Полицијски гласник

СТРАНА 142

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 19

због скитње. И у Елзао-Лотрингији која је раније јако патила од Француских просјака, покрепуто је питање да ли би се могао употребити раднички дом кад имају да се казне страни поданици због просјачења. И то је питање само у толико решепо што се странци само тада доводе у такав завод, кад је доказано, да су они и после полицијског прогонства, опет дошли ту. И ако та мера није радикална ипак је вршила врло добар уплив и број Француских просјака у тој земљи постао је много мањи. Тако је и у другим земљама. Борба против протува води се у Белгији са великом енергијом. Полијан је своју књигу о просјачењу у Паризу посветио белгиском министру правде, Ле Жену, који је увео у живот закон о сузбијању просјаштва. У својој посвети помиње Полијан речи, које је Фламански судија Гале говорио на конгресу у Паризу »Просјаци признају сасвим отворено да је пре закона Ле Женових Белгија за њих била рај, а сад је постала пакао". Та је Фраза мало бомбастична, као и француска речитост у опште. Али се не да порећи да је тај закон изнад сваке хвале. Велика одлика Ле Женова закона јесте у сретној комбинацији превентивних и репресивних мера законодавац полази од гледишта да се нросјаштво од заната може сузбити само помоћу свих тих срестава и да се самом казном мало може постиКи. (Наставиће ое)

ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ !^ОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРКМЕИИМА ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ КАЗНЕ 10 10. Спаљиваве. (Наотавак) Печење на роштиљу или на клинцима нарочито је употребљавано против Хришћана или од Хришћана против Јеретика. За то су подизали једну, више стопа високу, направу од гвожђа, преко које је било више попречних гредица, на којима су с иоља били уковани оштри клинци. На тај су роштиљ метали несретника и за тим су под том направом наложили велику ватру тако да је тело прво изгорело а за тим претворено у пепео.

Печење на ■ражњу употребљавали су при религиозним гоњењима у Турској, Швајцарској, Француској и Иемачкој, док је печење на роштилу још у сгаром Риму било тако исто уобичајено као и доцније при религиозним ратовима у Инглеској и Ирској. Али никад смрт од ватре није прогутала више жртава него у доба страшне владе инквизиције. Вера у вештице, чаробнике и ове могуће ђаволске послове, стара је као и само

Сл. 12. — Печење на ражњу.

гурније водити смеру него религиозне поуке, постало је владајући принцип и то је доносило најужасније проливање крви. У средњем веку често су спаљивали и кућне лопове и паликуће. А спаљивање често није било смртна казна него само даље срамоћење и потпуно уништавање већ осуђенога. Ако је неки преступник умро пре него што се Казна над њим могла извршити то нису штедели ни спалиште, 'те је лешина потпуно

Сл. 13. — Спаљивање лопова у кошари. претварала у пепео. Такво казнено-правно спаљивање лешине често је употребљавано 5а самоубице. Таквог човека, који је учинио »најодвратнији преступ" да дигне руку на самог себе, требало је са земље без трага уништити; и другима иоказати како је самоубиство презриво, грешно и одвратно. Тако је у Шлезији у 16 столећу лешина једног еамоубице — једног столара који се. обесио што није могао платити неке даске — извучена на поље из куће и спаљена. 11. Гушеае у диму и кување у казану Ужасна казна спаљивања живог, појединим суровим тиранима још се није чинила довољно ужасна. Спаљивањем смрт још није сувише брзо наступила и заповест „благог« Калигуле да »пси« треба лагано да умру, да би потпуно увидели да умиру није се могла при лаганом спаљивању потпуно извести. Ми смо већ видели у прошлој глави како су биле омиљене разне гадне врсте смрти од ватре, да су правили бронзане животињске фигуре, у чијој се унутрашњости жртва лагано пекла, да су код Хинеза прављене нарочите гвоздене пећи, за које су прикивали

човечанство, и борба против њих и одвела је тим страшним казнама. Папство није хтело ништа да добије, оно је хтело да уништи. Начело да спалиште или оштар мач мора брже и си-