Полицијски гласник

СТРАНА 136

ПОЈШЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 17 и 18

знала шта чини, за несрећу његову. И тако он поотаде жртва нехотичног, несвесног сугерирања од стране своје властите жене. Он беше слепо, аутоматско оруђе њене воље и хтеде, по сваку цену, за тада, да је на миру од овог питања које га мучи. Очевидно, Јован је интелекутално толико ослабио услед психичког обољења, да, неподобан будући да створи себи друге нравилне, моралие представе, није се могао по својој вољи ни одлучити да што ради или не ради. Како свеколико стање духа Јованова почетком априла 1900., тако и начин извршења оног кажњивог дела, иарочито недовољно мотивовање овога, говоре против тога, да је учињено дело нроизвод његове воље и његовог слободног опредељења. Узимљући у вид све наведено, стручно мишљење да се свести у ово: Јован се јавља као наслеђени неуропат с тешким телесним изрођивањем (дегенерацијом) срца и јетре. Осем тога, годинама, пре него што је дело учинио, као и за време када је дело учинио, пошто је од морфоманије, која је, уз слабости његова састава, избила на видик у Форми особито тешкој и изазвала трајне слабости у карактеру, вољи и мишљењу. Јован се налазио, дакле, за време дела за које се терети у стању болесног поремећења душевне делатности, услед чега је слободеа воља код њега била искључења.

Услед судске осуде Јованове, он је, путем дисциплинским, лишен службе, а тиме је изгубио пенсију своју и своје жене, односно удовице. Због тога, а и да би спрала мрљу која је осудом умрлога Јована бачена на породицу, заосгала удовица нашла се побуђена, да, преко свога правозаступника, покрене питање о поновном суђењу. На основи ноказаних података, суд реши, да има места поновном суђењу и, на новом претресу, испита под заклетвом лекаре, сведоке и све који су се око болесника налазили. Пресуда суда, у другој инстанцији, гласила је: ослобођење и замену раније иресуде од јуна 1899. овом нресудом. Последица тога морало је бити ништење дисциплинским путем раније изреченог губитка службе и онда исплата пенсије заооталој удовици. М. П. Јов.

БЕРБЕРИН

Видите ли ту берберницу ? рече ми заступник Рено, када шврљасмо кроз Кбнкарно, последњег августа. Она је била поприште једне свирепе драме, која је, премда се о њој није говорило по свима новинама као о неким славним злочинима, ипак направила ларму и обратила пажњу на се. — А, афера конкарноског берберииа ?... Заиота... Већ је застарела... Једва је се сећам; у памети ми је као бледа успомена... Тос ли беше име томе човеку?... — Управо... Ну, ево... Беше то проста берберница, лево од велике пијаце. Лице јој је било поодавно жућкасто окречено и већ се почело краљуштити. У чистом излогу, по нолицама, стајало је сијасет миришљавих дрангулија изгубљене свежине. Више. врата, на зар'ђалој гвозденој мотци ветар је иољуљивао Фирму: Вераал Тос, морнарски берберин, и традиционални бакарни тас сав ишкрбетан. Тос, очекујући своју вечерњу клијентелу, мало пре тога, беше изнео једну столицу на тротоар и одбијаше димове из неке крњаве луле. Личио је на ма ког обичног берберина. Ружичасте боје у лицу као у морнара који је наиустио море, безбојних очију, као зеленкастих у сенци пспод осниске капе, ни оштра погледа, ни меланколична, него сањива, он издаваше лен и доброћудан лик. * * * Историја те афере, отпочеће мој сабеседник, има својих чудноватих страна које могу интересовати психолога. Тос (диминутив од Томас) зваше се управо Томас Ле Брен. Ои се

