Полицијски гласник

СТРАНА 258

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 33

Свега овога, разуме се, неби могло бити, да се питању о војничким бегунцима поклоњала пажња, коју оно, с обзиром на наше прилике, заслужује. Примера ради изложићемо овде како је ово питање у Француској регулисано. И код њих, као и код нас, сваки пријављени војнички бегунац спроводи се месној или најближој војној власти, али га она нре не отпушта, док не утврди његову идентичност. Чим је ово учињено, бегунац се, са преписом свога саслушања, спроводи општинској, власти која му, ио што га предходно уведе у књиге за странце, издаје објаву за слободно иутовање у ононо место, које је бегунац за будући Домицил изабрао, и наређује му, у ком се року има кренути на пут. Једновремено са овим, општинска власт извепггава о путу бегунчевом све полицијске власти оних места кроз која он има проћи, као и своју полицијску власт. Уз овај извештај шаље се у изводу и саслушање бегунчево, који је дужан пријавити се свима успутним полицијским властима, а кад стигне у намеравано место становања онда и општинској, која га уводи у своје књиге и оверава му зашгитничку објаву. Тек иосле свију ових Формалности бегунац се може прихватити рада, али само у месту новог домицила, из кога се опет ие сме удалити без знања и одобрења општинске власти. Ако би који војни бегунац пропустио испупити ове пропиое, он се одмах прогони из земље. Само на овај начин, и никако друкчије, у стању су полиц. власти у Француској, да вам у свако доба даду најтачнија обавештења о сваком војничком бегунцу на њиховој територији. (Свршиће ое)

ИЗ СТРАНОГ СВЕТА Хотелски разбојник летње сезоне 1901. — У Цириху је сада с оне стране браве најопаснији хотелски разбојпик легње сезоне у 1901. години. За њим су читаве месеце залудно јурили по свима земљама криминални детективи. Он се зове Снгфрид Кинсглер, т. ј. према пасошу, који је украо. Како му је право име, нико не зна, па чак ни његова љубазница, која је с њиме и затворена. „Иико неће сазнати моје право име, ма ме то и живота сгало,® изјаснио се необично елегантни ра-

збојник, који говори девет језика, који је прошао све делове света и који се хвали, да је музичар од Фака. Био је на даскама, а на досадањим саслушањима показао је бриљантно правничко знање и то свих интернационалних облика. Сигурио и до крајности сретно понашање врло елегантна спољна појава његова говоре у прилог дрских похара, које је вршио —• с маленкостима, изразио се, никада у животу у опгпте није се бавио — 18. августа у Ахену је извршена једна дрска похара накита у једном тамошњем хотелу. Украдени су накити били једне Енглескиње. Сем 2000 марака готовога новца и једнога чека, непознати је украо четири велика дијаманта, дванаест брошева украшених дијамантима и рубинима, златне ланчеве и дијамантима украшен медаљон. Све је тражење било залудно. Иа елегантнога странца нико није ни сумњао. 28. септембра јавише из Брисла за сличну похару у хотелу. Плен накита опет је износио хиљаде Франака. 'Гу се разбојник издавао као Роберт Залајн из Келна и заборавио је кесицу, у којој је било хартија писама и телеграма, све на име СигФрида Кинстлера. Дотле је већ било јављено полицији, да је украдена војна исправа Сигфрида Кинстлера. Тада настаде још енергичније трагање за зликовцем, кад јавигне, да је у оријент експресу, на путу између Лондона и Келна извршена велика крађа Данскоме генералноме конзулу, на сличан начин као у Ахену и Бриселу. Трагањем се у Линцу сазнало, да је иочетком августа и почетком септембра бавио се у њему један странац, да је из једне врло р1)аве куКе одвео једну веома лепу девојку, по имену Терезију Дрекслер, и да је с њом у друшгву отпутовао. Настаде лов за обојима. Похара на оријент експресу Беч — Карлсбад обраги пажњу полиције у том правцу, ну залуду, 7. новембра деси се похара у гран хотелу у Ниденбергу, а 22. новембра у Висбадену, на исти начин као и у Ахену и Бриселу. Полиција већ није знала шта да ради. Готово у исто време стизале су вести из Нариза и Монтекарла о тамошњим раФииираним злочинима. Било је утврђено, да је злочинац скоро муњевитом брзином нарочитим возовима путовао и нестајао. Његово је бављене утврђено у: Лондону, Бечу, Паризу, Намуру, Хамбургу, Најхајму, Висбадену, Салцбургу, Харубургу, Луцерну, Цириху, Инсбруку, Линцу, Минхену, Улму, Ниренбергу, Монаку, Ници и Монтекарлу. Најзад наиђоше на скори траг тога пара Ј Линцу, у почетку децембра, да је огпутовао за Цирих. Ту прво ухватише даму; њен је сапутнИк био на путу, али се имао скоро вратити. Даму су стално држали под присмотром, док најзад не дође из Париза толико очекивани странац. На улици га ухватише и правди немачких власти предадоше.

