Полицијски гласник

СТРАНА 250

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 32

ви сте га без сумње видели, и дрхтали сте. Није сад време да се шали, духовите речи не пристају уз покољ. Шта! у Абевилу Бизири у тоги погубили у најстрашнијим мукама дете од шеснаест година! И њихова пресуда је била потврђена противно мишљењу десеторице часних и човечних судија! И народ то трпи!.... Овде Калас на точак метнут, тамо Сирван обешен, петнаест дана доцније пет младиђа осуђени на спалиште због лудорија....« Два дана доцније (30): »Доживео сам толико ужаса за ово неколико дана да не знам шта пишем. Јесам ли вас известио да сам добио од Фредерика задовољење за Сирванове? Ова капља мелема на толико рана, учињених разуму и невиности мало ме је ублажила, али није излечила. Ја се стидим што сам тако осетљив и жив у мојим годинама.... Оиростите мојој тузи. Сад сам видео у Француским Новинама да је гром ударио једну стару жену, а није погодио судије у Абевилу!" Неколико дана доцније (7. августа), срце му се сасвим цепа:

»Највећа несрећа, поштених људи је та што су кукавице!" Међутим после неколико дана он се понова храбри, почиње да ради и кличе: „Гонитељи, чудовишта једна! нека ми се да само седам или осам људи које ја могу да предвидим, и ја ћу вас све истребити." Све те аФере показале су мане судскога поступка, безмислене и свирепе грешке тадашње „правде." Волтер је имао довољно храбрости, предузимљивости и духа не само да спасе или да рехабилтује окаљану успомену нзвиних жртава Фанатизма и рутине, он је више но ико припомогао да се реФормише судски посгупак, да се у суђење унесе више човечности, више поштовање човека. Волтер, писац толиких великих историских и филозофских дела, није имао само велики дух; својом борбом за несрећне и невине жртве, он је показао да има и добро срце. Велики писац попуњује се добрим човеком и Волтер се јавља као анотеоза потпуно развијена човека.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић — 22 — Шта желим ! рећићу ја. Нрими, као што ваља, госта; понуди га ракијом. Дошао сам ти у госте. Немац се промисли и рече: „— Седите. »— Ја седох. »— Па дај, брате ракије, кажем. »— Ево, каже он, ракија, пијге, ако је по вољи. „— Ама, велим ја, дај ти мени добре ракије. — Видело се, да ме пакост већ веома обузима. »— То је добра ракија. »Вређало ме је, што ме је тако омаловажавао. А што је најгоре, још и што Лујза гледа. Испијем ја, па ћу рећи: »— Ама што ое ти тако дусаш, швабо? Ти треба са мном да се спријатељиш. Ради пријатељства сам ти и дошао. »— Ја не могу да будем ваш пријатељ, вели, — да ви сте прост војник. »Е, ту вам ја и нобесних. »— Ах ти, страшило, подвикнем Кобасичару ! Ама знаш ли ти, да од овог тренутка могу с тобом да учиним све, што хоћу? Ево, ако хоћеш, устрелићу те из пиштоља ? Извадим пишгољ, станем пред њега, и наперим му цев право у главу, из непосредне близине. Жене седе ни живе, ни мртве, боје се и да писну: а старац, он трепери као лист, сап се тресе, ћути блед као крпа. »Немац се зачуди, али се ипак прибра. »— Јавас се не бојим, вели, и молим вас, као отмен човек, да своју шалу одмах баталите, али вас се ни мало не бојим. „— Ах, лажеш ти, кажем му, бојиш се! »И још како се бојао! Није смео ни да тргне главу испод пиштоља, него само тако седи. Не, вели ви то не смете никако учинити. »— А као зашто, велим, ја то не бих смео ? „— Па зато, каже, што вам је то строго забрањено и што ће вас зато оштро казнити. „Ама ђаво би знао и тога лудака Немца!

