Полицијски гласник

БРОЈ 15 и 16

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 125

„Ја то и не желим. к »Хоћеш ли да кажеш, кад ти је дошла прва мисао на убиство ? »Само два дана нре тога.... к В А ти си волела Ђованија пре тога? с< Ватрено руменило нређе јој лицем и чини ми се да јој видех и сузу у оку. Али одмах за тим на лицу јој се указа гвоздена хладноћа. »Пресуда ће се изрећи тек за који дан, с< продужи судија: »Свештеиик ће Риналдо говорити још један пут с тобом. Можда Ке те он приволети на већу отвореност и обелоданити што год, што би могло ублажити казну." »Ја сам данас рекла све што сам могла казати, <( одговори она хладно. Судија уздахну и жалосно замахну својом седом главом. »Води онтужену у затвор,® заповеди он судскоме служитељу. Кад је Ђулија пошла вратима, држећи се пре као каква краљица, а не као злочинац, паде јој пред ноге очајна мати и обгрли јој колена.

»О Ђулија, Ђулија, једино моје дете, сунчева зрако моја, реци ми само једну реч утехе ради, пре но шго одеш, реци да се кајеш, па ће ти и мати Божија опростити! Реци само нешто да се одбраниш, да буде срамота и брука мања, па ћу те притиснути на своје срце, јер си ти опет моје мило дете ! Ти си била луда, ван себе, ниси знала шта си радила! Ах, кад си као нежно дете била на мојим грудима. кад си ми као румена девојка помагала у колеби — ах, тада нисам ни слутила, шта ће се догодити. Па и кад си учинила све то, ја ћу се опет молити Богу за твоју душу — о, колико би нам ублажила боле, кад би рекла да ниси била тако свирепа... реци нам, Ђулија, за што си то учинила? к Ђулија је сва побледела, кад је мати отала нарицати, да се свакоме срце ценало. Груди јој се брзо надимаху, усне јој дрхтаху. Она привуче матер себи, загрли јој врат руком и јецајући прошапта јој, да смо једва ми најближи чули: »Мати, он ме је продао!" И за тим паде онесвешћена. Превео: Д. В. Баки^ћ

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојовски Превео с руског Јефта Угричић 13 • Осип је био један од четири кувара, што су их одређивали осуђеници избором у наше две кујне, ма да им је, усталом, стајало потпуно до воље, да се приме или да се не приме таквога избора; а кад приме, могуће је било, ако се хоће, већ и сутрадан отказати. Кувари већ нису ни ишли на рад, и сва им је дужност била, да пеку хлеб и да кувају чорбу (шчи). У нас их нису називали куварима, него (у женском роду) куварицама, уосталом, не из презирања према њима, у толико мање, што су се за кујну бирали људи разборити и, по могућству, поштени, него само од миле шале, што наше куваре ниуколико није вређало. Осипасуготовоувекбирали, ионје скоро неколико година узастопце био куварица, а отказивао је покадшто само на неко време, кад га је већ сасвим обхрвала туга, а заједно с тим и жеља да кријумчари ракију. То је био човек ретке честитости и смирености, ма да је и дошао овамо због кријумчарења. То је био онај исти кријумчар, високи, здрави момак, о којем сам већ говорио; плашљив од свачега, нарочито од батина, смирен, ћутљив, љубазан са сваким, који се никада није ни с ким посвађао, али који није могао а да не кријумчари ракију, и поред све своје плашљивости, просто из страсти према кријумчарењу. Он је заједно са осталим куварима и трговао ракијом, ма да, до душе, није то чинио у онаквој мери као, например, Газин, зато што није имао смелости да ризикује на велико. Са тим Осипбм сам увек лепо живео. ТТТто се тиче средстава за набављање својега јела, њих није требало много. Нећу се преварити, ако кажем, да сам месечно трошио на своју храну свега рубљу у сребру, разуме се, осим хлеба, који је био државан, и покадшто чорбе од кеља, ако сам баш био сасвим гладан, и поред моје одвратности према њој, које је, уосталом, доцније готово сасвим нестало. Обично сам куповао парче говеђпне, фуиту дневно.

