Полицијски гласник

ВРОЈ 17 и 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 137

При свом преласку на бродовље, он задржа, у сред оних немарних људи, своју навику на крајњу чистоту, своју наклоност да чисти и дотерује. Једни ће за чишћење своје мориарске значке употребити ситан песак оквашен раствором сумпорне киселине и воде. Киселина, ма да беше разблажена, беше остала тако јаком да, паднувши му неколико капи на голу руку, кожа би изгрижена и Тос мораде носити руку завијену целу недељу дана.

Било је то у зиму... Од како се памти у Конкарноу, није се знало за такву хладноћу у Корнуајама. Ледене санте пливаху ио пристаништу. Пијанице падаху од навале крви излазећи из крчама. У исто време, море је на пучини беснило. Две једрилице из Канта пристадоше близу' Гленана. Обалски телеграФ из Беи-Меја јави једну »трокатарку® норвешку која је нловила ка Конкарноу тражећи да пристане. Трокатарка се, око поноћи, укотви пред сардињаком браће Неделека. Чим је грануо дан, оставивши дућан на два калФе, Тос одлуња ка пристаништу. Отпоче истоваривање бриге. Човек неки који на суву писаше нешто у свом бележнику, пошто је била измерена запремина, имађаше стас и држање нроклетог Норвежанина. Прође царински капетан : Тос га запита расејано. Од када он т&ко распитиваше за норвешке лађе!... — бкдеп ! из пристаништа Кристиансунд... Двеста тона. . Грађа... Капехан Нил Дал. — Добро је. Намигнувши весело и јако, Тос угаси двогуби пламен својих зеница. Укрутивши колена, и, аутоматским кораком, он обиђе има десет пута бележника. За време од двадесет пете до четрдесет пете године, Нил се беше слабо изменио. Оне исте граорасте сјајне Очи, онај исти лик, мало преплануо, кошчатији и мало одебљао. Плава коса која је отпочела седети, извијала се у коврчице по слеиочницама и спреда око капе. Тај човек, не примећујући да га ко посматра, продужи срачунавати писаљком ио свом бележнику. Тос опази на његовим образима прораслу длаку, која је звала бријач. — Доћи ће! помисли удовац... Али, дошао он у дућан на великој пијаци или не дошао, и ма какав био начин освете, у глави Тосовој беше одлучено да се 81иеп не спреми за полазак заједно са Нилом Далбм. Тос се помоли св. Нони и св. Ани, еда се, њиховом номоћу, жртва представи у што повољнијим приликама за принашање на жртвеник. Вративши се у дућан, узаврела мозга, опази на крају једне полице раствор сумпорне киселине, и сакри стакленце у Фијоку. * * Сунце се већ клонило западу, када Норвежанин, нрочитавши Фирму: морнарски берберин Верзал , отвори нагло стаклена врата и завали се у једну Фотељу дувајући у своје смрзнуте прсте. — Молим, да се обријам, господине! рећи ће он оним мешовитим наречјем које он свуда употребљава. Тос му баци на плећа огртач, пажљиво наместивши обе поле тако да буде спречен сваки покрет руку.

— Дува ли ветар много на пољу? рече Тос привезавши убрус више огртача. Нил Дал не разумеде. — Желите хладну воду или топлу ? — Топлу ! . . . Топлу ! . . . одговори он дрхћући од зиме. Укочених трепавица од хладноће, затуривши главу, Нил Дал изгледаше као да спава наслоњен. Тос насапуни дно од берберског суда, чучну нешто кришом иза контоара, врати се трљајући четкицом по пенушавој води. Нагло и брзо натрља образе и браду клијенту. — Јаој! заурла човек копрцајући се у огртачу . . . Оиег ћо1! . . . Опег ћоИ . . . Сажегосте ме ! — Вода је тек млака, рече Тос убрзавајући кретање четкицом. Ала сте то ви нежни, капетане ? . . . Човек муваше и махаше лактовима, ричући као грешник у паклу . . . Тос имаде још снаге држатп га за чело неколико секунада, те превуче преко отворених му усана у пола изгорелу четкицу. Норвежанин, ослободивши се најзад полете ка славини од умиваоника, коју Тос, услужан, беше за њ отворио. При додиру хладна млаза, Нил Дал врисну што је игда могао, тако јако и силно, да се чуло на пристанишном насипу. С клобуцима од санунице, парчета живога меса које се пушило падаху у замућену воду. Његове очи, као извучене из својих дупља, тражаху у огледалу опекло, огуљено лице. Тос, немилостив, премаза четкицом те искакољене очи. — Иди сад код Сатане да те види ЖеФика ! Све је то било тако брзо, тако нагло, да неколико њих што се беху случајно затекли, остадоше најпре заципљени, и не слутећи страховити догађај. Када се умешаше, било је сувише доцкан. Капетан норвешки, ослепљен на оба ока, стропошта се на гО под. Трећега дана, после нечувених мула, испусти душу у болиици. Тос се даде жандармима да га вежу без икаква отнора. За време целе истраге, он није престајао понављати: — Тако је било суђено . . . Такоје морало бити. Сад могу наставити мој живот онде где се био прекинуо. * * Упркос настојавања државног тужиоца, он би ослобођен Кемпијски поротници имају милости. Зато што умеде испунити побожно Св. Ани и Св. Нони сматрају га овде, од његова ослобођења, пре као несвесно оруђе Провиђења. Али ево где се јавља психолошки Феномен. Овај удовзн, који се за двадесет година затвори у гнушање и заборав, изгледа сада, када постиже своју освету, да постаје нежан при успомени на неверну иокојпицу. У задњој одаји од дућана која му служи за стан, он се окружи свима реликвијама прошлости. ЖеФика има почасно место међу ФотограФијама, између кита од пољског цвећа које он обнавља свакога јутра док траје лепа сезона. Ако се он још не усуђује поменути ЖеФику пред другима, он не прича о њиховом заједничком животу у Бресту него са. слатком тугом. — Добро беше то време. Време младости и љубави! Је ли то последња будалаштина ? Или не треба ли тражити испод тог чудноватог оживљавања праву деФиницију суревњивости, бол сујете више него бол љубави и који прашта љубави чим сујета мисли да је добила задовољења ? (Превод с Француског) Кету ЗапММаипсе.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У Д13А ДВЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић . 14 Већ сам рекао, да се у тамници све тако искварило, да су шпијунство и доставе биле у цвету и осуђеници се нису љутили за то. Напротив, са А-вом сви су они били веома љубазни и понашали се с њиме куд и камо пријатељскије, него с нама. Наклоности на-

шега пијанога мајора према њему, иридавали су му у њиховим очима значај и важност. Између осталога, он је убедио мајора, да је у стању снимати портрете (осуђенике је уверавао, да је био у гарди поручник), те је овај тражио, да га шаљу на рад његовој кући, ради тога, разуме се, да би сликао мајорски портрет. Ту се он и зближио са посилним Феђком, који је имао изванредап утицај на својега господина, а према томе и на све и свашта у тамници. А-в нас је уходио по тражењу мајоровом, а овај, кад се напије, ударајући га по обра-

зима, псовао га је и називао уходом и достављачем. Дешавало се, и то веома често, да је одмах иосле батина мајор седао на столицу и наређивао А-ву, да настави портрет. Наш је мајор, како је изгледало, одиста веровао, да је А-в био знаменит уметник, мал те не Брилов, *) о коме је и он слушао; али је ипак сматрао, да има права лупити га по образу, управо рећи зато,

*) Брилов је био један од најзнатнијих руских сликара. Прев.