Полицијски гласник

СТРАНА 124

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15 и 16

Ђ У А И Ј А СЛИ^А ИЗ ТА«ЛИЈАМСЈ^рГА ^ИВОТА Једнога облачнога и кишовитога дана налазио сам се са неколико својих путних другова у маломе месту Ф. у средњој Италији. О.колина је била дивна, те се решисмо да ту останемо целога дана, правећи излете. Стигли смо били рано у јутру по бури и киши, и кад смо дошли у малу нечисту кућицу, која нам је служила као скровиште, време се ни мало не поправи, те нам тако поквари све планове за излете. Кад смо доручковали, приђем ја прозору мрзовољно, да гледам кишу, која је као из кабла лила. У том ириметим читаве групе људи, који су, и у пркос томе рђавоме времену, сви ишли у истоме правцу. »Ђаконо, куда иду сви ти људи? (< уиитам ја келнера. »Зар господа нису чула ? Данас је претрес Ђулији Савијери, и биће јој изречр^" пресуда." „Ко је та Ђулија Савијера?« „Једна млада жена, која је убила свога мужа. <( »Какав ужас! Да ли се верује, да је она збиља крива? <( »Да, бесумње. к В А шта је узрок њеноме злочину?« „0 томе се баш ништа не зна, али се данао нада, да ће се она изјаснити и истину открити.« »Је ли далеко одавде суд? упита један мој друг.« »Није, мало даље у оној улици. Можда бисте имали вољу да присуствујете претресу?" Ми се погледасмо и најзад решисмо, да идемо, пошто нисмо имали ништа друго да радимо; келнер нас само пожури, ако хоћемо да уграбимо добра места. Кад смо ушли у салу, ова је била већ препуна радозналаца. Кад се ми пријависмо, настаде на мах тишина, и одмах нам направише места, тако, да смо сели у прву клупу, баш где се налазе оптужени и сведоци. Пре но што смо још добро и сели, ларма опет настаде, док се не отворише с леве стране једна врата. Тада наста нема тишина, као да нико не дисаше. Тренутак за тим уђе у салу оптужена, у пратњи једнога судскога служитеља. Прост.ота одела ни најмање није могла да утиче на изванредну лепоту и стаситост њену. Изгледала је веома млада; како сам доцније сазнао, тек шеснаест година. Лице јој је било врло бледо, проФил племенит, усне заокругљене као у детета, пуне и чврсго приљубљене једна уз другу. Највећа јој је била драж у гуетој, коврчастој коси, црвенозатворене боје, какве има код жена у извесним крајевима Италије. Била је висока, танка, али нежне грађе. Са свога сам места могао врло добро сваку маленкост да посматрам. Док је судија стављао обична питања, она је гледала у земљу. Бледо лице имало је хладан израз, али ни мало пркосан ни груб. Ја сам веровао, да је то лице у срећним данима морало бити убаво и љупко, јер су црте биле меке и Фине. На питања судијина одговарала је тихо, ну без устезања. Оптужба противу ње гласила је од прилике овако: Ђулија, кћи сада већ покојнога Ватеа, нре шест месеца удала се за младога пастира Ђована Савијеру. Живели су срећно, и нико није сумњао, да је било што између њих, док није једнога дана Савијера убијен у своме кревету. Грло му је пресечено великим ножем, тако, да је гркљан нађен на патосу поред кревета. Ђулију су нашли са крвавим рукама и хаљинама. Није се опирала, кад су је затворили и окивали. Ну иа првим саслушањима је ћутала. Данас је требало да буде саслушано неколико сведока, па се падало, да ће се обелоданити цела ствар. Ирви је сведок била мати оптужене. Са сузама и јецањем причала је шта је знала. При првом звуку њена гласа Ђулијиним телом ирође лака дрхтавица, диже у пола трепавице, затиори их одмах за тим, па опет остаде хладна и мирна. »Ах, шта треба др, кажем о своме ' несрећноме детету«, жалила се мати, »ви знате, господине судија, као и сви ви сакупљени, да је она била наш сунчев зрак, срећа живота нашега! Ђовани Савиера била је њена једина љубав, она га је одавна љубила, и онога дана, када је постала његовом иевестом, била је најсрећнија у животу. Никада иисам чула ни

