Полицијски гласник

БРОЈ 33

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА. 259

Аћим Аћимић се такође много спремао за празник. Он није имао ни породичних успомена, јер је одрастао као сиротан у туђој кући, и готове већ у петнаестој години поШао на тешку службу; нити је у његовом животу било особитих радости, јер је део свој живот провео по пропису, једнолики, бојећи се, да ни за длаку не одступи од одређених му дужности. Није био ни бог-зна како религијозан, јер је наравственост, како изгледа, прогутала у њему све остале његове човечанске дарове и особине, све страсти и жеље, рђаве и добре. Због свега тога он се спремао да дочека свечани дан без ужурбаности, без узбуђења, не бунећи се тужним и потпуно некорисним успоменама, него с тихом, методичком наравственошћу, које је у њему било управо толико, колико је потребно ради извршења дужности и једном за свагда одређенога обреда. А и уопште он се није волео много замишљати. Значење Факта, Како је изгледало, није се никада тицало његове главе, али једном одређена му правила испуњавао је сваком тачношћу. Ако би му сутра наредили да уради нешто сасвим супротно, он би и то учинио са оном истом послушношћу и марљивошћу, како је урадио и томе противно у очи тога дана. Једанпут, са.мо један једини пут у животу, покушао је да поживи по својој памети и — допадне робије. Лекција није за њега пропала без користи. И ма да му судбом није било дато, да икака схвати, у чему је он управо згрешио, али је бар извео из свога догађаја спасоносно правило — не размишљати никада и ни у каквим приликама, јер размишљати »није ствар његове памети", како су говорили међу собом осуђеници. Слепо предап обичају, он је чак и на своје божићње прасенце, које је испунио кашом и испекао (својеручно, јер је умео и пећи), гледао с некаквим привременим поштовањем, као да то није било обично прасенце, које се увек могло купити и испећи, него некакво особито свечано прасе. Може бити, да је још из детињсгва навикао да тога даиа види на столу прасе, и закључио, да је прасе неопходно потребно за тај дан. И ја сам убеђен, ако он не би ма једанпут на тај дан појео нрасе, да би за цео живот код њега остала нека грижа савести, због неиспуњене дужности. До празникајеишаоу својој старој блузи и старим панталонама, које бејаху већ сасвим изношене, ма да су и биле пристојно искрпљене. Сад је изишло на видело, да је пов пар одела, које му је предато још пре четири месеца, брижљиво сачувао у своме сандуку и није га се дотицао с пријатном мишљу, да се понови њиме на Божић. Тако је и урадио. Још с вечера извадио је своје ново одело, рапшрио га, разгледао, очистио, одувао прашину и, свршивши све то, претходио га опроба. Изишло је, да му одело сасвим доојзо стоји; све му је било потаман, све се до горе лечо закопчавало, јака му је, као да је била од картона, високо подупирала подбрадак; у струку се образовало нешто, шта више, од униформскога кроја, и Аћим Аћимић се чак смешкао од задовољства и кочоперећи се окретао се пред својим малим огледалом, које

