Полицијски гласник

ВРОЈ 28 и 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 217

руке. Ту особеност нигде на другом месту не налазимо. И код Римљана, ЕгипКана и Персијанаца бивало је одсецање једне ноге, али и ако је та казна била спојена с другим мучењима, то ипак нигде није откривена та Формула, која подсећа на особити казнени пропис старог немачког права. Што су баш десна рука и лева нога одсецане, чинило је те је казна била осетљивија, јер су десна рука и лева пога за вредније и потребније. И данас се десна рука сматра обично за пречу од леве, јер је згоднија за послове свакидашњег живота и обично је јача. А у старо доба била је наравно десна рука, која је носида оружје, још више у части, и човек коме је била одсечена десна рука, који је тиме учињен без одбране и неспособан за борбу, губио је свако право на част и поштовање, јер је тада важило наначело »ко се не може бранити, нема части". Неспособан за борбу били су ћоттеа уИев. Из тога се већ види да казна није била само веома осетна телесна казна, него уједно и још осетнија казна части. А зашто су бирали баш леву ногу а не десну? И то је имало свог основа у ратничким обзирима, и исти закон, који ту казну одређују, дају и тај разлог. Левом ногом пео се ратник на узенгију да узјаше на коња, и одсецање леве ноге с тога је и имао симболичко значење, да онај који је тако кажњен није могао више бити достојан да се попне на убојна коња. С тога у спајању обе те казне налазимо само појачање исте мисли, те можемо разумети особеност те казнене одредбе. У томе се слаже немачко право са старо-северним. Пошто је постојала тако велика разлика између десне и леве руке, десне и леве ноге, то је за чудо да стара права не праве ту разлику при одредби накнаде која се има дати повре^еноме, него је повређени имао само право да за губитак једие руке или једне ноге тражи од повредиоца одређену казну. По доцнијем физичком праву десна рука и лева нога накнађавала се са 28 унција, лева рука са 26, десна нога са 27 унција. Разлози за ту разлику слажу се потпуно са разлозима поменутим при казни и отуд се може закључити да је законодавац и сам видео и уклонио противречност, која је постојала|између казне и накнаде.

Сл. 29. — Одсецање руку и ногу.

Код других старих народа обично је било само одсецање једие ноге и та је казна обично очекивала само робове; кад су бегали и бивали опет ухваћени. У старом Риму та је казна у најстарије доба била примењивана само према робовима бегунцима и могао ју је господар сам извршити. Доцније су и крадљивце тако исто кажњавали и то из прва само тада кад су хтели бегством да избегну казну; доцније је одсецање ноге постало обичније а нарочито при гоњењима Хришћана. И Египћани су знали за ту казну. Али пре свега она као да је у азијским земљама била обичај; тамо је се најдуже и одржала и у неколико се и данас тамо врши, као на пример код Хинеза. Много више било је у обичају одсецање руку него одсецање ногу. И у законику каролина, и у законику Тћегс81апа номиње сг истина одсецање ногу и први законик то никако не

забрањује, него на разним местима шта више допушта; али се не сме превидети да у Формулама пресуде оно се ни једном речи не помиње; с тога и није било тако у обичају, а у доцније доба никако. Законик Тересијана забрањује то изрично као самосталну казну и највише је допушта као пооштрење смртне казне. Друкчије се односи закон према казни одсецања руку. И то се не помиње као самостална казна, али се прилично често помиње код пооштравања казни и додатака казнама. Мора се истина применити да је то било више него додатак казне; рука се обично одсецала тек после погубљења, и тада је се метала на точак. Да је законик Каролина прописивао одсецање руку као самосталну казну, видели смо већ и та је се казна одржала до дубоко у 18 столеће. Да је одсецање руке била казна која је старом поимању била близу, види се и из те околности што се природно већина казнених дела врши руком. Сваки насилни акт свако узимање туђе ствари, рушење туђе својине, све су то ствари које се без помоћи руку не могу извести. Пошто је најстарије појимање било то да онај суд, који је грешио, треба да буде кажњен то се по себи разуме да је баш код најстаријих народа одсецање руке морало бити врло обична казна, и доиста налазимо ту казну скоро свуд у старо доба. Али пошго су смртне казне старије од простих телеспих казни то је и одсецање руке, ма како да је морало бити близу памети, ипак је у читавом низу случајева било искључено. У Св. Писму налазимо помепуту ту казну само један пут и то у 5 књизи Мојсијевој, из чега се види да и старим Јеврејима казна одсецања руке никако није била непозната. И код Египћана било*је одсецање руку познато још у врло старо доба. Али се поуздано може казати само то да је она примењивана на оне који су ковали и протурали лажне новце, на варалице, ФалсиФикаторе новина, печата итд., али се може рећи да су и друга дела тако кажњавана. Као казна за лажно ковање новаца налази се одсецање руку и код многих других народа, као код Грка, Римљана, Лонгобарда. Па и сам Карло Вел употребљавао је ту казну. Доцнији закони били су у осталом против таког преступа много строжији претили су за то чак и смртном казном. Оба законика и Каролина и Терзијана прописују за тај преступ казну спаљивања живог, дакле никако се не задовољавају са лаком телесном казном. У старо-германском зборнику закона налази се овако место »Бе Га1аа топе1;а јићетиа, и1; дш еат регси88188е сотргоћа^из ГиегИ, тапиз е1 атри!:е1;иг." По старом бајуфарском праву ноћни црквени лопов, ако није био слободан човек, губио је руку и очи. По Визигогском закону одсецали су руку деци, која су тукла своје родитеље. Лопове су свуд прво кажњавали одсецањем руке пре него што су их доцнијим законима кажњавали смрћу. У старом Франачком и бајуварском праву била је једна одредба о недељном одмору. Ко је себи допустио да повреди светињу недеље тиме што је радио морао је допустити и то да му се рука одсече. Тако исто у немачким земљама одсецали су руку ономе који је кварио дрва у шуми, опет један доказ како су ревносно чували шуму и дрва. Као последњу врсту преступника, који су кажњавани одсецањем руке и то у најразличнијим временима и у најразличнијим земљама да поменемо оне који су састављали погрдне списе и срамне памФлете. По свему томе види се да је та казпа била врло обична и да је често нримењивана. А да је одсецање руку било и акат савомовоље разуме се кад се узме на ум како је та казна била веома раширена. Нарочито је та казна играла велику улогу у рату, јер је њом побеђени један пут за свагда излечен био од жеље за осветом. И у религиозним ратовима и при религиозним гоњењима често је примењивана та казна, јер је се у таквим приликама развијала најдивљија свирепост. А обично нес.ретним мученицима нису само одсецали једну руку, него обе руке па још и ноге уз то. Јаков Грим у својим немачким правним старинама наводи да се у северним народним скаскама налази понеки пут и иробадање стопала. Не само у скаскама него је то било и у ствари. Кад су Римљани гонили хришћане, пробадали су им стопала, провлачили су конопац кроз тако начињене отворе и