Полицијски гласник

СТРЛПЛ 256

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 33

Малолетници оитужени за алоуиотребу сд 16 година од 16 до 21 године 1895 70 476 1896 60 482 1897 81 536 1898 50 549 Откуда долази да се број малолетника од шеснаесте до двадесет нрве године увећава с године на годину, док се број малолетника од шеснаест година не увећава, но се, шта више, још и умањава ? Треба ли мислити да је њихова моралност била већа у 1898. но у 1895.? Зашто да на боље иде за малолетнике од шеснаест година, зашто да на горе иде за малолетнике од шеснаесте до двадесет ирве године? Ево разлога тој разлици: судије се показују све блаже према шеснаестогодишњим малолетницима; они знају да су та деца често жртве рђавог васпитања које им дају њихове породице, која не може или неће да води надзора о њима; да судбина те несрећне деце заслужује сажаљење и сваки обзир од стране суда, када се поведе истрага о шеснаестогодишњим малолетницима, онтуженим за какав преступ, брижљиво се испитује њихов положај, моралност родитеља. Ако се налази довољно и гарантија код родитеља, деца им се враћају; ако се не налази, деца се поверавају друштвима за заштиту и поправку младих криваца. Само се у последњем случају и после савесне и брижљиве истраге малолетни шеснаестогодишњи кривац изводи пред суд, и осуђује на ноправни затвор. У Паризу се од 1893 основао нарочити азил у који истражне судије шаљу оптужене малолетнике. Зато време, чини се обазрива анкета о предходном животу детета, о средини где је живело; посматра се његов карактер, када се, посматрање и анкета доврше, сви прикунљени подаци поднесу се на испитивање члановима главне комисије за надзор пупила сенскога округа. Ако се деца оцене добро, враћају се родитељима или им се налази уредно занимање; ако су прикупљени подаци рђави, деца се предају на даљи поступак судској власти. Године 1898., на пример, од 233 шеснајестогодишња малолетника које су истражне судије сенскога округа послала у привремени азил, 110 остављено је у азилима, 72 враћено је родитељима, а само 37 враћено је на даљи посгупак надлежним властима. Према томе не даје се извући никакво корисно обавештење из статистике података министарсгва правде о криминалитету шеснаестогодишњих малолетника. 'Гај криминалитет може напредовати, и ако број младих оптужешша остаје исти. Али криминална статастика постаје врло поучна, када се испита број оптужених од шеснаесте до двадесет прве године, јер се на њих не примењују исти обзири благости. Као што се видело из горњих цифара, број малолетника оптужених за превару и злоупотребу повећава се с године на годину. У своме последњем извештају министар правде означује мало смањивање криминалитета од 1894, али он заборавља да то смањивање постоји само за децу до шеснајесте године, али не за дечаке и младиће од шеснаесте до двадесет прве године. Нарочито што се тиче телесних повреда младићски криминалитет се увећао; он се удвојио за последњих двадесет година. Године 1880. било је оптужених за телесне повреде 232 малолетника од шеснаест година и 3.679 малолетника од шеснаесте до двадесет прве године. Тај се број попео 1895. године на 430 малолетника од шеснаест година и 5,944 малолетника од шеснаесте до двадесет прве године. Године 1896.: 448 малолетника од шеснаест година, и 6.479 малолетника од шеснаесте до двадесет прве године. Године. 1897 рачунало се 439 малолетника од шеснаест година и 6.611 малолетника од шеснаесте до двадесет прве године. Године 1898. показало се мало смањивање у погледу броја малолетника оитужених за телесне иовреде. Било их је 338 од шеснаест година и 5.990 од шеснаесте до двадесет нрве године. Број малолетника од шеснаесте до двадесет прве године којима се 1880. судило због телесних повреда износио је 3679; када се тај број упореди са бројем од 1898. године — 5990 —, види се да се број младих криваца увећао за 2.311 само за један преступ.

То увећавање младићског криминалитета за најозбиљније преступе у толико је карактеристичније што се дечји криминалитет знано смањио од 1894. године. У једном броју Архива нриминалне антриологије (од 15 новембра 1901.), Г. Гарние, лекар затвора париске преФектуре, изучавајући етиологију убиства констатује да у Паризу младићски криминалитет чини страховите напретке у погледу телесних повреда и „крвавих злочина." Из статистике коју је он извео са Г. КошФором, шеФом полиције, која садржи листу индивидуа ухапшених у Паризу због убисгва или због покушаја убиства од 1888. до 1900., излази да је младићски криминалитет шест пута чешћи но дечји криминалитет, и да је од 20 у 1888. год., скочио на 140 у 1900., дакле увећао се за седам пута. Како је могло бити да у своме извештају од 1897., минисгар правде рекне: Кривичне парнице противу малолетника до двадесет и прве године опадају од подужег времена. Ми смо срећни што можемо да додамо да је број личности од шеснаест до двадесете године оптужених за убиство, оцеубиство, тровање, знано се умањио: 1893., 91 онтужео; 1894., 81; 1895., 66; 1896., 61; 1897, 59.® Успешно констатовање до душе, али констатовање које је у противречности са свим оним што су до сада писали о увећавању младићског криминалитета г. г. Тард, Фује: Жоли, Ежен Росган, Гијо, Гарние и Ја. На несрећу ништа се повољно не да извући из Факта што се број младих оптуженика пред поротним судом смањио, јер суд све више уобичајава да иоиравља злочине, он враћа пред обичан суд иокушај убиства да се суди као обична телесна повреда. Свакога дана у Паризу се суди младић и девојка који су пуцали из револвера, који су хтели да убију, и суди им се за обичне телесне повреде. Према томе какав може бити значај младих преступника оитужених за убиство у 1897. према 1895., када се за исто доба констатовало увећавање од 667 младића, стављених иод истрагу због телесне новреде? У истом извештају од 1897., чувар државнога печата вели : »Са тачке гледишта опште моралности, осуилације статистичке курбе преступа још су значајнији но осуилације статистичке курбе великих злочина. Када се број злочина смањује, може се приписати та. поправка можда више привидно но стварна, нанретку система корекционализације; али никакво анално објашњење не може се применити бројном оиадању преступа « Министар непрестано себи честита због опадања преступа (што је истина за децу иреступнике), али он заборавља да то смањивање испод шеснаесте године, а да се младићски криминалитет на против непрестано повећава, и то нарочито у погледу на озбиљне преступе као што су крађа, злбупотреба, превара, хотимичне телесне повреде. (Свргаиће се)

0 СТРАНЦИМА И ПАСОШИМА Д. Ђ. Алимпић (Наставак) Поред разлике у року за подношење иријава, постоји још једна знатна разлика између ова два закоиа, а она се састоји у томе: што су све казне због подношења или неподношења пријава по овом другом закону много веће —• строже. Тако, новчане казне достижу и до 300 динара, а казне прогонства много су чешће. Још нешто. Све ове казне изричу се у корист касе оне општине, у којој је странац ухваћен и кажњен, а одредбе овог закона не односе се само на трговце, индустријалце и раденике, већ и на вештаке, прив. професоре и чиновнике, занатлије, слуге и сва лица у оиште, која се баве слободном проФесијом. Помињемо још и то, да је казна за повраћај из прогонства од 1—6 месеци затвора, док се код нас никад не може повисити преко 20 дана затвора, па ма се странац и по стоти пут вратио из прогонства. 3. Странци заштиЂеници Право азила (уточишта) и обвеза издавања криваца (екстрадиција) две су сасвим различне и, у основи, једиа другој противне ствари. Може се слободно рећи, да оне једна другу у главиоме искључују.