Полицијски гласник

БИ)Ј 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 257

Право азила, које се датира из иајстаријих времеиа, освештала је и даиашња наука међународног права, али не у свој његовој нотпуности. Док се некада — у старија времена — ово право протезало и на саме злочинце, дотле су све данашње државе, усвајајући потпуно принципе новије науке о међународном праву, сагласне у томе: да се њиме —■ правом азила — могу користити само политички кривци и војнички бегунци. Што се тиче екстрадиције, мишљења о њој још су врло различна. Док једни тврде да свака држава иригежава неограничено право азила; да је казнени закон територијални а не ингернационални, и да, најзад, ни једна држава нема разлога да се ставља у службу страних оудова, лишавајући се тиме свога суверенитета, — дотле други, на против, доказују, да општи интерес, угрожена правда и потреба за кажњавање у вези са опасношћу која би за цело друштво наступала кад би се кривцима допустило да се од казне извуку, — приморавају данашње државе на заједнички рад у вршењу казнене правде. Ово друго мишљење, које превлађује и у науци и у пракси, нашло је места и у нашим конвенцијама о издавању криваца, закљученим са појединим државама 1 . Овим конвенцијама, као и свима уговорима о издавању криваца, у опште, циљ је: да принуде државе потписнице, да реципрочно, а према постављеним условима, издају лица која су повредила закон на територији њихове (овог лица) сопствене државе. Иод постављеним условима треба у овом случају разумети казнима дела за која је ексградиција предвиђена, и која се прецизно набрајају у уговорима. Што се тиче осталих случајева, т. јесг оних казнимих дела која ниоу у уговору поменута, државе уговорнице задржавају право да изврше или одречу екзтрадицију. Међу тим, наука о међународпом праву не налази довољно разлога за оправдање поступка оне државе, која би одрекла екстрадицију. Она — наука, шта више тврди: да је свака држава, и мимо коивенције, позвана, у своме сопственом интересу, да издаје стране злочинце, који су добегли на њену ториторију у циљу избегавања казне. Из свега што смо до сада казали о екстрадицији, излази: да право азила мора бити ограничено, па тако у ствари и јесте. Неоспорна је ствар, бар за данас, да се њиме могу користити само политички кривци и војиички бегунци. Према овоме, сасвим је разумљиво, шго су ове личности, којих је од вајкада било па и данас има у свима државама, по самој природи свога положаја, који чини средину између домородаца и странаца, — изазвале надлежне Факторе да им, у виду закона или законских уредаба, тај положај определе. Њима се још придружују и они странци, који долазе у једну земљу са или без путних исправа, у већини случајева без икакве кривице, па, из разних побуда, моле, за привремену или сталну заштиту домаћих закона. Иоложај свију ових личности регулисан је код нас уредбом од 20. јануара 1860 год. В№ 171 (зборник 13 стр. 5-8), чији важнији чланови гласе: — Чл 1. Сходно Књажевском решењу од 28. новембра 1758 г. В№ 1.114, имају се на захтевање дотични страних властм и у напредак издавати од бегунаца само злочинци, а других категорија бегунци неће се издавати, но, докле су у Србији, потчиниће се законима земаљским. — Ствари државе, као што је оружје са својим принадлежностима, које би се при војним бегунцима нашло, имају се одузимати и дотичној страној власти повраћати. — Ови исги основи служиће нашим власгима за нравац и у поступању према бегуицима српским, који би у коју страну земљу одбегли. Чл. 2. Исто тако и онај странац, који са уредном путном исправом у Србију дође, биће примљен под заштиту српску,

1 Наша држава закључила је до данао ове конвенције о издавању криваца: а) С Италијом од 28. октобра 1879 год. (зборн. 35); б) с Аустро-Угарском од 24. анрила 1881 год. (зборн. 37); в) с Белгијом од 10.јапуара 1896 год. (зборн. 51-ви); г) С Инглеском од 23. новембра 1900 год. (није још ушло у зборник); д) са Уједињеним Америчким Државама од 12. октомбра 1901. (није још ушло у зборник).