је он својеручно и већ одавио облепио у слободном времену златном бордурицом. Само једна копчица на јаци од блузе изгледала је, као да пије на своме месту. Кад је то увидео, Аћим Аћимовић одлучи да премести копчу. Кад је пак преместио, проба опет, и сад је изишло већ сасвим добро. Сад он све сложи како је и било, и са умиреном душом склони до сутра у сандук. Глава му је била доста добро обријана; али пошто се огледао пажљиво у огледало, он оиази, као да му није багн сасвим глатко на глави, указивали су се једва видљиви израштаји власи, и он одмах, без оклевања, оде »мајору«, да би се обријао сасвим како се ириличи и као што је ред. И ма да Аћима Аћимића не би сутра-дан иико разгледао, ипак се он обријао једино ради умирења своје савести, тек колико да за тај дан испуни све своје дужности. Поштовање и пажња према ситницама: према дугменцету, према гајтанчићу нарамњаку, према трачици још су се из детињства стално за увек утиснули у његову памет у виду неоспорие дужпости, а у срцу — као изглед последњег степена лепоте, до којега се може уздићи уредан човек. Кад је све уредио, он, као најстарији осуђеник у казамату, наредио је да се донесе сено и брижљиво је надгледао како су га посипали по поду. 'Го је исто чињено и по другим казаматима. — Не знам зашто, али су о Божићу увек посипали код нас по казаматима сено. — Затим, кад је посвршавао све своје послове, Аћим Аћимић се помоли Богу, леже на своју по>стељу и одмах заспа безбрижним сном детињим, да би се иробудио сутра што је могуће раније. Исто су тако чинили, уосталом, и сви осуђеници. У свима су казаматима нолегали много раније него обично. Уобичајени вечерњи радови бнли су обустављени, о коцкању није било ни помена. Све је очекивало сутрашње јутро. И оно, најзад, дође. (Наотавиће ое)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Суд опшгине ку.шнске, актом својим од 16. јула ове године № 1 475, учинио је ово нитање : „Досадашњом нрактиком неједнако јетумачен пронио § | 507 и 5 17 грађанског закона у томе, што неке извршне власти примењују § 507, а неке 517 приликом извршења кривичних пресуда према оним дицима, која живе у заједници са оцем и на имању овога. Тако, неке власти сматрају, да између деце и оца стоји задружии одношај у омислу § 507 гр. зак. па ако је кривац пунолетан, издвајају одговарајући део према броју задругара и продају за наплату кривичних трошкова и накнаду штете, а неки опет узимају принов од навршегка кривчеве 15 године па на више, и то излажу продаји. Да би се знало : шта ое може продати од имоиине родитеља за рачун деце моли се уредништво „Полиц. Гласника, да по овоме да потребно обавештење.«

На ово пигање одговарамо: Између оца и деце — синова — не постоји задружни одношај, о коме говоре § 5 7 и 5 07 грађ. законика. Потврде за овакво гледиште налазимо у наређењима § 121 поменутога закона, по коме „што год деца под родитељском влашћу и њиховим управљањем прибаве, то родитељима својим прибављају, као год што наравно родитељи за своју децу имање прибављају, и њима оотављају.® Кад се овоме законском наређењу дода и оно из § 150 исгог закона, по коме пунолетна деца могу напустити кућу родитеља кадгод хоће, и обрнуто, отац их може из куће отерати кад хоће, онда је неоумњиво, да ту задружног одношаја нема. Ну, све и кад се неби узело, да ово наређење јасно одређује одношај између родитеља и деце, ми овоме своме гледишту налазимо погврде у чл. 67 закона о непооредном порезу од 22. априла 1885 године, која је одредба, истина, отпала доцније из овога закона, али одржана отавом трећим тачке 8 чл. 2. закона о таксама, где се законодавац отворено изјаснио, да између родитеља и деце не стоји задружни одношај. И, кад између родитеља и деце не стоји задружни одношај, онда и имање очево не може бити предмет извршења по кривичним ооудама деце, те је, тако, у онште погрешка, што иолициске власти и узимају у попис општу имовину родитеља, који за живота не морају да плаћају кривичне трошкове и накнаду штете за овоју децу. Изузетак од овога учињен је изменама § 32 5 а кривич. суд. поступка од 2 6. јануара 1901 год. само за наплату оних трошкова, који ое помињу тачком 4. и 5. § 322 поменутог закона, јер ое они могу наплатити и иродајом имовине родитеља. * * * Један општински писар учинио је ово питање : В Н. Н. бивши тутор цркве и-оке, осуђен је регаењем Гдавне Контроле, да плати каои црквеној извесну оуму новаца, којом је оштетио цркву својим неуредним руковањем, јер је облигације црквених дужника дао једном општиноком писару ради склапања црквених рачуна, па му овај после одрекао пријам облигација, те је он морао да накнади вредност ових. Среска влаот наредила је, да се имање овога рачуноиолагача узме у попис. Како је сума потраживања голема, то би требало попиоати скоро ову имовину његову и покретну и непокретну. Али пре него што би се приступило попиоу, треба бити начисто: одговара ли он целокугшом својом имовином за накнаду ове штете или не, кад је он земљоделац? Моли ое уредништво да ово објасни." На ово питање одговарамо: Кад ое накнада штете не јавља као посДедица кривичне одговорности, него је рачунополагач ооуђен од стране Главне Контроле као рачунског оуда, а он је, међутим, земљоделац, онда се, при извршењу пресуде или решења мора водити рачуна о наређењима § 471 грађ. суд. поотупка ио којима ое земљоделцу не може продати известан део имања за ириватна потраживања, у који ред мора да уђе и ова накнада општини.