Полицијски гласник

БРОЈ 11

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 85

египатоки бог Анубио и да је страсно жели. Скромна Паулина држаше да мора дати једном богу оно што није хтела дати једном обичном смртном; и она се даде затворити у један мрачан део храма, где се онај заљубљени племић био сакрио и он с њом проведе ту целу ноћ. Доцније он јој открије то своје лукавство и тражио је од ње да му сад и као човеку да оно што му је као богу већ дала. Алп Паулина пренеражена исприча ту подлост своме мужу и овај га тужи цару. Тиберије нареди те ти грамзиви и лукави свештеници буду распети на крст а осрамоћени храм буде разорен. (Наотавиће ое)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО ЗЛОЧИН У СЕН-МОРУ — Ив меиоара једног истразкног оудије (Свршетак) Једне ноћи једна изненадна мисао сену ми у памети. Сетих се. да сам још у времену када бејах помоћник државног тужиоца у Ме1ип-у, имао посла са неким Рубером колпортером, продавцем игала, дугмета, чарапа, слика и других ситница, који се увек држао прописаних одредаба за ову врсту трговања, а који беше оптужен за убијство. Рубер је био, истина. ослобођен од иоротног суда, али ме је потсетио на случајеве, у којима код Рубера чекић играше главну улогу. Ја незнам зашто ми се овај детаљ са толико упорства уреза у мојој памети, те ми просто постаде Фикс -идеја. Тек чим свану дан, скочих с постеље, узех први воз на прузи Париз Лион — Средоземно море и у подне се вратих са једним огромним кривичним нредметом, који ми беху поверили и брзим забелешкама, које бејах учинио. После ручка одјурих у Сен-Мор са станице Венсенске. Силазећи с воза дознах, да на сам дан извршеног злочина, беху опажена у колима два човека, са дењцима на раменима, који иђаху од врата до врата, нудећи на продају игле, дугмета, пантљике и разне песме. Један од њих беше висок, дебео и риђ: други мали, црномањаст и са дугом косом. Овај је мало и храмао. Срце ми поче живо куцати, да чисто хтеде да искочи из груди. Бејах сигуран, да већ имађах кривца у рукама. Примивши сваку могућу одговорност на себе, мећући све на коцку, отправих депеше на све стране. Преко ноћ ми стиже једна депеша из 1лзшх-а: »Два лица, која потпуно одговарају послатом опису, опажена су у вароши. Жандармерија се упутила за њима путем, којим су из вароши изишли.® Прекосутра су већ били преда мном. Отпочех испитивање са Рубером — јер то заиста беше он — тим подругљивцем, врло опрезним у његовим брзим одговорима, који се није давао збунити. Ну, ја бејах на опрези, наоружан и решен да га не пустим, да ми умакне. Он је очекивао да поведем реч у афери у Сен-Мору, на је сигурно био спремио и одговоре, ну ја отпочех са прошлошћу, те успех да га узнемирим. Али се он у брзо поврати, рекавши ми само смешећи се : —• О, на то је нешто од старе историје ! Ви знате врло добро, да је то већ прошло и да немамам чега више да се плашим. Оно на шта га потсетих, ипак није било тако весело; запрепастило би и разбојника који је у мањем шкрипцу но Рубер. Неки његов ујак, који живљаше у Лиможу, болујући од епилепсије, беше нађен једног дана у пола изгорео, са главом у камину. Рубер беше наследник умрлог, смрт нриписаше једном изненадном епилептичном нападу, али на лобањи изгорелога ипак се могаху приметити трагови једног јаког ударца. За мене је догађај био јасан. Убица је био Рубер. Налазећи се око свога болесног рођака, који у њему имађаше поверења., згодном приликом ударио га је слеђа чекићем по глави, па га потом положио у камин, уверен да ће сви приписати смрт његову каквом епилептичном нападу.

