Полицијски гласник

СТРАНА 146

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 19

блиски, и слушао ме је чак с неким лукавим осмејком, којега се још врло добро сећам. Не, помислио сам, види се, да ми ваља самоме искусити, а не распитивати се.

Четвртога су се дана, исто онако као и онда, кад сам ишао да ме окују, упарадили рано ујутру осуђеници у два реда у дворишту пред стражаром код тамничких вратница. Спреда, лицем њима окренутим, и позади — поређали су се војници, са напуњеним пушкама и са натакнутим бајонетима. Војник има право да пуца на осуђеника, ако би овај поумио да побегне од њега; али у исто време и одговара за свој хитац, ако га није избацио у највећој нужди ; то исто важи и за случај отворене буне робијашке. Али коме би и пало на памет, да бега јавно. Изиђе инжињерски оФицир, надзорник, а тако исто инжињерски подоФицири и војници, настојници над пословима, који су се вршили. Извршише прозивку; онај део осуђеника, који је ишао у шиваре, отишао је пре свију; њих се није ни тицала инжињерска управа; они су радили само у тамници и шили су за њу. Затим су други отишли у радионице, па онда и на обичне, тешке послове. Са двадесеторицом других осуђеника одох и ја. Иза тврђаве, на смрзнутој реци, биле су две државне барке, које је, због неупотребљивости, ваљало разлупати, да бар стара грађа не пропадне у лудо. Уосталом, сав тај стари материјал, како је изгледало, вредио је врло мало, готово ништа. Дрва су се у граду продавала по ниској цени а свуда унаоколо било је шуме у изобиљу. На тај су посао слали осуђенике готово само зато, да не би седели скрштених руку, што су и сами осуђеници јасно увиђали. Таквога су се посла они увек прихватали нерадо и мрзовољно а готово је сасвим другчије бивало, кад је посао био користан, од вредности, а нарочито кад је било могуће измолити за себе одређену количину рада, тако звани задатак. Тада су се они просто нечим одушевљавали, и ма да за њих од тога уопште није било никакве добити, али, сам сам видео, они су се напрезали из све снаге, да посао што пре и што боље доврше; чак их је у томе и самол.убљб" некако заводио. А у овом послу, који се вршио више Форме ради, него ради потребе, тешко је било измолити себи одређени задатак, него је ваљало радити непрестано, до самога добоша, који је добовао повратак куКи у једанаест часова пре подне. Дан је био топао и магловит; снег се готово топио. Цела наша гомила упутила се иза тврђаве на обалу, лагано звечећи ланцима, који су, и ако су били скривени испод одела, ипак са сваким кораком издавали танак и оштар метални звук. Два три човека су се одвојила и отишла у цајгхауз по некакав неопходно потребан алат. Ишао сам заједно са свима осталима и шта више некако сам оживио: прохтело ми се, да што пре увидим и сазнам, шта је

посао? Какав је управо то робијашки рад? И како ћу ја сам први пут у животу радити? Сећам се свега до најмањих ситница. На путу нас је срео некакав грађанин с брадицом, застао и ћушнуо руку у џеп. Из наше гомиле брзо се одвоји осуђеник, скиде капу, прими милостињу, — пет копејака и хитро се врати својима. Грађанин се прекрсти и оде својим путем. Тих пет копејака потрошисмо још истога дана на земичке, које смо разделили на све нас подједнако. Од читаве те гомиле осуђеника једни су били, по обичају, намрштени и неразговорни, други равнодушни и троми, трећи су лењиво брбљали међу собом. Један се изванредно нечему радовао и био весео, певао, и мал те не играо путем, звецкајући ланцима при сваком поцупкивању. То је био главом онај омалени и дежмекасти осуђеник, који се прога мога јутра у тамници завадио са оним другим око воде, за време умивања, зато, што се тај други усудио безразложно за себе тврдити, да је птица каган. Овога веселога брата звали су Скуратов. Напослетку запева он некакву враголасту песму, од које се сећам припева: Без мене су мене женили, Ја оам био у воденици... Само је још недостајало балагајке. Његово необично весело расположење духа, разуме се, одмах је изазвало негодовање у неких из нашега друштва, шта више, сматрало се мал те не за увреду. (Наотавиће ое)

