Полицијски гласник

БРОЈ 34

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 263

коње. »Видите," беше наиван и зацело истинит одговор његов, „о томе и сам сад мислим." Признаде ми, да њему и његовој запрези ни у колико и никаква опасност није претила, уверавао ме је да га ни обест каква није могла на то покренути, јер »претрну од стра, <( кад виде да коњи поново јурнуше; није хтео ни да казни коње, јер ништа о њима не знађаше — у кратко, очевидно не знађаше зашто је тако радио. РеФлексна радња то није била, јер је између чулног надражаја и дела протекло доста времена: човек се у пола подигао, бичем замахнуо, далеко у страну повио се и кад је био згодан моменат ударио. То није »безвољни реФлекс,« центри свести били су будни, али радња је дошла без разлога, дакле слично реФлексу, она је, дакле, била реФлексиодна. Ако се пита за кривичну одговорност (урачуњивост) код оваких радња, онда морамо разгледати како код њих стоји с вољом, а ири том не треба исиуштати из вида, да радња, у којој је остварена воља, иретаоставља узимање у рачун свега што говори за и иротив намераваног дела. Но у извесним околностима, од тренутка кад се прими неки одређени утисак па до импулса моторноме нерву за кретање мишића у циљу извођења радње, могу асоцијације да иду тако глатко, да радња буде остварена, а да се с потиуном свешћу и не расуђује о свему што је за и што је иротив. И тада свакојако знамо пут којим се ишло, али никако и побуду. У природи је саме ствари, да ова никад јасно не излази на видик, кад имамо какву заиста реФлексиодну радњу, јер ако је иобуда јасна, онда је цео рачун ту, сва свест је премишљала о томе да ли да послуша или не послуша то. Али за ту побуду мора се питати, јер нам треба да знамо, да ли код свих реФлексоидних радња може бити речи о кривичној одговорности. Ако у реФлексиодне радње нема никаквих побуда, нема ни кривичне одговорности и онда значи, да оне многобројне осуде, које су за така дела извршене, нимало нису на свом месту, јер је узето да иостоји намера, зла воља, а оно је било радња реФлексоидна, што, под том претпоставком, значи што и несвестан покрет. Свакојако показује се, да код сваке радње, на коју гледамо као на реФлексоидну, треба мислитп на неку побуду, која, као таква, може покренути и на свесну радњу, па да се према томе сме рећи: иста побуда, из које с пуном свешћу излази радња за коју се кривично одговара, јер је свесна, може, ако се ради с мање свести, не долазити под кривичну одговорност, јер је дала реФлексоидну радњу. Узмимо као пример какву склоност или, рецимо, и страст која је многим људима, на име мушкињу, својствена, као што је страст задобити у своју власт животиње које су у слободи, дакле ловити. За наша испитивања овде сасвим је све једно, да ли је она каква атативистичка особина, неки остатак из оног времена, када су се наши претци морали бавити ловом, па било им то по вољи или не, јер другаче нису могли живети, или се лови само из задовољства показати своју вештину и подобност, доказати како смо випш и надмоћнији, или из какве жудње за свирепством или из ма чега другог. Факат је само то, да жудња за ловом постоји у човека и да он, наравно сасвим свесно, следује њој, гони и убија животиње, ма да по гдекоји ловац зна, да тиме јако шкоди и здрављу и имању своме, шта више да у многим случајевима подлежи казни, на име ако буде необуздап у страсти ловљења. Замислимо, сад, каквог одраслијег дечка, који случајно држи у руци камен, па у ветру, на извесном одстојању, угледа мачку где спава или какву другу животињу. Од десеторице таких младића, ако су заиста младићи, девегорица сасвим сигурно одмах ће се потегнути каменом на животињу. Нека се помучи сад неко да од дечка дозна зашто се бацио каменом: да ли је хтео убити животињу, да би ју је јео, или ју је хтео осакатити само да би јој болове причинио? Или му је мрско било и узнемирило га што је видео мачку да угодно на сунцу спава? На свако од ових питања, младић ће одговорити: не, и увериће да ни сам не зна зашто се каменом бацио, да се то догодило »без воље, нехотично, онако механички, као да му је камен сам излетео из руке к и т. д. И он, кад тако каже, казује оно што у истини и јесте, јер учињено дело није ништа друго него дејство још у свегу нешто очуваног прохтева за ловом, који га је нагнао на скоро несвесну, рефлексоидну радњу за коју јамачно није одговоран. Да идемо још који корак даље. Жеља за ловом и потреба извежбати се за лов гони људе да смисле нешто у нио ће гађати

