Полицијски гласник

ВРОЈ 20 и 21

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 161

Има већ читав сат. 8 То је доиста чудно. Свуд сам га већ тражила. При том јој паде поглед на разбијену чинију. „Шта је то? ко је разбио чинију." Келнер је испустио. Он је Флашу разбио. <( А да ју је разбио о моју главу то јој нисам казао. »То пије лепо од њега; морам видети где се је он сакрио.® Судећи но изразу њеног лиг;а учини ми се да она нешто слути у томе, али не изрази своје мисли, него оде из собе. Изиђем и ја и одем у постељу не могући да доведем у везу оно што сам доживео. Можда ћу сутра боље разумети, те тако мислећи и засним. Тек што сам заспао кад ме пробуди куцање па вратима; једва полако дођем себи. »Које то« викнем ја. ЈГоспођа Баренс, газдарица. Хтела бих да говорим с Нама. с< „Зар сад ? Зар не можете оставити за сутра ? <( . в Не, ја морам одмах с Вама говорити«. ЖуреКи се у постељу, ја сам заборавио да угасим лампу. Обукавши се брзо, отворим врата и видим где г-ђа Барнес стоји пред шима са запаљеном свећом у руци. Она изгледаше врло узбуђена, и беше бледа и збуњена. »Ја не могу да иађем келнера® рече она. »То ми је јако жао што Вам треба !( одговорих ја врло зловољно д али шта се то мене тиче«. »Ја мислим да се то Вас највише тиче. Хоћете ли ми казати шта је то било међу Вама доле у трпезарији ( '. »Ја сумњам да ће Вас то интересовати". Она приђе корак блшке и нусти да светлост од свеће иадне на моје лице, посматрајући ме укоченим погледом. Изгледаше да је она у мојим цртама открила нешто; а шта је то било не могах погодити. „Ви хоћете да ме варате. Јесте ли се свађали с њим? Ко сте Ви? Кажите ми све; ја имам права да то дознам, јер сам ја његова жена". Његова жена! Та ми ствар изгледаше све заплетенија. »Ја мишљах да се Ви зовете Барнес?" »Тако се и он зове. Шта је било? Шта знате о њему? Немојте ми ништа прећутати. „Ја ништа о њему не знам. Дајем Вам реч да тога човека нисам никад видео док нисам прешао овај праг. »Ја Вам не могу веровати; Ви ми не кажете истину. Зашто и куда је он отишао ? Ја захтевам да ми то кажете®. При тим речима она ме потисну напред, брзо се окрете, затвори врата и наслони се леђима на њих. Њен глас прешао је био у право цичање и целим својим држањем тако је иретила да се морао од ње чекати прави напад. У овом хотелу ишло је сасвим чудновато. Какво ћу још изненађење дочекати? »Па кад ми кажете да је тај човек, што га је синоћ нестало. Ваш муж, могу мислити да сте јако узнемирени. Али сасвим грешите држећи да сам ја у томе штогод крив. Ипак треба да дознате шта је међу

нама било. Као што знате служио ме је Ваш музк при столу, и једва смо за то време измењали десет речи. Кад сам се дигао, рекох за себе неколико речи, које сам мало гласније изговорио. Те речи доведоше Вашег мужа у потпуно неразјашљиво узбуђење. »А шта сте рекли«. »Од прилике: ја Вас морам имати <( . Жена у нервозном грчу паде на врата од собе и простења. »Ви сте полицијски чиновник? с< »Нисам. Како можете тако мислити? Ви мора да боље знате него ја шта Вашем мужу лежи на савести. Из целог његовог ионашања да се извести да он има јаких разлога да се боји полиције, јер кад сам ја и не слутећи рекао то, што је можда личило на полицијску Форму, кад он зграби Флашу са стола и као суманут удари ме њом <( . »Удари Вас њом? <( . Лице те жепе беше бледо као смрт. Ја видех да се она мучи да се одржи на ногама. »А о томе ми не казасте ни једне речи кад сам синоћ ушла у собу <( . »Био сам тако неспособан за мишљење и скоро ван себе од тог удара да писам могао ни речи проговорити. Памислио сам да чекам до сутра да се с њим разрачунам". »Ви ми истину говорите (( . »Дабоме®. То беше истина, само што јој нисам све казао. Али ми се учини да је газдарица довољно чула, јер одмах за тим изиђе из собе, без сумње мало ублажена овим разговором. У јутру се пробудим са најужаснијим боловима у глави, као пгго друкчије није ни могло бити. Осећао сам се и телесно и духовно веома рђаво, кад сам сишао на доручак. Сад ме је послуживала једна девојка. Кад ми је донела доручак пружи ми и писмо са натписом »Господину Цемсу Сутаму«. ГГошто ми девојка каза да је то за мене, узмем писмо и одмах га отворим. Писмо је гласило. Поштовани госаодине, Сад сам добио телеграм од Кливера и Какстона, којим ми саопштавају Вашу адресу. Журим се да Вам одмах пишем. У овом тренутку јако сам у послу, али се надам да ћу најдаље кроз неколико дана разговарати с Вама. Данас само толико да ће моја посета бити за Вас од велике користи. Као малу гарантију за моје речи узмите данашњи прилог. Немате се ничега бојати, јер ја сам Вам прави пријатељ. Извесгићу Вас телеграмом о мом доласку. Дотле сматрајте ме за вашег искреног пријатеља. Ваш Дункан Рохвел. Отворим прилог; у њему беху двадесет Фунти стерлинга. Наравно да ја писам ни најмање знао ко јетај Дункан Ротвел. На писму не беше ни адресе ни датума; на куверти стајаше погатански жиг Маичестар. Кливер и Какстон мора да су одмах, чим су ме овде довели телеграФисали пошиљаоцу писма и овај сигурно није чекао ни један тренутак.

