Полицијски гласник

СТРАНА 144

ПОЛШДИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 19

И метнувши му руку на раме рече: — Сад ћемо наново сести у воз, али не у вагон прве класе, него у одељење за хапсенике. А кад Роберт хтеде да протестује, брзо додаде: — Молим, никаквог оправдања.... Ваш је случај врло озбиљан! Не саветујем вам да се у овај мах противите. Закон је захтевао послушност. Роберт буде одвојен од својих пријатеља и стрпан у вагон за притворенике. — Али, за шта ме оптужују ? упита Роберт агента, који с њега не скидаше очију. — Ех, ех.... како сте наивни!.... Та ви најбоље знате за шта вас оптужују! III. Већ десет месеци како се удала, Ема се још ни један пут није одвајала од мужа, ког је обожавала. И сада, полазећи на овако кратак пут, Роберт је замолио њене родитеље да дођу за ово два дана код ње да је забављају. Истог дана после ручка сиђе Ема с оцем и матером у салон да пију ка®у; тек што јој мати поче хвалити мужа уђе слуга и рече да неко из полиције жели да говори са госпођом Ложвал. — Неко из полиције хоће да говори са мном? ви сте ваљада пречули ? — Пардон госпођо. Човек је јасно казао: „Госпођа Роберта Ложвала и моли је да га одмах прими.« — Нека уђе. И обрати се родитељима: — Шта ли то има полицајац да ми саопшти ? Ови слегоше раменима. — Опростите ми, госпођо, поче агент ушавшп, заповеђено ми је да претресем и узаптим све хартије од вашега мужа. , — Претрес код мога мужа? — Да, госпођо — Али.... али, шта је учинио мој муж, за шта га оптужују? — Оптужен је да је украо осам стотина хиљада динара од куће „Тутен и Колберже.® Јадна жена хтеде да полуди. —• Али то није истина; мој муж је поштен човек. Отишао је у Брисел да изврши једну Финансиску операцију за рачун његових принципала! — Је ли вам то он казао? ■— Јесте, господине, он. Кућа Тутен и Колберже нема иикаквих Финансиских веза у Брислу."Он је отишао, не због Финансиске операције него да остави на сигурно место новац који је узео. На срећу, ми смо били за време извештени једним писмом. Агент пође да приступи претресу, али видећи како изгледа Ема која од суза не могаше проговорити ни речи, стаде и рече учтиво и благо: — Допустите ми, госпођо, да извршим своју дужност. — Изволте господине, изволте, одговори Ема и изнемогла од потреса, падне на једно канабе и бризну у плач. Претрес буде тачно извршен, све хартије покупљене и агент се опет окрете Еми: — Све ове хартије прегледаће истражни судија. — Ах! то је ужасно, говораше Ема.... то је ужасно! Мој муж, мој обожавани Роберт.... обичан лопов!... Шта да радим? — Ша да радиш ? довикну јој мати. Од сада не смеш више ни помишљати на тога човека, који је сад стран за тебе. Тражићемо развод брака! — И добићемо парницу! додаде отац. Узрок је ту: »Недостојност за брачни живот једнога од супружника. IV. Роберта доведу у Париз и спроведу одмах у ПреФектуру. — Ако је до необичности, ово заиста спада у необичне догађаје. Ба! у истини ствар није тако страшна. Један, највише два дана неизвесности и неспокојства, па ће се видети да сам био жртва заблуде

Па уздишући настави меким гласом: — Да видимо... за каквог ли ме зликовца сматрају? Ха! једна мисао : написаћу Еми писмо и замолићу је да дође. Тада ће се посведочити моја идентичност и бићу одмах пуштен. Док је он овако размишљао, уђе чувар и предаде му једно нисмо. — Писмо од Еме! викну он; како је дознала да сам овде? Врзо подера завој и поче да чита: »Господине, Кад сам полазила за вас, мислила сам да полазим за поштена човека. Никада вам не могу опростити што сте ме овако подло преварили. Без сумње, узимајући мене, није вам то био први злочин. Овај сад биће вам зацело последњи. Сад припадате само правди. Ја црвеним од срамоте што носим ваше име. Не познајем вас више. С Богом. Ема. (с Роберта обли хладан мртвачки зној. — Дакле и она верује да сам крив, а ја сам још не знам ништа!... Протекоше два часа, који се учинише Роберту као два века и за с.ве то време, затворен у ћелији, не виде живе душе, сем чувара који, у одређени час дође и донесе му оброк. — Кажите ми, пријатељу, знате ли за шта сам окривљен? — Охо!.,. тичице.... како се прави наиван! Ти се шалиш са мном, у осталом хапсеницима је забрањен разговор. Још истога вечера одведу га код истражног судије. — Хвала Богу помисли Ложвал, једва једном ослободиће ме. За столом спазн једног малог, сувог старца, строга погледа. — Ложвале, не одричите. Ја знам све. — Тим боље, господине судијо... молим вас будите тако љубазни па и мени кажите то што знате. — Узми те се на ум! ви се исмевате са судом. — Али ја се никако не исмевам господине судијо... допустите ми.... — Не, рекох вам, узалуд одричете... ухваћени сте наделу... тако рећи с руком у торби; сви су докази у нашим рукама. Дакле тако, под изговором двобоја. Сад вам остаје само да признате, ако желите какве мале милости. — Како, шта да признам? —■ Место где сте сакрили осам стотина хиљада динара. Роберт се уплаши да не полуди. — ■ Ама којих осам стотина хиљада динара? дрекну он помамно. — Видим већ видим већ да нећете да признате. Из искуства знам, да ни један кривац не признаје дело без велике невоље.... у осталом признаћете доцније. И окренувши се чувару рече: ■—- Затворте га. Прође још један дан, један ужасан дан. Роберт је сам себе испитивао да ли није збиља учинио какав преступ. Пошто су му допустили да се дописује седне и напише Еми једно тужно писмо у ком је преклињаше њиховом некадашњом љубављу да му, ако зна, каже за што је ухапшен. Као одговор добио је ово неколико лаконскпх речи: »Већ сам вам рекла, господине, да је између нас све свршено: не иознајем вас више.' 1 Напише писмо својим сведоцима, иреклињући их да га ослободе или бар да му кажу за што је окривљен. На то је добио овакав одговор: »Нисмо знали, господине, тајни смер вашега путовања у Белгију, у које и нас уплетосте. Не поздрављамо вас. к Он проба и последњи покушај, код својих принципала: »Ако ме и ови напусте, мишљаше он, онда сам пропао". »Господине, одговорише му ови, изгледа нам да сте имали врло много смелости у тренутку, кад нам упутисте писмо. Више иам се не обраћајте: ви сад припадате само правди®. — Дакле, изгубљен сам! мрмљао је несрећни Роберт Ложвал.... Да, да, мора бити да сам учинио неки велики злочин, кад су сви против мене па и ова дројица, код којих сам уживао врло велико поверење, али.... за шта ли сам оптужен,.... чијих осам стотина хиљада динара?