родио из усуровом пенмаршком пределу, изиђе из капларске калФатске морнарице, па се ожени ЖеФиком Данислувом, једном од најдивнијих девојака из Пон—л' Абеа. Као типове из Бигудена, без сумње сте најчешће сусретали црвене и округле сељанке, стегнуте у грубим јелецима, изобличена струка услед кружног кринолина од упредена сена. Оне које су лепе остану лепе и нод тим смешним оделом: у њему шта више изгледају још лепше и привлачније. А ШеФика беше лепа између лепих... Крупних зеленкаЈЗтих очију које на слепочницама заустављаше при погледу испуштена коса око тијаре азијатског облика, боје у лицу кадифасте, сунцем неопаљене као у љиљана, она је личила на какву источњачку принцезу, робињу застареле ношње. Испод извезене свилене хаљине, златасто — загасите боје, оцртаваше се правилно и дивио тело. Бедра њена, покрај поставе од сена, таласаху се складним и гипким ритмом. Она се беше заветовала Ле Брену чим се .задевојчила. Одоше у Брест на стално живљење, где купише крчму на трговачком пристаништу. Радња им пође врло добро. Необична драж Бигуденке задржаваше госте. Говорило се да је оговарање од тада узело маха. Ништа то није потврдило. Пре је његова срећа стваЈзала завидљивце. ...Рибари из Молене прихватише близу Пјер Ноара преживеле бродоломнике једнога брига*) норвешког. Пет дана и пет ноћи борили су се ти несрећници на ораховој љусци при потпуној морској магли. Хладнокрвиост једнога младога морнара ио имену Нила Дала једино их је соколила и подржавала у том очајном двобоју противу таласа и магле. Брест је прославио њихово спасење. У корист бродоломника беше више народних забава. Нил Дал био је јунак тих дана. Више дана узастопце, он проведе за столом код Ле Брена у друштву са пристанишним морнарима. Ма да је говорио неким наречјем које је било врло тешко разумети, јер је било комбиновано из више језика, он се свагда разговарао са ЖеФикОм. Беше то весео момак од својих двадесет и пет година, дугих златних коврчица, љупка и дивна лица. Онога дана када се на &1еат ђоа1 навезе за своју отаџбину, ЖеФика ишчезе из Бреста. Писала је из норвешке, признајући своју погрешку и своју решеност да с њоме истраје. Све трагање за њом да се иронађе било је узалудно... Шест месеци доцније, посредовањем Француског консула у Ставангеру, Ле Брен дознаде за смрт своје невернице. Цвет из Корнуаја није могао издржати пресад у северне снегове. Он не показа велику тугу, продаде своју некретнину у Бресту, па се настани као берберин у Конкарноу. Зашто у Конкарноу ?... Зашто баш берберин постаде, кад никада дотле не беше узео бријач у руке?... Тако је без сумње судбина хтела. Тос је тврдио да му се ноћу био јавио Св. Нона, иенмаршки заштитник, светујући му да тако отпочне живети, препоручујући му тај занат и то место. Стари калФат**) успе са иовим животом. Двадесет година прођоше тако у мирном и једноликом животу. Они који су могли знати авантуру ЖеФике и Норвежанина заборављаху је мало по мало; али кад би се ко, из непажње, усудио да назрне говор на покојницу, удовац би наједаред окренуо главу с таквим плашљивим изразом лица као кад би ко одгурнуо пред њим гнездо од змија. Сада га више ништа није мучило него кад би га звали Ле Брен. ЖеФика је обешчастила то име. Обријао је бркове и браду које ношаше врло густе у Бресту. Сад беше само Тос, берберин. Можда му његова уобразиља Фаталисте показиваше већ где странац улази у нристаниште канкарниско. Не прође ни петнаест дана па се види где се на кеју превезују једрилице из Бергена, Ставангера или Арендала, увозећи било икру за сардинске мреже, било грађу... Нил Дал, сада, беше капетан без сумње. Истоваривши своје даске или бурета с икром, он би дошао на велику пијацу. Иреварен Фирмом, ушао би у дућан, седео би пред умиваоником, дигнувши браду... Како, под тим голим лицем познати старога Ле Брена? А Тос би оштрио свој бријач. Али одсећи једним махом гркљан или подгушњак, то би збиља било простачки и сувише благо. У својој бесаници, Тос тражаше бољи начин.

*) Лађа о две катарке. **) Онај који крпи и.1и запушава испуцалу, раоточену лађу.