Полицијски гласник

СТРАНА 160

ПОЛИЦИЛСКИ ГЛАСНИК

БРОЛ 20 и 21

■— Цео посао нећеш израдити... на шта се онда плетеш ? — Сплео би се, кад би имао трима кокошима да да хране, а овде хоће да је први... Клипета! — Та ја, браћо, ништа... по.че ое правдати збуњени, — ја тек онако... — Ама нећете, ваљда, да на вас навучем павлаке, шта ли ? Или заповедате, да вас усолим за зиму? узвикну опет настојник, гледајући у недоумици на гомилу од двадесет глава. која није знала, како да почне посао. — На посао ! Брже! — Брже нећеш брзо израдити, Иване Матвејићу. — Та ти и тако ништа не радиш ! еј Савељеве ! Разговоре Петровићу ! Теби говорпм: шта стојиш и продајеш зјала!... Отпочињи! — ГЈа шта могу ја сам да урадим?.... — Та задајте задатак, Иване Матвејићу. — Речено је... нема задатка. Разлупајте барку, па идите кући. Почињи ! Прихватише се, најзад, посла, али тромо, нерадо, неспретно. Било је, шта више, досадно гледати на ту здраву гомилу снажних раденика, који, чини ти се, никако нису знали, како да отпочну посао. Тек што су се латили да одвале прву, најмању попречну гредицу, -- кад изиђе, да се она ломи, »сзма се ломи«, како је у оправдање речено настојнику; дакле, тако није требало радити, него је ваљало отпочети какогод друкчије. И оии стадоше надугачко међу собом размишљати о томе, како да се друкчије отпочне, и шта да се ради? Разуме се, мало по мало, дошло је и до свађе, па је претило да ће и даље отићи. Настојник опет подвикну и измахну палицом; али се гредица опет сломила. Напослетку се видело, да нема довољно сикира и да је требало донети још некакав инструменат. Одмах послаше два момка, под стражом, у тврђаву за инструменат, а сви остали, очекујући, преспокојно поседаше на барку, извадише своје лулице и опет запалише. Настојник, најзад, пљуну. — Ну, за вама неће посао заплакати ! Ах, људи, људи! промумла он љутито, одмахиу руком и оде у тврђаву, машући палицом. После једног сахата дође пословођ. Саслушавши мирно осуђенике, оп објави, да одређује као задатак, да мзваде још четири попречне гредице, али тако, да се више не ломе, него да остану целе. Осим тога одредио је да се разлупа поприличан део барке, с тим, да ће онда већ моћи ићи кући. Задатак је био велики, али како су га се баћушке дохватиле! Куд се дела леност, куд се дела неспретност ! Залупаше сикире, стадоше вадити дрвене клинце. Остали су подметали дебеле мотке и, належући се на њих са двадесет руку, живо и умешно су одваљивали гредице, које су се, на моје велико чудо, сада одваљивале иотпуно целе и неиовређене. Посао је узаврео од живости. Сви као да су се наједанпут некако чудновато опаметили. Ни узалудних речи, ни псовке; сваки је знао, шта треба да каже, шта да