ако се он за исту ма којој вишој или нижој полицајној власти обрати нре, него што дотична власт конзулска редовним путем захте, да јој се он изда. — Чл. 3. Ако би се дознало да је странац, који је под заштиту српску примљен, у својој постојбини злочинство какво учинио, има се с њим поступити као и са бегуицем злочине категорије. —- Чл. 4. За доказ да је странац, било бегунац било заштићеник у својој постојбини злочинство какво учииио служиће или пресуда, или иследовање судско, или акт оптужења од стране зато надлежне власти, и то или у оргпналу или у досто верној копији. На основу ових аката решаваће Попечитељство Внутрених Дела, да ли бегунац или заштићеник у категорију злочинаца спада, и да ли ће се по том страној власти издати или не. — Чл. 5. Кад заштићеник иопод заштите српске истунити и страној којој власти подчинити се зажели, биће отпуштен ако не би имао одговарати каквој обвезиости, а подпесе уверење, да ће под туђу заштиту примљен бити. — Чл. 7. Странци који седам година под заштигом српском честно и поштеио а без прекидања проведу, могу и без отпуста из пређашње своје поданичке свезе на српско сажитељство положити заклегву, која им се из основних узрока и отказати може. — Од ове заклетве изузимају се сви странци, који су ире 2. маја 1844 године у Србију наоелили се па ту и сада стално живе, будући су они по обичајном закону, који је дотле важио, редовно прирођени. — Чл. 8. Изузетно од услова изложених у предидућем члану, могу се бегунци и заштићеници ио одобрењу законодавне власти у српско сажитељство примити. — Чл. 9. Вегунци и заштићеници, докле се у сажитељство српско не приме, пе упражшавају политичка но само општа грађанска права, и по што две године у Србији проведу, подлеже сходно решењу од 28. августа пр. год. В№ 1637, свима теретима земаљским. Заштићеници или под заштиту српску пређу подлеже у сваком сматрању земаљској власти!! и т. д. Ова уредба, са малим изменама, важи у главиоме и данас. Измгне учињене, пак, резултат су међународних уговора, закључених између наше и страних држава. Најважнија измена налази се у чл. II тргов. уговора са Аустро-Угарском, по коме се грађани ове државе не могу примити у српско поданство без редовног отпуста из њиховог поданства. И ако се у изложеној уредби војнички бегунци само на једном месту и то више узгред, изриком номињу, инак је неоспорна ствар да се ова уредба и на њих односи, и да је законодавац, под општим именом бегупца и заштићеника, подразумевао и њих. Па како су, пак, војнички бегунци врло важан елеменат, о коме полицијска власт из многих обзира мора водити рачуна, то сматрамо за дужност да о њима речемо коју више. Изјављујемо одмах, да је њихово питање код нас веома неуређено, и да, сем иоменуте уредбе и неколико нејасних расписа, о њима не постоје никаква друга законска наређења. Захваљујући само овој ненотиуности, могу код нас како највећи злочинци тако и најопаснији агенти, ироћи целу Србију под маском војничких бегунаца, иа се још, као такови, и користити уз пут познатим српским гостопримством. Познато нам је из праксе неколико случајева, у којима су се наши одбегли војници враћали у отаџбину и пријављивали нашим властима као страни војни бегунци. Овоме се не треба ни најмање чудити с обзиром на данашњу процедуру око војничких бегунаца. По утврђеној и на поменутим расписима заснованој иракси. оне полицијске власти, којој се извесно лице нријави као војнички бегунац, дужност је да га нрими и сас-луша, а по том да га упути најближој војној власти, која га, по испуњењу неких Формалности, враћа понова полицији, те да га ова упути на стално обитавање у место које војна власт одреди. Са овим је уједно и цела процедура завршена. Поједине полицијске власти покушавају, истина, по некад, да преко консулата прибаве извешће о истинитости исказа добеглог лица, али док тражена извешћа стигпу, ово лице, које је, без икаквог надзора власти, упућено у » место оиредељеног становања у стању је проћи целу Србију и па путу урадиги тта хоће.