Полицијски гласник

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 145

V. Скрушен, од свакога оотављен, очајан, почињући већ и сам мислити да је крив, седео је Роберт на столичици кад на један пут.... врата се отворише и унутра ступе: истражни судија са шеширом у руци, његов принцицал Тутен; даље... његов противник Шорж Моклерк и сва четири сведока. — Ах! господине, ви сте сада у праву да пребаците полицији њену неувиђавност. Ви сте невини. — Невин! дрекну Роберт. За тим додаде тише: — Је ли могуће? •— Са свим могуће, одговири судија. Ирочитајте ову денешу, коју смо сад баш добили: „Бокар, помоћник благајнице у банци, Тутена и Колберже-а ухапшен је синоћ у Марсељу, због нереда у једном јавном локалу; том приликом нађено је код њега осам стотина хиљада динара". — Бокар! викну Роберт рдакле моја је сумња била основана! — Он сам оптужио вас је, рече господин Тутен. Писао нам је да је отпутовао вашим трагом у Брисел. Зар на вас да падне сумња! На вас.... узор и пример благајника!... — И пример мужева! викну Ема, која у тај мах наиђе: Драги Роберте, хоћеш ли ми опростити ? Роберт је нежно загрли и обаспе пољупцима. — Од свег срца! Па за тим додаде! — Ово је једини двобој, којега ћу се целога живота сећати, И окрећући се судији, заврши: — Кажу да је правда спора, господине, у овом случају она је од Марсеља до Париза стигла брже од жељезнице. Превео Матија С. Јоваковцћ.

ИЗ СТРАНОГА СВЕТА ШЕСНАЕСТОГОДИШЊИ ЗЛИКОВАЦ То се десило у Келну. — У Бону је као покућар за малу плату служио Антон Дален, из Хамерцхајма. Досади му да служи у Бону, па се крене пешке пут Келна. Антон је увек са задовољством читао о зликовцима и њиховим делима, и како је тиме био одушевљен, да се решио да и он постане то исто. Исто вече када је приспео у Келн, пришао је извршењу свога плана. На крају вароши стаде у заседу, па кад су се две девојке враћале с рада из Јила, он скочи на њих са голим ножем и узвикну : »Паре или крв! с< Девојке повикаше за помоћ и раштркаше се у разним правцима. Дален се упути за једном, Маргаретом Касел, сустиже је и понови : »Паре или крв ! па јој забоде нож у десно раме. Пренеражена му девојка даде свој портмане, и зликовац се тиме задовољи. Сутра дан учини Антон једно још горе, управо животињско дело. Четрнаестогодишња девојчица надничара ЈозеФа Нетелсхајма, носила је своме оцу ручак у Ринг-улицу. Дален је сусретне и нападне са речима »Паре или крв ! (< баци је на земљу, убоде је два пут ножем у груди. Кад је дете повикало за помоћ, он се врати и забоде девојчици нож у трбух, како га жртва неби могла издати. Стрпељиви је отац чекао на ручак, и најзад пође у сусрет своме детету, те га нађе на путу тешко рањено. Ране су биле на детету опасне по живот, и два Дана по том дете је умрло у болници. Раденик Херман Везер, и неколико његових другова, дадоше се у потеру за зликовцем. После кратког трагања пронађоше га и затворише. Вредно је пажње, да је Антон још у четрнаестој години кажњен са четири месеца затвора због једнога неморалнога дела. Сада га оптужише за разбојништво и убиство. Државни је тужилац тражио највећу казну, која се може доделити човеку испод 18 година. И то му би и досуђено — 15 година затвора ! Д. В. Б.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић , 15 Кад смо се праштали, изнела нам је за спомен по једну кутију за цигарете. Те кутије она је слепила за нас од картона (а већ не питајте, какосу биле слепљене), облепилаих шареном хартијом, истом онаквом, у какву се повезују кратке аритметике за дечје школе (а можда је на облепљивање у самој ствари и отишла каква аритметика). Унаоколо су обе кутије биле, ради украса, облеиљене узаном бордурицом од златне хартије, за коју је она, може бити, нарочито ишла у дућан. »Ето, ви пушите цигарете, па ће вам, можда, и требати, рече она, као да би се хтела пред нама страшљиво правдати за свој дарак... Неки веле (о томе сам слушао и читао), даје најузвишенија љубав према ближњему у исто време и највећи егоизам. А већ у чему је овде било егоизма — никако не разумем. ★ Ма да нисам, кад сам дошао у тамницу, имао при себи много новаца, ипак тада некако нисам могао озбиљио да се љутим на оне робијаше, који су, готово у првим часовима мојега тамничког живота, пошто су ме по једанпут већ обманули, и сувише наивно долазили но други, по трећи, па чак и по пети пут да узајмљују од мене. Али