као да је ту животиња; отуд иуцање у нишан, у круг, а са особитим задовољством гађа се у кругове покретне, који се котурају, клате или мичу. Али то што нас гони да се вежбамо пуцати у покретне предмете, дејствује код људи и иначе, и отуд бива, да, угледавши штогод да се брзо креће, безвољно, и нехотице, бацимо се за њим, ако случајно имамо што за гађање згодно у рукама. Скоро је био случај, да је један одрасли дечак, који је крај куглане стајао и у руци држао куглу, спазивши у тренутку једнога где јури на велосинеду, гађао њоме у точак. Велосипедист је пао и тешко се повредио. Дечко код власти и на претресу код суда није умео да покаже шга. га је побудило на ово дело: кугла му је, вели, излетела из руке, ни сам не зна како, а зна да ни на какво зло није мислио. И заиста, није бар немогуће, да ту буде и праве рефлексоидне радње, коју је изазвао нагон, да се, кад нема животиње која трчи, гађа у ма што што се брзо креће. Једна сасвим друга група реФлексоидних радња бива тиме, што већина људи особито воли извесну праску и ларму. Откуд то долази, не тиче нас се, само је Факат, да уживања у томе има. Отуд оно пуцање прангија или топова о свечаностима и празницима, отуд радовање ватрометима, отуд у војној музици турски бубњеви и др. што прави само ларму а није никаква музика. У детињској радости човековој да праска и пуца имамо, дакле, једну ггобуду, којом можемо образложити читав низ других појава. Кад неко »сасвим нехотице" разбије уличну лампу, стане ногом и разломи танку ледену повргпину какве барице, крца ногом сваку кошчицу од трешања' коју на тротоару види — све је то из оног истог задовољства да се чиме изненадно, ма и скромно, праска, о коме задовољству мало час говорисмо, само што се овде и не мисли о оном што се ради, него се праска производи нехотично, реФлексоидно. У врху доста стрмог тржишта једне мале вароши беше једном већи број празних буради, који се наслањаху једно на друго, а последње се држаше на једном камену, који беше метнут пред њега, те му не даваше да се откотрља. Ноћу прођоше ту неки младићи и један од њих одгурну камен што подупираше буре. Дејство беше величанствено: сва бурад пођоше, најре лагано, па онда све брже котрљаху се, загрмеше низ пијацу, налетеше на куће уз пијацу, прозори врата и сама бурад, све се разлупа, а ноћни стражар, који ту пролажаше, беше збиља у опасности. Учинилац тога правдаше се, да, и ако признаје да је »врло весело« изгледало кад се бурад котрљаху, ипак његова намера то није била, он није ни на шта мислио, нехотице је камен одгурнуо, све је, вели, дошло некако као од себе само. Оно што је овде покретач стоји, у осталом, врло близу обести, из које, као што се зна, млади људи чине пуно лудорија, о којима по неки пут најпре промисле, договоре се и Формално се реше на њих, а неки нут их изврше сасвим ненадно. Ни овде нећемо изближе испитивати суштину те обести, тог несташтва, довољно је то да је она ту као покретач ; према томе и опа ради реФ .чексоидно. Испади, који се на тај начин чине, често излазе на право зло. Јанко хтоде Марку, кад овај спаваше, мало да осмуди његове лепе бркове свећом, коју је случајно имао у руци и коју и „нехотице« принесе брковима, али они и брада плану, те јако повреде око Марку. Према ономе што Јанко прича о догађају, морало се све десити у тренутку, као радња реФлексоидна. Има читав низ таких „обесних, злонамерних" радња, чије су жалосне последице доста познате. (Свршиће ое)

ИЗ ПРИМЕНЕ § 471. ГРАЂ. СУД. ПОСТУПКА Саопштава Дим. С. Калајџић. ЧЛАН ПорЕСКЕ УпРАВЕ Тешке економске и трговинске прилике, које преживљује наша земља од неколико година на овамо, учиниле су, да су продаје непокретних имања и по градовима и по селима учестале у тој мери, како одавно није било. Продаја ових биће још чешће, у колико полпциске власти буду ггрегле да приводе крају предмете, који годинама чекају на извршење.