Полицијски гласник

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК СТРАНА 191

БРОЈ 25

теа и боље талијаноке класике. У ово доба његова живота пада и његово тетовирање лактова, што је вели зато учинио, да би показао, да би пре волео припадати дивљацима, него нашем друштву, коме не признаје право, да доноси законе, право које, по њему, нрипада једино Богу. Године 1875 придружи се једној секти, иадајући се да ће на тај начин лакше реализирати своје снове, али убрзо је био сит њихових оргија, и кад је видео, да му се све наде изјаловиле, тако је изгубио храброст, да је у току од три месеца два пута покушавао самоубиство. У Турину, где га ујак код себе прими, рани овога и његову жену једним бријачем, буде проглашеп за душевно болесног, ослобођен и стављен у лудницу. По изласку из ње убије нри једној тучи свога једног пријатеља ножем и буде с тога осуђен на 10 година заточења. Кад је чуо пресуду, стропошта се са висине од неколико метара на земљу и сломије лево раме. Ироглашен поново за душевно болесна, буде из Туринске луднице пренет у Аверзанску, где остане до 1879. Проглашен понова за здрава, буде преведен у казнени завод у Амелији; по издржаној казни дође у Фиоренцу с препоруком на тамошњег преФекта, који га смести у побожном асилу монтедомииичком. Изнурен дисциплином и животом, који је водио у побожном институту, увређен у своме самољубљу, успео је, да га отпусте са 50 лира премије. За последња три месеца 1885 успео је, ношто је више превара учинио, да добије место писара у једној варошкој апотеци. Својим окретним и услужним понашањем задобије лако поверење лекара. Он набави 60 сантиграма морфијума, које прогута, хотећи се тобож убити. Кад су га пажљиво запитали, зашто је хтео себи живот одузети, одговорио је отворено: »Изгубио сам поверење у живот, не могу се ничему више надати од друштва, које ме неће да рехабилитира, које ме шта више и не разуме; јер би иначе био сада велики човек, д^зуштву би био дао друго уређење и увео потпуну социјалну једнакост на место самовољног раздвајања у класе". Отпуштен из болпице, писао је ГроФу Г. писмо, у коме га је молио за 5000 лира и претио му смрћу; био је затворен у моменту, кад је пошао на пошту да новац прими. — Он је висок 1,60 мет. и тежак 67 килограма, има проређену белим прошарану длаку, густу, црну, праву браду, високо забачено чело, кломпаве уши; на десној ушној шкољки налази се један отвор, који води кроз један ходник у слепоочну кост, јако развијене чеоне дупље, веома јако кратковиде очи, нос крив на више и у лево; лице асиметрично; уста прилично велика, недостатак трију сечњака у горњој вилици. Потпун недостатак алтруистичких осећања; он сам вели, да нема никаквих пријатеља и остаје сасма равнодушан при иомисли на своје родитеље; показује неке извесне наклоности према својим рођацима, али би и њих издао, ако би то налазио за нужно, јер, усамљен и остављен као што је, он се не боји њихове освете. Никада није женско друкчије љубио до чулном љубављу. Шена је за њега проста машина. Он би био готов, да се ожени једном богатом женом, која би га ставила у могућност, да њеним срествима оствари своје социјалистичке идеје и да спасе човечанство. Он верује у Бога и уверен је, да ће ко на земљи пати на другим планетама живити срећније. Морално осећање готово је сасвим угашено. Подсетите ли га на његово дело убиства, он ни трепавицама не макне и не мења Фарбу; после кратког времена вели сасма хладно, да су између њега и убијенога постојале диФеренције политичке и шпекулативне природе. (Наставиће ое) ■ ' • ТЕЛЕСНЕ И СМРТНЕ КАЗНЕ !^ОД СВИХ НАРОДА И У СВИМА ВРЕМЕНИМА ПРВИ ДЕО. - СМРТНЕ КАЗНЕ 14

Различне ре^е смртне казне. (Наотавак) Страшна Веглија. била је у обичају у Италији, и могла је послужити и као мучење, и као смртна казна. Жртву су уносили у јако загрејан простор, и пошто су јој везали и ноге и руке, обрнувши леђа доле, дизали су је горе. Тако је несрегна

жртва умирала, љуљајући се. А често су је тако утврђивали да је доње тело било наслоњено на зашиљен колац, од чега је осим мука од врућине, глади и жеђи, долазио осетан телесни бол. Укоиавање живих било је казна много оштрија и грознија него закопавање живих, јер код ове казне смрт је наступала брзо, услед угушења, док су се укопани морали мучити читаве дане, јер су већином били само до гуше закопани и да би им продужили муке давали су им да једу и да пију, док их најзад нису црви појели. Нарочито у Турској био је обичај да несретника ушију у свежу крављу кожу и да га тако укопају кожа је брзо трулила, и црви су гризли осуђенога док није испустио душу. У Риму, нарочито према Хришћанима, примењивали су најбруталније смртне казне. Закивали су тим несретницима дуге, гвоздене јексере у главу, у плећа, или у груди, или су их дугачким јексером закивали за дрво, те су тако у највећим мукама умирали. Они које су просто пробили мачем могли су хвалити Бога, што су тако „благом® казном могли испаштати своју Хришћанску веру. Наравно да су ти начини погубљавања, који су иримењивани према гоњеним Хришћанима, били више проста убиства него казне.

Сл. 27. — Веглија.

У рату најобичнија смртна казна била је пре вешање о вешала или о какво дрво, а доцније Стрељање из иушака. Код Мухамеданаца су по неки пут осуђене војнике везивали пред топ и кад су га испалили, наравно да је везани био у комаде разнесен. Против побеђених непријател>а примењивали су све могуће начине убијања, и у таким приликама реч није била о казни него да се умлати маса људи без одбране, који су бацили срамоту на славу победилаца. Остале бестијалности, као што су шведски наиитак, који је се нарочито употребљавао у тридесето-годишњем рату, Скалиирање и самртно мучење заробљених, што је био обичај код Индијанаца, иремлаКивање код Хинеза и т. д. не долазе у нашу тему.