једне ружне речи између њих двога. Ђулија јЗ била увек смерна и добра, ма да се каткад Ђовани показивао као претерана тврдица и среброљубац! Ах, господине судија, ја не могу веровати, да је она учипила то ужасно дело — Ђулија, моје једино дете, реци, да.ти ниси учинила то дело ! (< Ђулија је само ћутала, не мичући се. Још је повише сведока саслушано, и сви су се слагали у томе, да је млади пар живео срећно. Али за што је она учинила то грозно дело, ако га је она доиста и учинила ? Један брат Ђованијев овако је причао: »Два вечера пре но што је Ђовани нађен убијен у кревету, враћали смо се са стадима кући. Ја сам читаву недељу дана пробавио са својим стадом горе у брду. Међу другим новостима са села, причао ми је Ђовани о двојици богатих Енглеза. који су били неколико дана у селу. Он је хтео с њима нешто да тргује, али у чему је та трговина била, није хтео рећи. Кад смо ое нриближили селу, Ђулија нам дође у сусрет и ноздрави нас срдачно и весело. Она узе са Ђованових плећа један нарамак дрва, рекав му смешећи се, да она мора да дели с њиме свако бреме. Била је као и увек весела и разговорна. Ја бих се могао заклети, да јој тада још није ни на ум пала каква црна помисао. Напротив, у Ђованијевом понашању било је нечега усиљенога. Сутра дан за тим запитам брата, како је са његовом трговином са Енглезима. Њему се лице помрачи, изговори неку пакосну клетву и одговори, да је Енглез отпутовао. Ја сам му се смејао, мислећи, да се тај страпац сигурно дивио Ђулијиној лепоти, и да се сва трговина састојала у Ђованијевој љубомори. Целога дана нисам видео Ђулију, она је истерала стадо на пашу, рече Ђовани; а то им је био обичај, да се мењају у томе послу. Када сам идућега дана свратио к њима, да запитам Ђованија, хоће ли са мном да иде један део пута, нађох га још у кревету. Кад га викнух, он се не одазва, а кад му приђох ближе, нађох га мртва — са отвореном раном на грлу; на земљи је лежао крвав нож. Ужаснут пођем тражити Ђулију. Нађем је баш кад је хтела да промени хаљине, а кад је видех крваву, ја се запрепастих и потрчах да јавим целу ствар власти. Више немам шта да кажем, а могао бих се заклети, да је Ђулија убица мога несрећнога брата Ђованија." Његов исказ као да није учинио никакав утисак на Ђулију, јер је она задржала своју мраморну мирноћу. Како је страшан контраст био та мирноћа према детињим, меким цртама! Преплануле скрштене руке изгледале су мале и нежне, тако да их је тешко било замислити са убилачким ножем. Када су саслушани сви сведоци, није остало никакве сумње: Ђулија је била убица свога мужа — на то бих се и ја заклео. Али за што је она извршила то свирепо дело? Није се могло замислити да је она крива, а да јој није учињена каква страшна ненравда. Није било могућно немати сажаљења према томе лепоме младоме створу. Судија се обрати њој: »Ђулија, Савијерина жено, пре но што буде изречена пресуда, ти имаш права да се браниш или да кажеш што год, што би могло ублажити казну. Шта имаш да кажеш 9 " »Ништа!« јекну хладно и јасно са гордих усана. »Да ли ти себе кривиш за то убиство? (< »Да. <( »Кајеш ли се за тај злочин? (< У нрви мах диже она тренавице и засветлеше два ватрена, црна ока. »Не,« »Зар не би желела, да се то није десило, да ти је муж жив и да ниси крива за његову смрт? с< »Ие! Да је он у животу, ја бих опет то учинила. <( Она то рече страсним тоном, који се није слагало са њеном пређашњом мирноћом, а из очију севаху јој дивље варнице. Она је била страшна, али.је било необично лепо видети је. »Како си се могла тако променити, Ђулија?" узвикну благи, достојансгвени судија, а то се иитање могло читати и из очију свију присутних. Осмех је једини одговор био — горак, подсмешљив осмех. »Хоћеш ли нам казати, какав те је разлог навео, да учиниш то дело? Да те није Ђовани мучио љубомором? <( »Ђовани љубоморан?" и опет се горко насмеја. »Имаш ли што да кажеш, што би ти ублажило казпу ? ((