П0УЧН0 ЗАБАВНИ ДЕ0

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВ0Г Д0МА РОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић — 23 X. ПРАЗНИК РОЂЕЊА ХРИСТОВА Најзад дођоше и празници. Још на Бадњи-дан осуђеници готово нису излазили на рад. Ишли су у шивару, и по радионицама; остали су били само при распоређивању, и ма да су и били којекуда одређивани, ипак су се одмах враћалиу тамницу, појединце или у гомилама, а после ручка није више нико излазио из ње. Па и јутром је већина ишла само својим пословима, а не државним : једни да се побрину о криумчарењу ракије и да поруче нову; други, да се састану са познатим кумовима и кумама, или да прикупе за празник подужице за раније посвршаване послове; Баклушин и они, што су учествовали у позоришгу,

— да обиђу неке познанике, нарочито међу ОФицирском иослугом, и набаве потребне костиме. Неки су ишли са забринутим и посленим изгледом једино зато, што су и други били заузети послом и забринути, и ма да понеки, например нису имали ни откуда дадобију новаца, ипак су тако изгледали, као да ће и они добити од когагод иоваца. Једном речи, сви као да су очекивали за сутрашњи дан неку премију, нешто необично. У вече су инвалиди, што су ишли на трг са осуђеничким иоруџбинама, донели са собом свашта и свачега од јестива: говеђине, прасића, па чак и гусака. Многи су од осуђеника, чак и најскромнији и најштедљивији, који су целе годиие штедили пару по пару, сматрали за своју дужност, да одреше кесу за тај дан и да се на досгојан иачин омрсе. Сутрашњи је дан био прави празник, празник који се осуђенику нпје могао ускратити, празник, који му је законом Формално признат. Тога дана није осуђеник могао бити послан на рад, а таких дана било је свега три у години. И, најзад, ко зна, колико се успомена морало пробудити у душама тих отпадника, кад дође такав дан ! Дани великих иразника оштро се отискују у памети проста I

света, почињући од самога детињства. То су дани одмора од њихових тешких послова, дани кад су породице на окуну. У тамници су се морали сећати тих дана са јадом и тугом. Иоштовање према свечаноме дану прелазило је код осуђеника чак у неку Формалност; мало их је бекријало; сви су били озбиљни и као нечим заузети, ма да многи готово нимало нису имали посла. Али су се и беспосличари, и бекријаши старали да сачувају у себи неку важност... Смех као да је био забрањен. Уопште расположење је било дошло до некакве педантерије н раздражљиве нетрпељивости, и ко је нарушавао општи тон, ма и нехотично, тога су умиривали са виком и нсовком и љугили се на њега као за непоштовање према самоме празнику. 'Го расположење осуђеника било је значајно, па чак и дирљиво. Осим урођенога иобожног поштовања великога дана, осуђеник је несвесно осећао, као да тим празновањем долази у додир са целим светом, да није, може бити, баш сасвим искључен, пропао човек, одсечен комад, да је у тамници исто тако, као и међу људима. Они су то осећали; то је било јасно а и разумљиво. *