Полицијски гласник

СТРАНА 118

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 15 и 16

били човечнији него људи и поштедели овоје жртве, то оу онда те неоретнике убијали на други начин. У такве несретнике дошао је и свети Игњат. А кад су хтели да повећају народно уживање, тада су ушивали жртве у животињске коже и тада су дражили дивље зверове на њих. Други осуђеници могли су се олободно кретати, шта више давато им је и оружје у руке, па и ако је била опасна игра борити се кратким мачем против најужаснијих зверова, ипак се осуђени увек надао. Ако су погинули добро, бар за судије и власгшке, ако су победили било је опет добро, а за борце још боље, јер им је враћана слобода. Позната је прича о неком Андроклу, који је извадио трн из шапе једног лава и кад је био осуђен да се с лавом бори, случајно се десио тај исти лав који га позна и поштеди и тако буде ослобођен. И Данила су лавови поштедели, и има још таквих примера. Већином је казна асЈ ђев^аз изрицана против робова и нижег народа због оцеубиства и т. д. Хришћани нису никад били сигурни, јер и при најневероватнијим приликама викао је народ „Хришћане бацајте лавовима и зверовима (< (Сћг181лапо8 ас1 1еупев е1; ћеаЈлав). Хришћани су били одговорни и за најразличније природне догађаје. Ако је Тибар нрешао преко обале и поплавио земљу, то су хришћани били криви; ако Нил није прешао обалу те због тога њиве остале бесплодне, опет су Хришћани били криви; тако кад су бивали земљотреси, глад, куга, морали су Хришћани одговарати и у масама су бацани дивљим животињама. И како према томе стоји то што су доцније и сами црквени оци при гоњењу вештица много горе радили него Римљани. Нарочито је цар Нерон уживао у томе што је Хришћане после дугог мучења, ушивао у коже животињске и за тим пуштао на њих надражене псе да их раскину. Гледајући то он се је обично толико смејао да су му сузе текле. А обично су осуђенике свлачили голе, па су их тако давали животињама а од тога нису, штедели ни жене. А за то су употребљавали не само дивље зверове, лавове, тигрове и др. него и псе, дивљег вепра, свиње, бикове и др. Те су животиње прво дражили до беснила па су их после пуштали на њихове жртве. Поменули смо већ да је погубљавање животињама врло стари метод и да се је то казнено срество далеко раширило. У ствари једва да има икоја земља на свету, у којој тај начин погубљавања није ређе или чешће примењиван и наравно да

Сл. 7. — Убијање слоновима.

су употребљавали оне животиње, које је било најлакше добавити и које су сматрали за најзгодније. Тако су у старој картажи најрадије употребљавали слона, који је осуђенога зубима кидао, сурлом бацао и ногама. газио. Наравно да се против слона један човек није могао бранити, те слон није ни употребљаван за борбе на живот и смрт, него пре за погубљавање у масама. И на острву Цејлону Слонови често извршују смртну казну и тада им набадају на зубе нарочито оштро гвожђе. И у Индији служе се слоном за исти посао. А осим Слонова давано је и крокодилима да врше смртну казну. Егииатски краљ Птоломеј Филопатор пошто је освојио Јерусалим, послао је више хиљада Јевреја у Александрију да их тамо 500 слонова изгазе. Али усрдне молитве свештеника Елеазара бог учини да се од-

клони та осуда од Јевреја; Слонови нису хтели да учине никакве повреде осуђеиима и краљ се томе толико зачудио да је тим Јеврејима поклонио живот и слободу. У Сирији је био обичај да осуђене бацају рибама за храну и такву је смрт претрпела и једна краљица. А за такве случаје прича се и о Римљанима који су своје рибе ранили робовима које су због најмањих погрешака осуђивали на такву ужасну смрт. И распете на крст често су пуштали да их раскињу и пождеру дивље животиње. У Немачкој је био обичај да Јевреје, који су завели Хришћанке обесе за ноге и пустили да тело несретника раскину пси, и тај се обичај одржао и преко средњег века. И Шпанци су, после открића Америке поред свих других могућих мучења пуштали несретне урођенике да их иси растргну. И ако су осуђене давали дивљим животињама, то су они трпели ужасну али сразмерно брзу смрт. Али то није било по вољи грозним тиранима, који су све могуће чинили да што дуже могу, да нродуже муке своје жртве. Опет су то били Персијанци који су и при убијању животињама грозно продужавали муке својих жртава. Прича се за једног персијског краља да је хришћане голе наге бацао у једну рупу, у којој је држано много мишева, којима предходно нису давали никакву другу храну. Хришћанима су везивали и руке и ноге да се не би могли бранити и онда су мишеви лагано глодали удове хришана и причињавали им тиме Најужасније и трајне болове. У другим земљама везивали су осуђенога у мравињаку, те је и то била једна од најужаснијих смрти, а слична. тој друга једна казна, која је примењивана у Немачкој а без сумње је оријенталног норекла. То је везивање голог осуђеника пошто су га намазали медом. Несретници, осуђени на таку казну имали су двоструке муке да трпе, једно сунчана припека а друго убоди инсеката, који су, намамљени медом, бесно налетали. И Плутарх и доцнији писци помињу ту казну.

Сл. 8. — Убијање иноектима.

Особена и врло стара казна немачког права била је у томе што су лоповима метали на груди парче сирова меса, које је један кобац морао појести. Али пошто то мало меса није било довољно да утиша глад грабљиве тице, осуђеник је бивао у опасности да му кобац не чупа месо из његовог тела, и та је опасност бивала увек тако близу да је скоро бивала сигурна. На северу Европе постојала је казна која јако опомиње на копца и лопова и која је поглавито примењивана према побеђеном непријатељу. Таквом несретнику урезивали су у месо, а највише на леђа, слику какве тице, Совуљаге и др. И као што су у Картаги пуштали Слонове да изгазе осуђенике, тако су на северу по неки пут бацали осуђенога на друм и изгазили га коњима.