Полицијски гласник

СТРАНА 264

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 34

Поводом ових продаја, и примена § 471 грађ. суд. поступка све је чешћа, те се, са свим природно, јављају и случајеви, који до скора нису тако много били предмет оцене и расправљања полициских власти, а који или захтевају нову редакцију овога §-а или бар његово објашњење, како би у примени његовој било једноликости. У овој тежњи, да примена ове законске одредбе буде једноликао, докле се не би нашло разлога да се она редовним путем измени, ми ћемо изнети неке случајеве, који су до сада разнолико расправљани, па та разноликост одобравана и од виших власти, те су ниже власти долазиле у незгодан положај са ове непостојаности у оцени и схватању ове одредбе у истоветним случајевима. ★ * * У намери, да спречи појабу земљерадничког пролетаријата у земљи, законодавац је унео у § 471 грађ. суд. поступка и ону економско-политичку меру, да се земљеделцу не може узети у попис, па, наравно, ни продати пет дана земље и кућа оа плацем, за приватне дугове. Обезбеђујући овако земљераднике, законодавац се није задржао само на старешинама задруга и кућа, него је ово право проширио, како законски текст гласи: » на сваку иореску главу, била она од данка ослобођена или не, ако јој је само главно занимање земљеделство"-. Ма да ова законска одредба, на први поглед, изгледа тачна и јасна, ипак она, у оној вези својој са законом о порезу, садржи услове за разнолико тумачење. Знајући, да је овај закон доносен први пут у времену, кад у Србији није био садашњи порески систем, ни садашњи закон о непосредном порезу, већ је важио закон о грађанском данку од 1864 год. који је знао за разне пореске личности, које не плаћају порез као изметачке главе у смислу § 5. под II и III поменутог закона, власти су се, све до појаве новог закона о непосредном порезу, лако могле наћи у оцени питања: колико треба оставити земљеделцу и на који број глава оно благодејање, које му закон штити. Од појаве пак, садашњега закона о порезу, којим је из основа замењен стари порески систем, и који у задругама не зна зз пореске личносги све до пунолетства појединих задругара; који скоро никад не ослобођава појединце од пореза у ономе смислу, у коме су ослобођавани по старом закону, већ само од неких објеката и облика, настала је прилична пометња у примени § 471 грађ. суд. поступка. Нарочито су били спорни они случајеви, кад из задруга одлазе привремено у службу непунолетни чланови, који неплаћају никакав други порез, сем пореза на принос од личнога рада, па власти, с обзиром на пореске главе, које је замишљао закон од 1864 године, не признају ове малолетнике за пореске главе. Ови случајеви решавани су и одобравани и на штету и у корист малолетника, али ми налазимо да увек треба признати за пореске главе ове малолетнике, без обзира на то, што су они само једним пореским обликом задужени, само кад их има по пореским књигама као пореске личности. На тај начин одговорило би се тежњи законодавца, да се ово благодејање однесе и на све оне земљерадничке главе, које ма у коме виду престављају пореске личности и подносе терете државне.... За жаљење је, међутим, да овај недостатак није иснрављен приликом измене § 471 грађ. суд. поступка у 1898 година него је задржан стари текст: »на сваку пореску главу и т. д.... ■Аг * * Одмах за овим долази случај, у коме је главно питање'. ко се сматра за земљеделца ? Закон је, како се разумно да извести закључак из његовог текста, огласио за земљеделца свакога онога, који у главноме од тога посла живи. Схватајући овако поменуту законску одредбу, једино је и могао Министар правде, у тач. 1. својих правила од 4. Фебрубра 1874 год. № 354. да у земљеделце уврсти повећи број занатлија, као што оу : лончари, ужари, мутавџије, незнатни ба-

кали, бербери, рабаџије и т. д. претпостављајући, наравно, да се они у главноме баве земљеделством. Узимајући, дакле, као основицу за расправу питања: ко је земљеделац? онај пресудан услов, да неко од земљеделства живи, иа да се за таквог и сматра, изгледа, да је искључено свако погрешно схватање законско, али у ствари нјие тако, јер су ови случајеви сада многобројни. Да би изношење ових случајева било очигледније, ми ћемо се послужити актима једнога надлештва, која нам казују ово: Аврам Аврамовић, из села Н. задужио се једном трговцу још 1875 године са 1000 дук. ц. на своје непокретно имање као: кућу, њиве, ливаде, забране и т. д. Издајући повериоцу облигацију, он се потписао као трговац и сам ставио код суда интабулацију. Како се дужник заиста занимао трговином у времену издавања облигације, то поверилац није имао разлога да страхује за своје потраживање, па о року није тражио наплату целога дуга, него се задовољавао интересом за време од неких 10—-15 година. За ово, пак, време, малолетни синови дужникови постали су пунолетни, радећи код свога оца на имању, не одређујући, међутим, своје занимање каквим нарочитим начином. По њиховом пунолетству а пре своје смрти на две три године, цужник је престао да ради трговину (са свињама и другим земаљским производима) и након тога времена и умро. По смрти његовој поверилац је тражио осуду и са судском пресудом обратио се полициској власти за извршење. Кад су наследници позвати да дуг плате, они су изјавили: да дуг не могу платити, а од имања не могу одредити ништа за продају, јер су, веле, земљеделци. Полициска власт није водила рачуна о њиховој изјави, налазећи : да је дужник у времену задужења био трговац; да је као такав задужио имање, и да по томе наследници имају право само на онај део имања, који претекне преко исплате његових дугова, у смислу § 490 грађанског законика, па је узела у попис цело имање умрлог им оца, које не би ни подмирило цело потраживање према учињеној процени. Незадовољни оваквим радом среске власти, наследници су изјавили жалбу окружном начелству, и оно је поништило решење среске власти о попису, из ових разлога: »У извесна друштвена занимања, не улази се само по једностраној и произвољној изјави и жељи појединаца, него се морају претходно да испуне услови, постављени законима земаљским. Тако, да неко буде трговац, мора да полаже испит, нрописан чл. 61. еснаФске уредбе, а поред тога да још протоколише и своју Фирму, у смислу §. 5. зак. трговачког. Тек са овим испуњеним условима неко се молсе сматрати за трговца, а никако само по томе, што св тако потписивао или чак и радио трговачке послове за извесно време. Кад је, међутим, принесеним доказима, од стране наследника умрлога, утврђено, да он никад није полагао трговачки испит, нити је био члан еснаФа, нити је, пак, у своје време протоколисао Фирму; кад се поред овога узме у обзир и то, да је он пред смрт на неколико година и сам радио земљоделство, онда је среска власт погрешила, што гр, сматра за трговца по оној једној околности, што се на облигацији потписао као трговац. И, кад се он није могао сматрати за трговца у времену издавања обвезе, онда се за таквог није могао узети ни доцније, него као земљоделац. Како су, међутим, жалиоци још за живота његовог постали пунолетни, а по уверењу општ. суда увек били земљоделци, то су наређења § 471 гр. суд. поступка како према умрлом, тако и према њима у пуној мери загарантовала оно благодејање, које се даје земљоделцима, узимајући у обзир њихово занимање у времену извршења пресуде — наплате дуга. Из ових разлога начелство ништи решење о попису и т. д. к Ово решење одобрено је и од стране господина Министра унутрашњих дела, поводом жалбе повериоца. У оваквом истом случају, само у другом округу и на годину дана пре овога, ондашњи је Министар заступао гледиште