Полицијски гласник

ВРОЈ 17 и 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 135

овојом женом у 52. години живота свога и после 17. година живљења са њом. Од четворо деце из те везе, двоје су живи. Јован је 1870—71. био на бојном пољу у рату пруско-Француском, и, како жена му вели, од тада пати од срца и бубрега; од онда је, бар, лекарски лечен. Независно једно од другога, жена Јованова и Бг. Ј. тврде, како је болник, да би ублажио болове, прибегао 1897. морфијуму и од тада сасвим предао с.е злоупотреби са њим. _3а време самог ступања у брак био је тако болан, да је мислио на смјзт и да је морао одлагати венчање. Венчао се, да би деца, по смрти му, бар име његово носила! То му је била побуда за женидбу. По опису лекара, Јован је на више година пре него што је учинио ону кривицу, патио од сала око срца и јетре с воденом болешћу и катаром црева. Због тога се прибегавало морфијуму и инјекцијама етера. Што је више напредовала болест, појачавали су се и нервозни симптоми пацијента у облику притиска у глави, превелике раздражљивости и савршене промене у карактеру, тако, да већ више није био кадар одрећи се морФијума. К овим још пре априла 1900. год. потврђеним од стране лекара симптомима болести дође велика Физичка и нсихична дегенерација услед злоупотреба морфијума, у коју пацијенат поступно беше већ сасвим пао. Јован се, како иримећује 1)г. Ј., бризгао више пута на дан, да би се .смирио. »Он, човек пун енергије, поста сасвим »зависан од жене своје, која је њиме владала," тако вели Бг. Ј. у свом извештају. »Постаде бојажљив, неодлучан, показиваше све више слабост памћења, био је нетачан, немарљив у служби, не пажаше на одело, не знађаше више за вредносг новца; примао је од свакога лекове, а после их је бацао; час је био весео и пун наде, час је као дете плакао; по неки пут чуо је и неке гласове. Осем тога, чешће је губио образ и одбацивао сваку пристојност, мокрио је у моме присуству; најпосле, жалио се често на смућеност, на брујање у глави и ја сам се редовио плашио да не учини самоубиство." 18. марта, дакле управо после три недеље од прегледа касе, имао је 1)г. Ј., услед опасности у којој се Јован налазио, консилијум са Г)г. Н. Морфијума је Јован у честим и више већ неконтролисаним убризгавањима, која је сам чинио, трошио толико, да му Вг. Ј. није хтео више никаква рецепта преписати, а жепу је питао, да ли јој се муж хоће баш да отрује. Бг. Ј. завршује свој извештај речма: Јован је тада био не само телесно него и умно болестан, његово психичко стање почетком априла било је помућено. Као еведока, који би потврдио ово, Бг. Ј. именује поштанског разносача Р. који је Јована чешће чувао као стражар какав. Исто тако се изражава и други лекар Бг. Н. Од типских симптома морфиоманије, он је нашао код Јована ове појаве: слабост воље, ограничена нодобност расуђивања, неодлучност, У великом степену слабосг памћења и непоузданост, лакост у трошењу новаца, нарочито изражава наклоност за импулсивне радње, немање отпорне снаге према спољњим утицајима, мучна несаница, расејаност, делирозно стање, апатија. бесмислене радње, велибе поремаћаје свести. Он држи Јована за потпуно неурачуњива и сматра, да је иочетком априла 1900. постојала умањена подобност урачуњивости. Казивања удовице Јованове потврђуј.у и допуњују посматрања ове двојице лекара. По том њеном казивању, Јован је од 1898. год. бар 40 ожиљака имао на обема рукама услед инјекција, а по неки су и гнојили. И ова је потврђивала поменуту наклоност мужевљеву ка самоубиству, стање депресије и грчења без сиољних повода. Често болесник даваше знаке обмана, одговараше нескладно, халуцинираше, осећаше се гоњен и говораше с ФотограФијама, које су о зиду висиле. Чуо је каода га неко исмејава (калуцинација слуха] и то је приписивао сликама на зиду; зато су морали окретати слике, да се ликом не виде. Он је чуо и да грувају топови. Најпосле, жена Јованова била је сведок и грозничавих напада његових. Сатима је Јован апатично и немо испред себе све као ћушкао н гурао нешто. Уз то наклоност ка импулсивним радњама и аФектима. Гако, кад је био рођендан жене му, бацио се за њом крчагом воде. На глас о смрти Бизмарковој, како жена прича, био се сасвим изгубио; говорио је како је рат ту, наређивао је да се