МРТВАЧКА РУКА ЦРИ1ИНАЛНИ РОМАН

ГДАВА 1. Једног дана падне ми у очи један примамљив оглас. видно штампан. Кад је човек у жалосном положају да троши свој последњи динар, онда мора добро отворити очи. БиФтек, чији се обим није слагао са величином мојег апетита, беше поједен и ја се машим за новине, које је мало час један гост пре мене читао. Оглас, који ми је пао у очи, гласио је: Пази, од велике је важности за онога кога се тиче. „Ако Џемс Сутом хоће да се јави потписанима у Делбру он ће дознати нешто врло корисно за њега. Кливер и Какстон, чиновници. Улица Бекуп 30. Лондон." Па Ја сам тај Џемс Сутам који је неко време био у Делбру и који сад има још само један динар. Сад ништа боље не би било за мене него да у мом очајном положају дознам што било корисно за мене. Ја исечем оглас из новина, метнем га у џеп и пођем на пут. Означена улица била је једна од најјаднијих и најзабаченијих какву сам икад видео а број 30 као да је била најгора чатрља у њој. Ту ме дочека неки неуредно одевен младић који ме замоли да причекам мало. После четврт сата одведе ме он у другу собу, у којој су била два човека. Један од њих седео је за столом а други

је, са шеширом на глави, стајао поред камина у коме је горела ватра. Они прво погледаше мене, за тим погледаше један другог и мени се учини да сам приметио да су се они изненађено погледали. Човек за столом упита ме без околишења, шта желите од нас, господине." Ја извучем исечени оглас из џепа и рекох. »Мало час сам прочитао овај оглас. Ја сам Џемс Сутам, био сам раније у Делбру и ако сте ви господа Кливер и Какстон, то сам ја на означеном месту да бих од вас добио једно за мене корисно саопштење. Они за неколико тренутака не одговорише ништа; обојица ме нетренимице гледаху као да се труде да удруженим снагама прозру у коју врсту људи долазим ја. »Можете ли нам доказати истинитост Вашег исказа« упита ме најзад онај за столом. »Ја имам моју карту у џепу а имам и писама адресованих на мене. У осталом ја сам готов да Вам набавим какав год хоћете извештај о мени. с< Говорећи то ја метнем на сто моју карту и неколило куверата са мојом адресом а писма узмем себи. Обојица испитиваху моје документе и нешто брзо и нечујно говораху међу собом. Држећи једну куверту и показујући прстом на адресу, упита ме онај за столом. »Је ли то Ваша садашња адреса. к »Не, господине, јер у овом тренутку ја немам никакве адресе. с( »Како то." »Ја сам сад, да Вам отворено признам, без посла." »Хоћете ли тиме да кажете да немате новаца. (< »Да. (( Онај са шеширом на глави, који ми до сад није ни једне речи проговорио, рече ми са непријатном гримасом: „Дакле скоро протува." И од пре сам се тешком муком савлађивао да пред странцима покажем моја осећања, али сам много што шта морао у последње време чинити што ми је било крајње одвратно. Али пре свега довољно сам искусио ону изреку »Просјак нема права да буде пробирач." Под тим утиском ја одговорим: Свакојако ја сам скоро протува како само може бити човек са мало ситних пара у џепу свог последњег капута. (< За тим настаде опет неко мрмљање међу њима, које онај под шеширом прекиде, окрећући се мени: »Ако хоћете да на пет минута изиђете, преговараћемо даље с вама. с< Ја изиђем и упутим се у предњу собу. Тамо ме оставише толико да чекам да је моје стрпљење било скоро са свим исцрпено. Таман хтедох да мало прођем по соби, они ме позову. Онај одмах поче разговор : „Ми на жалост немамо овлашћење да Вам објаснимо шта нас је навело на онај оглао, а за то морамо говорити са нашим клијеитом."