Полицијски гласник

СТРАНА 126

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15 и П1 ~

Променити се, значи с неким измењати име, па према томе и судбину. Ма како да изгледа чудноват овај Факт, ипак је истинит, и за моје време још је постојао у пуном јеку међу осуђеницима, које су спроводили у Сибир, постојао је освећен предањима и одређен нарочитим Формама. Из почетка никако нисам могао да верујем томе, ма да се, најзад, десило да сам морао поверовати својим очима. Ево, на који се начин то ради. Спроводи се, например, у Сибир једна партија осуђеника. Иду свакојаки: и на робију, и у руднике, и на насеобине; иду заједно. Гдегод уз пут, хајде рецимо у Пермској губернији, ма који од изгнаника зажели да се промени с другим. Например, узмимо, некакав Михаилов, убилац или иначе крупнији престунник, налази, да му није баш најзгодније, ићи за много година на робију. Претпоставимо, да је то човек лукав, испушен, разуме посао. И сад он мерка когагод из исте партије — мерка најпростијега, најутученијега, најуслужнијега, а коме је одређена казна релативно мала: или у руднике на мали број година, или на насеобину, или баш и на робију, само на краће време. Најзад налази Сушилова. Сушилов је био слуга и прогнан само као насељеник. Иде он већ хиљаду и пет стотина врсти, разуме се без нребијене паре, јер Сушилов никад не може ни имати новца, — иде изнурен, заморен, само о државној храни, без и једног слатког залогаја, само у државној одећи, послужујући све за бедан ситан новац. Михаилов заподене разговор са Сушиловом; зближи се, чак се и спријатељи с њиме и, најзад, на једном конаку напије га ракијом. Напослетку му предлаже: не би ли се хтео променити? Ја, то јест, Михаилов, ето тако и тако, идем на робију, уираво не на робију, него у некакво »засебно одељење®. Оно, ма да је и то робија, али је засебна, боља, мора бити. 0 засебном одељењу, за време његова постојања, нису чак ни међу управним властима сви знали, па баш, на пример, ни у самом Иетрограду. То је био такав оделити и засебни кутак у једном сибирском буџаку, и тако малољудан (за моје време је било у њему до седамдесет људи) да му је тешко било и трага наћи. Доцније сам наилазио на људе, који су као чиновници служили и познавали Сибир, који су тек од мене први пут чули, да постоји »засебно одељење«. У Законском Зборнику речено је о њему само шест реди: „У такој се тамници заводи засебно одељење, за најтеже преступнике, све док се не отворе у Сибиру најтежи робијашки радови«. — Чак ни сами осуђеници тога »одељења® нису знали, да ли је оно вечито или само за неко време. Рок пије био одређен, речено је само — све до отварања најтежих радова, и ништа више; — дакле, »вечита робија"Није чудо, што није ни Сушилов нити ико из партије за то знао, не изузимајући и самог прогнанога Михаилова, који је можда тек једва имао појма о засебном одељењу, судећи по своме злочину, веома тешком, и за који је он већ прошао кроз три или четири хиљаде удараца. Према томе, јамачно га неће послати ни на какво

лепо место. А Сушилов је пошао на насеобину: шта ћеш лепше ? »Оћеш ли да се нроменимо"? Сушилов ђорнут, простодушан, пун захвалности ирема љубазноме Михаилову, и с тога нема смелости да откаже. Осим тога већ је слушао од сапутника да се може мењати, да се и други мењају, дакле, нема ту ништа необично и нечувено. Они се сагласе. Бесавесни Михаилов, користећи се необичном простотом Сушиловљевом, купује од њега име за црвену кошуљу и за сребрну рубљу, које му одмах ту и даје пред сведоцима. Сутрадан се Сушилов већистрезни; али га напијају опет; ну, а сад је тешко и отказати: добијена рубља у сребру већ је проиијена, црвепа кошуља, убрзо затим, такође. Ако нећеш, врати паре. А где да нађе читаву сребрну рубљу Сушилов? А ако не да, дружба (артељ) ће га присилити да да: на ово се строго мотри у таквој дружини. А поред тога, кад си дао обећање, а ти га испуни, — и на томе пастојава дружина. Иначе ће зло проћи. Испребијаће га, можда, или иросто утући; бар га тако плаше. У самој ствари, ако би дружина ма само и једанпут у оваком послу попустила, онда би нестало и уобичајене промене са именима. Ако би било могуће одрећи обећање и поништити свршену трговину, кад је већ и новац узет, — ко ће је онда испунити? Једном речи, овде је дружинска, општа ствар те зато је и ова гомила у том иослу врђо строга. Најзад и Сушилов увиди, да се већ не може измолити, и одлучи се да сасвим пристане. То се објави целом транспорту; е, ту се још по који год дарује и напоји, ако треба. Овима је, разуме се, све једно, да ли ће Михаилов или Сушилов отићи до ђавола, а ракија је, међутим, попијена, почашћени су ; — дакле и с њихове стране је осигурано ћутање. А на првом конаку врше, например; прозивку: дође до Михаилова: »Михаилов ! <( »Ја! к одзива се Сушилов. »Сушилов ! к »Ја! (< виче Михаилов, — и отишли су даље. Већ нико више не говори о томе. У Тоболску издвајају нрогнанике. »Михаилова (< на насеобину, а »Сушилова®, под појачаном стражом, спроводе у засебно оделење. После тога већ није више никакав протест могућан; а како, у самој ствари, и да се докаже? На колико би се година протегла таква ствар ? Шта би још било сњиме? Где су, најзад, сведоци? Одрекли би, ако биих ибило. Такоје и остало, иајзад, да је Сушилов за сребрну рубљу и за црвену кошуљу дошао у »засебно одељење. <( Осу^еници су се подсмевали Сушилову, — не зато, што се променуо (ма да према ономе, који је заменуо лакши посао тежим, уоиште гаје презрење, као према свакој будали, која је натрчала на лепак), него зато, што је узео само црвену кошуљу и сребрну рубљу: већ и сувише ништавну награду. Обично се мењају за велике суме, али и то судећи релативно. Узимају чак и по неколико десетина рубаља. Али Сушилов је био тако услужан, тако несебичан,