Да ме није сам зачикивао, био би жив и дан данашњи. ,,— Дакле, ти мислиш, да не смем? упитам. »- Не! ,,— Не смем? »— Ви то пе смете никако учинити са мном. .. „— Е, па онда ево ти, кобасицо ! Како опалих, он се само заљуља на столици. Остали завришташе. »Ја пиштољ у џеп, на се брзо удалим, а кад сам улазио у тврђаву, бацим пиштољ у коприве пред градском капијом. Дошао сам кући, легао на постељу и мислим: тек што нису дошли да ме воде. Прође сахат, па други — не траже ме. А већ тако пред сумрачак, спопаде местрашна чама; изађем; прохтело ми се да сместа видим Лујзу. Прошао сам поред часовничара. Гледам : скупио се свет, ту је и полиција. Одем куми: „изазови Лујзу!" Мало сам само причекао, кад видим: трчи Лујза; одмах ми се обеси о врат и плаче: »свему сам, вели, ја крива, што сам се тетки повиновала." Рекла ми је такође, да је тетка одмах после догађаја отишла кући и тако се уплашила да се разболела и — само ћути; и сама није никоме ништа јавила, а и мени је, вели, запретила: боји се —■ нека раде тамо што им је воља. Нас, вели, Лујза, није нико мало пре видео. Он је и своју служавку послао од куће, јер се бојао. Та би му очи ископала, кад би дознала, да се мисли женити. Од његових риденика такође није било никога код куће — све је удалио. Сам је и кафу скувао, сам је и закуску спремио. А онај рођак, та тај је и пре тога целога свога живота ћутао, ништа није говорио, а кад се мало ире десила несрећа, узео је каиу и први отишао. И насигурно ће и он ћутати, рече Лујза. Па тако је и било. Читаве две недеље иије ме нико тражио и никакве сумње није било на мени. За те две недеље, веровали ми или не веровали, Александре Петровићу, проживео сам сву своју срећу. Сваки дан сам се састајао с Лујзом. А већ тако ме је тако заволела и приљубила се уза ме! Плаче: „ја ћу, вели, за тобом, куд тебе иошљу, поћићу и ја, све ћу за тебе оставити! Већ сам мислио да ћу ту и умрети од милине: толико ме је она тада разнежила. Е, али ме носле две недеље ипак

ухватише. Старац и тетка се договорише, те ме и потказаше.... — Али, станите, прекидох ја Баклушина, — за то су вас само могли послати једва на десет година, или на дванаест, или чак и на иотпун рок у грађански одељак, али ви сте, ето, у засебном одељењу. Како је то могуће? — Е, ту је изишла већ и нека друга ствар, рече Баклушин. — Кад су ме извели иред судску комисију, капетан ме стаде нред судом ружити увредним речима. Ја нисам могао да отрпим, него му кажем: »Шта се псујеш, ти? Зар не видиш, неваљалче, да седиш пред огледалом својим !« Е, ту је већ дошла и друга ствар, поново су ме стали судити, па су ме за све заједно и осудили: четири хиљаде, и овамо у засебно одељење. А кад су мене извели на казну, извели су и капетана: мене на шибу, а њега да лише чина и да пошљу у Кавказ у војнике. — До виђења, Александре Петровићу. Свратиге код нас на представу. (Наставиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА М. П. М. званичник среоки, учииио је ово питање : »Среској власти, где и сам служим, подиосе се честе тужбе против појединаца, за заузећа општ. државних и приватних земљишта. Нарочито су честе тужбе државних шумара, за заузећа државног земљишта. Чињеним увиђајем на лицу места, обично се утврди: да су тужени заиста учиниди заузећа, али не скоро, већ неки пре 2—3 године, а неки чак и пре пописа људсгва и имовине, те су заузета земљишта чак и у пописне књиге уписали. По овим тужбама доносе се тако разнолике пресуде, да ја не умем да се нађем у оцени питања: шга је правилније и саобразније закону. Тако, неки су доносили пресуде, да се тужени ослободе казне као застареле по § 396 кр. законика, а да заузето земљиште врате држави или општини, а неки су, пак, нросто ослобођавали оптужене, не говорећи ништа о заузетом земљишту. Чак и старије власти неједнако постунају, јер у неким случајевима одобравају пресуде где је кривица застарила а имање од захва-