Зими је у иас говеђина коштала грош. За месо је ишао на пијацу когод од инвалида, којих је код нас било у сваком казамату по један, ради одржавања реда, и који су сами, добровољно, узели на се дужност, да сваки дан одлазе на пијацу и врше набавке за осуђенике и нису за то примали никаке награде, осим, тако, по какве ситнице. Они су то чинили од своје воље, да мало протегле ноге, иначе не би могли издржати у затвору. Овако су доносили дуван, чај, говеђину, бела хлеба, и т. д. и т. д., изузимајући само ракије. За ракију нису их ни молили, ма да су чашћавали тиме покадкад. Осип ми је готовио неколико година узастопце све једно те једно ,— парче пржена меса. Како је то већ било пржено то је друго питање, али то је и била споредна ствар. Значајно је, да ја с Осипом нисам проговорио две речи за неколико година. Много сам пута почињао говор, али он некако као да је био неспособан да одржава разговор: насмешиће се или ће одговорити јесте, или није, и то је све. Чудно је било чак и погледати на тог Херкула од седам година. Али сем Осипа, и Сушилов ми је био на руци, поред осталих. Нисам га ни тражио, ни звао. Сам ме је некако иашао и препоручио ми се; чак се и не сећам, како и кад се то десило. Прао ме је. Иза казамата је за ово била удешена велика помијара. Над њоме, у државним коритима, и прало се осуђеничко рубље. Сем тога, Сушилов је сам измишљао хиљаде услуга различних, само да ми угоди: бринуо се за чајник, трчао за разне потребе, тражио које-шта за мене, носио да ми се крпи, што се исцепало, мазао ми ципеле, четири пута на месец ; све је ово радио од срца, вредно, као да је Бог зна како био дужан да ово чини, једном речи, оасвим је свезао свој живот с мојим и све је моје послове узео на себе. Никад није, например, рекао: „имате толико кошуља, блуза вам је исцепана к и т. д., него увек: »сад имамо толико кошуља, блуза нам се исцепала. к Непрестано ми је пиљио у очи и мислио чиме ће ми угодити, те је изгледало, да му је то био цео задатак, мета његовог живота. Заната никаквог није знао, а како је изгледало, само је од мене и добивао по коју

пару. Плаћао сам му, колико сам могао, то јест, по коју копејку, — ; а он је увек био сасвим задовољан. Није могао а да кога не послужује, а, како је изгледало, изабрао је мене, што сам се боље понашао од осталих и што сам бољи био на новцу. Био је од оних, игго се никад не могу да обогате и да дотерају до нечега и који су у нас стражарили око коцкара, проводећи целе ноћи иа мразу, да прислушкују сваки звук на авлији, да не би бануо мајор, а за све ово, добивали су пет сребрних копејака готово за читаву ноћ, а на случај непажње губили све, па и леђима нлаћајући. 0 њима сам већ говорио. Да униште своју личност увек, свуда. и готово пред сваким, да у општим пословима не играју чак ни другу, него тек трећу улогу карактеристика је тих људи. Све је ово у њих некако већ од природе. Сушилов је био веома бедно момче, сасвим ћутљив и скрушен, чак и утучен, ма да га код нас нико није ни тукао, него је тако већ и од природе био утучен. Ја сам га увек, не знам ни сам зашто, жалио. Нисам, шта више, могао ни да га погледам без таквог осећаја, а гпто ми га је било жао, — не бих могао ни сам да одговорим. Разговарати се с њиме такође нисам могао; он није ни умео разговарати се, и видело се, да му је то била грдна мука, и тек онда би живахнуо, кад би му, да би се свршио разговор, дао да штогод уради, или га замолио, да оде, да отрчи куда год. Ја сам се, шта више уверио, да му тиме чиним задовољство. Сушилов није био ни висок ни мали, ни леп ни ружан, ни глуп, ни паметан, ни млад ни стар, мало богињав, и у неколико плав. Више одређенога није се о њему могло никад ништа рећи. Само једно: он је, како се мени чини и колико сам могао нагодити, припадао истоме друштву, као и Сироткин, а припадао је једино по својој утучености и трпељивости. Њему су се, покадшто, подсмевали осуђеници, поглавито зато, што се ароменио уз пут, идући са својом партијом за Сибир, а променио се за црвену кошуљу и сребрну рубљу. И баш због те незнатне цене, по коју се продао, и подсмевали су му се осуђеници.