је зауставио извршење тек кад је опазио, да би даље настављање кажњавања загрозилопреступнику сигурном смрћу. Сем тога, Орлов је био малога раста и слабо развијен, а уз то још изнуреп дугим притвором. Коме се дешавало, да кадгод сретие судске притворенике, тај се вероватио дуго сећао њихових изнурених, мршавих и бледих лица, грозничавих погледа. Поред свега тога, Орлов се брзо опорављао. Очевидно је, да је унутрашња, душевна његова енергија јако помогла природи. Одиста, то није био човек сасвим обичан. Из радозналости сам се упознао с њиме изближе и читаву сам га недељу проучавао. Поузданомогу рећи, ди нисам никад у животу наишао на човека с јачим, гвозденијим карактером од њега. Видео сам већ једном, у Тобољску, једну такву знаменитост, неког бившег поглавицу разбојничког. Тај је био права дивља животиња, и ви би стојећи поред њега и још му и не знајући имена, већ инстинктивно осетили, да је поред вас страшно створење. Али код тога ме је доводила до ужаса његова душевиа затупљеност. Месо је у толикој мери преовладало над свима његовим душевним особинама, да сте на први поглед по лицу његовом могли видети, дајетуосталасамо још једина дивља жеђ за телесним уживањима, сладострашће, чулно уживање. Уверен сам, да би чак и Корењев — име тога разбојника — клонуо духом и да би дрхтао од страха пред казном и поред тога, што је био у стању да кол>е а да се чак и не намршти. Орлов је био према њему савршена противност. Ту је била доиста потпуна победа над телом. Било је јасно, да је тај човек могао неограничено владати собом, да је презирао све муке и казне, и да се није ничег на свету

бојао. У њему смо видели само безконачну енергију, жеђ за делањем, жеђ за осветом, жудњу да достигне постављени циљ. Између осталога, мене је задивљавала његова чудна охолост. Он је на све гледао некако невероватно с висине, али ни мало не усиљавајући се хвалисањем и разметањем, иего онако, као да је то сасвим природно. Мислим, да није било створења на свету, које би могло утицати на њега самим ауторитетом. На све је гледао некако неочекивано мирно, као да није било ничега на свету, што би га могло зачудити. И ма да је потпуно осећао, да остали осуђеници гледају на њега с иоштовањем, опет се никад није пред њима хвалисао. А међутим сујета и надутост својствени су готово свима осуђеницима без изузетка. Био је доота разборит и некако чудновато иокрен, ма да није био ни мало брбљив. На моја је питања одговарао без околишења, како чека да оздрави, да се што пре изврши остатак казне и како се бојао с почетка, пред казном, да је неће моћи издржати. — „Али оад, додаде он, намигнувши на ме, — ствар је свршена. Проћи ћу кроз заостали број удараца, и одмах ће ме послати с друштвом у Њерчинск, а ја ћу уз пут иобећи ! Насигурно ћу побећи! Само да ми хоће леђа што пре зарасти !® — Исвих тих пет дана очекивао је као на иглама, кад ће се моћи јавити за отпуштање из болиице. А у очекивању је био овда-онда веома расположен и весео. Покушавао сам да с њиме поведем реч о његовим доживљајима. Он би се мало намршгио код таквих питања, али је одговарао свагда отворено. Кад је, осетио, да хоћу да се дотакнем његове савести, да желим данаиђем у његана коликогод кајања, он ме погледа са толико презрења и* тако охоло, као да сам наједном постао у његовим очима некаквим маленим, глупавим деригатетом, с којим се и не може разговарати као са одраслима. Чак се и нека врста сажаљења према мени показа на лицу његовом. За тренутак и он ми се стаде смејати најпростодушнијим смехом, без икакве ироније, а ја сам уверен, кад је остао насамо и кад се сетио мојих речи, да се можда неколико пута отиочињао. смејати у себи. Најзад га отпусте, са још не сасвим залеченим леђима; ја сам такође у тај пар ишао да се јавим за отпуст, и десило се да смо се из болнице враћали заједно: ја у тамницу, а он у стражару, поред наше тамнице, где су га и пре тога држали. Праштајући се, он ми стиште руку, и с његове стране то је био знак високог поверења. Ја мислим, да је он то учинио с тога, што је био врло задовољан собом и тим тренутком. У ствари, он није могао а да ме