Полицијски гласник

ОТРАНА 132

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 17 и 18

дија почео све теже мучити »окорелога грешника®, он није могао више издржати; он новиче да га пусте па ће признати све што они хоће. Престану с мучењем и онда несретник пола одеран каже да је бн убио свога пријатеља, да је навукао његово одело а своје да је заложио за дуг у гостионици. И ако су судије виделе да је он само у мукама то признао и да никоји убица није толико луд да одмах призна свој злочин ипак су они веровали том изнуђеном признању и осуде га на точак. И док је изломљено тело још билО изложено на точку врати се онај, кога су сматрали за убијенога, весео и расположен кући. На њему је било одело погубљенога и он потврди реч по реч све оно што је онај несретник тврдио и да су шале ради разменули одело. Наравно да је све било доцкан да се иоправи, а да ли је тај случај отворип очи позванима да увиде вредност тако високо цењенога система доказа, о томе стара хроника ћути. 10. Спаљивање. Колико је стара ужасна казна спаљивања живота, не може се утврдити. Неки су тврдили да је оно постало из старога обичаја да се мртви не сарањују него спаљују. Али то није, јер код многих народа спаљивање криваца много је старије него спаљивање мртвих, које је често много доцније уведено него закопавање, једно да би се избегла кужност ваздуха, која је настајала услед сахрањивања многих лешина на једном одређеном месту а носле и из религиозних побуда да се чистећом снагом ватре леш умрлога ослободи од грехова и прља. Грци и Римљани тек полако су пренцш од сахрањиваља својих мртвих на спаљивање и то Грци тек од почетка 4-ог столећа пре Христа, а код Римљана спаљивање је уобичајено тек од пропасти републике и потпуно се одомаћило до 4-ог столећа по Христу. И код старих Германа спаљивање лешина и чување пепела од њих у урнама био је општи обичај, кодиндијских народа мртве су и спаљивали и сахрањивали, . Да је казна спаљивања прасгара и да је самом Богу приписивано то казнено среСтво види се, као и много друго што знамо о најстаријим казнама, и пз светог писма. Грешни Содом био је разорен ватром. Сам Бог осудио је цео град, у коме није било ни једног праведнога, да изгори. Још је јасније изражено то у 2 књизи краљева, гл. 1. стих 10—12 »Илија одговори капетану педесеторице и рече му. Ако сам ја божји човек нека падне ватра с неба и нека прогута тебе и твојих педесет људи. И паде ватра с неба и прогута њега и његових педесет. 1 ' И са другим капетаном и његових педесет ,људи, које му је краљ послао да га зову, пророк Илија учинио је то исто, и тако је на позив Илијин небеском ватром спаљено 102 човека; и неправедна и тешка казна за оне који нису ништа друго чинили него своју дужност, пошто су морали извршити поруку краљеву. И још на многим местима помиње се спаљивање као божја казна. И из тих места види се да је код старих Јевреја казна спаљивања изречно била прописана за извесне преступе, већином за преступе против моралности. И код старих Египћана знало се за ту смртну казну. Краљ Сезостар спаљивао је браколомике. Али ни у Египту није се та казна развила из спаљивања мртвих. Чудновато је да су се сви народи слагали у примењивању казне спаљивања; то су били скоро само преступи иротив моралности, вештице, мађионичари и т. д. који су кажњавани сиаљивањем; пошто је преступ нотицао из јаке унутрашње ватре то је он ватром и уништен. А што су и доцније сиаљивали вештице и ђаволове савезнике, то указује на ватру у паклу. Код старих Јевреја спаљивање се вршило на. различне пачине или су осуђенога излагали непосредном дејству ватре т.ј. бацали га на спалиште, или су му сипали растопљено олово у уста. 'Гиме је наравно живот бивао тренутно уништен, али је тело осгајало с поља читаво а на то се много полагало у најстаријим временима код Јевреја. Пророк Данило помиње друкчији начин спалЈИВања. Он прича како је краљ Небукаднецар бацио у усијану пећ три Јеврејина што нису хтели да се поклоне златном идолу, који је он саградио и по томе види се да је било особитих пећи за погубљавање. У старом коригенту, цветном и великом граду грчком у Сицилији иајгрознији тираиин био је Фалорис у 6. столећу нре Хрис-та. Од свуда су се тискали ласкавци и улизице да угађајући

његовим стра.стима и слабостима задобију његову милост. Такав је био и највиши свештеник Перилаус. Он сагради једног великог бика од бронзе, који је био шупаљ и дао се отварати. И кад се у тог бика метне човек а испод бика потпали ватра, онда кукање тог несретника унутра у бику који је се лагано некао, изгледало је, због нарочите конструкције бика, као да бик риче. Фалорис се јако обрадовао кад му је тај свештеник објаснио свој духовити проналазак и у велики знак своје љубави, наклоности и признања тиранин нареди те одмах самог проналазача испеку у његовом проналаску. И доиста је Перилаус рекао истину јер кад је иочео да јауче у бику, сваки је мислио да доиста бик риче. Тиранина је та ствар веома увесељавала и често је уживао у биковском рикању својих жртава те наравно да су његови љубимци често били изложени опасности да морају жртвовати живот ра.ди пријатног забављања свога господара. Рђави примери кваре добре обичаје. Агригентски бик брзо се прочује и много му се подражавало; раширио се је и по другим земљама и одржао се столећима. Нарочито при гоњењима Хришћана играо је тај бик велику улогу, као што се- у опште »чистећа снага« ватре радо употребљавала, да се свет »очисти« од Хришћанства. По неки пут те су пећи биле тако начињене да жртве ниоу унутра бацали, него су их с поља чврсто везивали тако да је тело чврсто додиривало површину гвоздене пећи. И кад су ту пећ загрејали, тада су нривезани трпели неописане муке, јер је топлота полако расла и требало је доста времена пре него што несретници подлегну ужасиим мука.ма. За ту пећ кажу да ју је пронашла нека хинеска царица и њен муж често јој је давао прилике да се диви своме проналаску. Наравно да то нису морале бити велике кривице које су тиме кажњаване; доста је било да се царици није допао нос какве своје поданице, те је за тај преступ морала бити испечена. У Персији је један грозни шах измислио једну нарочиту смрт од ватре. Он затече једнога свог дворанина да се према једној харемској дами љубазније нонаша него што су то допуштали строги харемски закони и иојмови шахови. Бесни шах нареди да тог несретпика вежу за једну чврсту клупу, да није могао ни једним удом маћи. За тим га шпикују малим дрвеним клинцима, намазаним смолом и сумпором и за тим то чудовиште нареди да се запали. За шаха је то било пријатно гледати, јер је своју суревњивост задовољио на један ужасан начин. А за осуђенога та је освета била мучење да се ужасније једва измислити могло. Дрвца су наравно горела дубоко у месо и иошто су била забодена по свима деловима тела, то је осећао болове у сваком делу, не могући ии најмањим покретом да олакша себи. И најзад је лагано али сигурно морала наступити смрт.

Сл. 10. — Спаљивање.

Још ужасније од непосредног сагоревања било је лагано печење кад су жртву метали близу једне или између више ватара. Врућина је бивала све несноснија; кожа жртве прво је поцрвенела, за тим су пуцали мехури и тек лагаио настајала је смрт. Таквој смрти наменио је Кир лидског краља Креза кад је 546 пре Христа, освојио богати Сардес, кад су му муке од лаганог печења постајале све веће, сети се он речи мудрога Солона, кад је Крез био још у цвету своје моћи и богаства