безличан и за све незначајан, да се њему некако ни подсмевати није могло. Дуго сам нроживео са Сушиловом, скоро неколико година. Мало по мало, и он ми постаде веома одан; нисам могао то да не опазим, јер сам се и ја био врло навикао на њега. Али једанпут, — никада нећу моћи себи то да опростим, — он није нешто по мојој молби испунио а, међутим, тек што беше узео новаца од мене, и јасе заборавих, те му сурово рекох: »ето, Сушилове, новац узимате, апосаоневршите.® Сушилов ућута, отрчамојпм послом, али се наједан путнешто снужди. Прође два дана. Мислио сам: неможе бити, да је то због мојих речи. Знао сам, да је један осуђеник, Антон Васиљев, непрестанце тражио од њега некакав ситан дуг. Јамачно нема новаца, а боји се да тражи од мене. Трећег данамурекох: »Сушилове, ви би, канда, хтели да иштете од мене новацаза Антона Васиљева? Ево вам. (< Ја сам седео у тај пар на постељи; Сушилов је стајао преда мном. Изгледало је, да је био веома изненађен,. што сам му сам понудио новаца, што сам сам сноменуо о његовом тешком положају, у толико више, што је он у последње време, по своме мишљењу, већ премного узео, тако да се није смео ни надати, да ћу му још дати. Он погледа на новац, затим на мене, иа се наједанпут окрете и изиђе. Све ме је то веома зачудило. Пођем за њим и нађем га иза казамата. Он је стајао поред тамничке ограде, лицем према нлоту, притиснувши узањ главу и налактивши се руком на њ. — Сушилове, шта вам је? упитам га. Он нмје гледао на мене и ја, на моје велико чудо, опазим, да је готов да се заплаче. — Ви, Александре Петровићу... мислите.. отпоче он испрекиданим гласом и старајући седагледа у страну, —давам ја... зановац... а ја... ја... е-е-ех! На то се он опет окрете огради, тако да чак и челом лупну о њу, —• и како удари у гласно јецање!... Први нут сам видео на робији човека да плаче. Једва сам га утешио. И ма да ме је он отада, ако је то било могуће, стао још преданије служити и »бринути се за мене (< . ипак сам по неким, готово неприметним, знацима опазио, да ми његово срце никад није могло опростити за мој прекор. А међутим други су му се подсмевали, пецкали га при сваком згодном случају, псовали га покадшто јако, — а он живио с њима добро и пријатељски, и никад се није осећао увређеним. Да, али је врло тешко упознати човека људски, шта више и после дугогодишњега познанства! Ето, зашто ми се робија није ни могла на први поглед приказати у онако правој слици, као што сам је доцније упознао. Ето, зашто сам казао, да, ако и јесам гледао на све с онако' жудном, двоструком пажњом, ипак писам могао да увидим много што-шта, што ми је било пред самим носем. Као што је и природно, с почетка сам се чудио крупним појавама, које су се оштро истицале, али и х-бих , може бити, нисам правилно схватао те су само остављали у души мојој једино тежак, неутешно-тужан утисак. Томе је много допринело и моје познанство са А-вом, такође осуђеником, који је мало раније од мене дошао у там-