Писмо је било сасвим добро стилизовано, али по нечему у писму и по целом изгледу писања дало се видети да то не може бити особито фини човек. По многом чему сумњао сам да је то писмо за мене одређено. Али тек што сам са свим развио гшсмо кад видех да сам се преварио што сам држао да писмо није за мене писано, јер доле на трећој страни стајало је ово: Р. 8. Дубоко жалим жалосни свршетак Ваше матере у Путнеју. Болно сам задовољен што сам стајао на њеном гробу. у гробљу у Вандесворту. То је околност која ће доцније нешто олакшати. Сад сам знао тачно да је писмо било за мене одређено, за мене самог, јер је моја мати умрла у Путнеју, а сахрањеиа на гробљу у Вандесворту. Али ми је осгала загонетка како ће и зашто ће смрт моје мајке у будућности имати уплива на ма какву ствар или је олакшати. Док размишљах о томе писму код прозора, уђе слушкиња питајући ме да ли г-ђа Барнес може говорити са мном. Морам признати да ми то није било мило, јер сам увидео да ћу ја, у Фамилијарне ирилике те жене бити више посвећен него што бих желео, ако се што више не будем уклањао. Али ако још неко време останем у њеној кући, морам се с њом сретати. Мислио сам да молим Кливера и Какстона да ми преместе стан, али сам слутио да ми неће то учинити. Смисливши одлучно ја одем газдарици. Њена соба беше мала, али са свим пуна свакојаког намештаја, на нрагу ме дочека г-ђа Барнес. Пошто сам ушао затвори она врата за нама. »Мој муж није се вратио." »Право да Вам кажем, било би боље да се он и не врати док ја станујем код Вас. Ви не можете од мене очекивати да његово авнредно понашање"пређем потиуно ћутке. <( Она ме гледаше укочено као и прошле ноћи, а затим рече: „Има дванајест месеци како сам се удала за Бариеса. И небројено пута покајала сам се због тога, јер ми се чини да је код њега нека страшна тајна. (< »Морам и ја признати да је и његово ионашање према мени тајанствено; а колико је то код Вас ја не могу оценити.« „Он ми је био увек немио, још од почетка. Истина Ви сте за мене сасвим странац, али ја морам имати повереника." »Али молим Вас да не бирате мене за повореника, — ја Вас уверавам да... <( »Али ја морам и хоћу с Вама да говорим, јер ја не могу више да трпим. Седите и чујте ме. Да не би било непријатности даљих, ја јој испупим жељу. »Никад иисам желела да се удам за њега, <( поче она, »али ме је он на чудноват начин натерао на то. Ја. сам била жена од скоро 40 година и задовољна својом судбом. Он ми је био сасвим непознат као и Ви што сте. Зашто да се удам за таквог човека, који још није имао ни паре у џепу? Ова је кућа моје иаслеђе од матере. Ту дође он једног дана са улице, немајући ни честитих ципела на ногама и упита ме да ли ми треба келнер. И ако сам га одбила он поче бивати све насртљивији и вршити несретни уплив на мене, хипнотишући ме,