успостављају телеграФи, да се намести нољска постеља и да све буде у приправности. И етички осећаји његови отупише мало по мало. Ма да је, док је здрав био, с љубављу гледао у децу своју, доцније кад је душевно оронуо, беше према њима сасвим равнодушан. Најпосле, најмлађе му дете није смело никад и ништа пред њим јести, него је морало раније, пре обеда, у кујни јести. Извесна уображења овладаше њиме гвозденом неминовношћу; нодлегавши таком уображењу, он је, н. пр., сатима седео на нужнику. Памћење му је све више слабило. Ствари, с којима је посведневно имао посла, акта, по којима је радио, није умео наћи, ма да су они нред њим били. Ни о времену немогаде водити рачуна, тако, да најпосле није знао је ли дан или ноћ. Напоредо са слабљењем моћи да се оријентује, са нестајањем етичких и интелектуалних Функција ишла је и све већа неподобност одговорити службеним дужностима. Често су га морали из канцеларије водити у приватан му стан, а најиосле везана је служитељева соба с његовом једном цеви за разговор, да би пацијенат могао у постељи радити. Како жена казује, на више месеца пре него што ће учинити ово дело за које је осуђен, Јован није био у стању, да правилно склопи своје рачуне. Морала му је она сама помагати или звати поштанског помоћника. За потврду овога Факта. позвала се на два помоћника, као сведока. Нека нарочита направа сдужила је томе, да акта оду у болесничку собу и отуд се врате. Само на тај начин и с помоћу жене своје, могао је он, како тако, да врши службу. Постојао је поступно све запуштенији и нечистији; није хтео ни рубље да пресвлачи. Новцем није умео да рукује правилно и што је више слабио умно, тим је више губио разумевања у овом погледу. Зато је новцем у кући располагала жена. Енергија, снага воље и самостално расуђивање изгубише се толико, да је болесник постао »меки восак у рукама жене своје к , која је од њега могла правити што је хтела. Све ово гони неминовно закључку, да је Јован, на више месеца пре него што је учинио дело за које је осуђен, био у сгању највећег моралпог слабљења и тоталног губљења умних моћи, што је последица више годишњег употребљавања морФијума. Ако је и било часова и дана пририднога мира и релативне присебности, не треба заборавити, да су и тада психичке основе свеколиког карактера болникова, његово мишљење и његова воља стајали толико оштећени, да није могло бити говора више о правој одговорности. .Од свих симнтома морФиоманије најкарактеристичнији је симптом, скоро у свих морфиниста запажени, сањивост и слабост воље. У морфиниста је саломљена, угашена отпорна снага. Код Јована, по казивању жене му и лекара Ј., то је био случај у толикој мери, да је он био просто оруђе, без икакве воље, у рукама жене. Не губећи ово из вида, нека се сад загледа добро у мотиве и узроке, који су навели да се узме из касе државне. Материјалне прилике и мужа и жене, ма да их је боловање доста скуно стајало, биле су уређене, 700 динара одвојила је и код себе имала жена Јоваиова, 600 марака било је депонованих за време дела код правозастунника С. као резерва. Тешка болест привезала је Јованазасобу и постељу; свакојако, ничега нема, из чега би се закључивало на могућност трошења већих сумазањегово задовољство. На саслушању је казао; да је из касе узео 900 марака, да би их употребио за сигурност своје кауције, т. ј. да би откупио своју облигацију од банкара X! Али ту обавезу могао је измирити и да не дира поштанску касу, ако би само поверио својој жени, да је раније, у дане кад се здрав осећао, заложио своју кауцију и примљени новац иотрошио! О томе, шта му није дало да на тако прост начин расправи ову ствар, могу се највише само претпоставке чинити и тек нагађати. Али је сасвим вероватно, да је и мотив, који га је уздржавао да на тако прост начин реши то питање, продукат његовог болесног мишљења, које му је мутило сваку јасну процену. Он је видео пред собом само оно што је прво, стид и страх од своје жене, и то је, може бити, утицало на њ, као обично у случајевима психичке дегенерације, јаче него логично расуђивање. Међутим, жена је наваљивала на свог болесног мужа, да врати своју кауцију, с погате узету. Гонећи га на то, она није