У рачуну се заиста није био ни преварио. Другог пута, неком трговачком помоћнику, који се враћаше с пута, на коме је био ради скупљања вересијс, и нролазаше друмом у двоколицама, — изађе на сусрет један ненознати — то беше Рубер, као што се у скоро дознало —- који га, под пзговором да је веома уморан, умоли да му допусти, да се попне на кола и седне до њега, на шта је помоћник одмах и пристао. Ја сам био сигуран, да је несрећни иутник, кога нађоше мртва на путу, са празном, торбом, — изненада био онесвешћен истим ударом истог. чекића, скинут на земљу од убице, који га је потом тако наместио, да му точкови од кола пређу нреко главе, како би се држало, да му се несретан случај десио. И овде убица беше постигао свој циљ, јер отпочета истрага није отишла даље но први пут. Један чувар лова из околине Ме1ип-а беше нађен убијен из иушке у моменту, када је седео покрај ватре и читао новине. По извршеном убијству, убијени је био покрађен од убице. Беху видели Рубера, где се по околини шуња. Ухваћен и затворен, по извршеној истрази као што сам горе споменуо би спроведен поротном суду, који га ослободи. Кад сам Рубера потсетио на сцену, коју претставих у најситнијим детаљима, говорећи му. — Чувар је седео и читао своје новине. Слеве стране био је потпуно осветљен ватром са огњишта, а с десне свећом, која се налазила на столу, на који се беше налактио. На пољу је био густи мрак и падаше јака киша. Ви сте били на неколико корачаји од куће. Нишанећи на њ' кроз нрозор по вашој вољи, оборили сте га из пушке као зеца, — Рубер се поче церити. — Ви, ви сте неки препредењак! Па кад је била тако густа помрчина, као што ви описујете, како сам могао да видим нишан на пушци? Па после, то вас се не тиче. То је деЛо већ суђено. После много хотимичних околишења, ја најзад продужих мирно разговор и нређох на злочин у Сен-Мору. Према свима прикупљеним извештајима, саставих по моме појимању сцену убијства, не бринући се ако будем погрешио у неким ситницама без важности. Био сам сигуран у успех свога делања, у толико сигурнији, што је Рубер невешто покушао да порече један очигледан Факт — његово присуство у Сен-Мору онога дана, кад се злочин извршио. Ну он не оста при томе, осетивши да је узео погрешан правац, већ рече, да се баш не може тачно да сети, где се кога даиа налазио. Навалице се опет вратих на чекић, трудећи се да га доведем до очајања, не би ли му се тако измакла каква реч, која би га уиропастила. На моје испитивање, Рубер заврши узвикујући. — Ви ме просто гњавите, понављајући ми непрестано исту глупост. Па где је тај чекић! Покажите ми га, те да се о њему не говори више! — Ево га! рекох му, извлачећи га из Фијоке. Рубер би као громом погођен и оста пренеражен неколико секунада. Потом ми, долазећи брзо к себи, рече. — Ово је мој чекић? Но, па то је сасвим могуће. Он није једини у својој врсти. Ја имам мноштво клозерских чекића, јер их стално продајем. — Не, ви имађасте само овај једаи. — Може бити да сам остале распродао, што је, у осталом, лако и доказати. А после ? — После ? Овај одговара потпуно ранама ваше жртве. — Моје жртве? Та неће бити?! Ви баш на то много полажете? Зар сви ови алати не наличе један на другог. Гледао је да се оправда. Хладнокрвност га напушташе и поче већ и да се збуњује. Брзо се реших да се користим нриликом, која ми се пружаше, те да извршим одсудан напад, па ма гнта се десило. — А шпански новци од 5 динара, које Легран беше одвојио на страну у своме чекмеџету и обележио их, а од којих су нашли у вашој кеси неколико комада? — Лажете, рикну Рубер разјарен. Није било талира! Оназивши, да се упропастио, узвикну. — Гадна животињо ! У исто време скочи на ме, али га моји чувари, који се беху приближили, зграбише и оборише на земљу. После кратке борбе, у којој, сав запенушен, уједаше и удараше песницама