једно признајем сасвим отворено: било ми је веома мрско, што су ме сви ти људи, са својим безазленим лукавствима, неоспорно, како ми је изгледало, морали држати за особењака и будалу и смејати ми се баш због тога, што сам им и по пети пут давао новаца. Њима је свакојако морало изгледати, да се ја подајем њиховим обманама и лукавствима; а да сам их, напротив, одбијао и гонио од себе, убеђен сам, да би ме несрављено више уважавали. Али, ма како да сам се љутио, ииак их нисам могао одбити. А љутио сам се због тога, што сам тих првих дана озбиљно и брижљиво размишљао о томе, како да се понашам и какав положај да заузмем у тамници или, боље рећи, какве би односе морао да удесим према њима? Осећао сам и схватао, да је цела та околипа за мене сасвим нова, да се налазим у нотпуном мраку, а да у мраку није могуће проживети толико година. Требало се приправљати. Разуме се, ја сам одлучио, да се пре свега треба понашати отворено, како унутрашњи осећај и савест налажу. Али сам такође знао, да је ово тек само аФоризам, а да ће се преда мном ипак јавити најнеочекиванија практика. И зато, и иоред свију ситних брига о своме сређивању у казамату, о којима сам већ говорио и у које ме је понајвише увукао Аћим Аћимић, ма да су ме оне унеколико разонођавале, —- све ме је више и више мучила ужасна, иесносна чама. »Мртви дом! <( — говорио сам сам у себи, гледајући покадшто у сумрачак, са степеница нашега казамата, на осуђенике, који су се већ скупили с иослова и лењиво се

вукли по тамничкоме дворишту, излазећи из казамата, улазећи у кујну и обратно. Посматрајући их, хтео сам да сазнам и по лицима и по покретима х-биховим , какви су то људи и какви су били њихови карактери? А они су промицали испред мене са натмуреним челима, или пак и сувише весели (ова два вида највише се јављају и готово су карактеристика тамнице), свађали су се или су се обично разговарали, или су, најзад, шетали усамљени, као замишљени, мирно, одмерено, понеки са замореним и апатичким изгледом, други (чак и овде!) са изгледом охоле узвишености, са накривљеним капама, са само заогрнутим кожусима, са дрским, лукавим погледом и безобразним осмејком. Све је то моја средина, мој садашњи свет, —■ мислио сам ја — с којим, хтео не хтео, морам да живихм... Покушавао сам, да се распитам и да штогод о њима сазнам у Аћима Аћимића, с којим сам веома волео пити чај, да не бих био сам. Узгред буди речено, чај ми је у то прво време био готово једина храна. Аћим Аћимић се није одрицао чаја и сам је пристављао наш смешни, самотворни, малени самовар од лима, који ми је дао М. на послугу. Аћим Аћимић је обично испијао једну чашу (он је имао и чаша), испијао ћутећи и достојанствено, па се, враћајући ми је, заблагодарио и одмах се прихватао посла око мога покривача. Али о ономе, што је мени требало да сазнам, — није могао да ме обавести и шта више није могао да разуме, зашто ме толико занимају карактери робијаша, који су нас окрз г жавали и оних који су нам били