уради, куда да стане, шта да посаветује. Управо на по сахата пре добоша био је одређени задатак свршен, и осуђеници се упутише кући уморни, али потпуно задовољни, ма да су и откинули свега неких по сахата од обичног радног времена. А што се тиче мене опазио сам нешто особито: куда год сам се примакао да гшмогнем за време рада, нигде нисам био на иравом месту, свуда сам сметао, ода свуд су ме, мал те не са исовком, терали. Какавгод последњи одрианко, који је и сам био најгори раденик и није смео ии писнути пред другим робијашима, који су били окретнији и паметнији од њега, и тај се сматрао у нраву, да подвикне на мене, ако бих застао поред њега, нод изговором, да му сметам. Најзад, један од живљих ми отворено и сурово рече: — Куд се трпате, одлазите! Нашто се мешати тамо, куда вас не траже. — Запао као у врећу! одмах прихвати други. Требало је да стојим на страни; а стајати на страни беспослен, кад сви раде, некако је стидно. А кад се одиста и десило, да сам одступио и стао накрај барке, онда су одмах повикали: — Ето какве су нам раденике дали; шта ћеш урадити са њима? Ништа се с њима, не може свршити. Све је то, разуме се, било нарочито, јер је све њих то забављало. Ваљало се натрести над некадашњим племићем, и, наравно, они су се радовали случају. Сад је веома појмљиво, зашто је, као што сам већ раније говорио, моје прво питање, при ступању у тамницу, било: како да се понашам, какав положај да заузмем према тим људм'а? Слутио сам, да ћу често имати са њима такве сукобе, као сада на раду. Али, не гледајући ни на какве сукобе, ја сам се одлучио не мењати план свога кретања, који сам у то време већ био унеколико утврдио; знао сам, да је он праведан. На име : одлучио сам, да се ваља држати што је могуће простије и независније, нимало не показивати нарочитога старања, да се зближим с њима; али их и не одбијати, ако они сами зажеле зближења Ни најмање се не бојати њихових претња и мржње и, по могућству, чинити се, да то и пе опажам. (Наставиће се) МРТВАЧКА РУКА ^РИМИНА,ДНИ РОМАН ГЛАВА 2. 2 Пошто сам добро ручао, иоче да ме мучи осећање да се ја ипак налазим у врло сумњивом положају, нисам веровао ни једног тренутка да ћу ма с које стране дознати штогод корисно. Са свим усамљен ја сам знао са свим тачно да ја немам ни једну једину сродну душу. Никад нисам имао иријатеља ни раније ни сад. Кад ми је мати умрла, ступио сам у једну радњу, из које сам био брзо одпуштен, пошто сам био

неопрезан да са књиговођом не делим исто мишљење. Од тада је прошло дванајест месеци, за које време тражећи какав нов посао, бејах нотрошио сву моју уштеду. Ручао сам сасвим сам. Келнер ми рече да сам у овом тренутку једини гост у кући. Могао сам мислити како сам у таквим ириликама добро дошао газдарици. Келнер, човек црвенкасте косе, имађаше особите, велике очи тамне боје, које су ми биле врло непријатне, кад ме је служио. Доцније је моја одвратност према њему још више норасла. Устајући од стола ја невољио дадох израза мислима које су у том тренутку мном владале, овим речима: „Тако Цемсе Сутаме, дакле ту си«. То сам ја неразмишљено прилично гласно себи рекао, баш онда кад је келнер мислио да се с неким чинијама у руци упути вратима. При моме узвику испаде посуђе из његових руку и разби се на ситне комаде. Тада се тај човек окрете нагло мени, израз његових прта ужасно се промени а пупиле његових очију раширише се до неприродие величине. Он ме гледаше укочено као да је хтео да види ко је од нас двојице полудео и по ново ме ужаснуше њсгове чудновате очи. »До ђавола, ко сте Ви® повиче он мени. »Од куд Ви знате да је моје име Џемс Сутам «. Не знам шта би са мном, али ми нагло дође као нека врста надахнућа, сам Бог зна како је то било. »Ви с.те Џемс Сутам, што сте пре били у Делбру 1 ' рекох ја. Видех да тај човек поче ја.ко дрктати, да ли од беснила или од страха, не могах разликовати, али ми се учини да је обоје помешано. »Шта се то Вас тиче« простења он. »То ме се тиче што ја Вас морам имати". На столу стајаше једна иразна пивска Флаша. Брзо као дивљи звер скочи он напред, дохвати Флашу и пре пего што сам видео његову намеру. он ме — и ако је слабији био од мене — тако страшно удари по глави, да за неко време не могах ништа пи чути ви видети. Чим сам се мало освеотио видим да сам се иружио 110 патосу и да је ооба празна. Ла се с муком дигнем и метнем руку на на главу која ме је страшно болела. Са великим напрезањем усправим се на ноге при чему су ми сви удови дрктали. Ако је то била та за мене корисна ствар, коју сам требао дознати, онда сам је довољно дознао. Баш кад сам се мучио да се ослоним на зид од собе, отворе се врата и висока, мршава жена, која ми ј,е представљена као г-ђа Барнес, ступи унутра. „Молим за извињење" рече оиа и погледа по соби, при чему пажљиво гледаше у мене. И колико сам могао видети она изгледаше врло зачуђено. »Ла сам мислила да је келнер овде". »Био је ту«. „А од кад га нема«.