Полицијски гласник

СТРАНА 282

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 35 и 36

сви били у опхођењу један с другим тврди и сувопарни, са врло ретким изузетцима, и то је био као некакав Формалан, једном примљен и утврђен тон. И ја изиђох из казамата.. Почело је по мало свитати, звезде су се гасиле, хладна, танка магла дизала се на више. Из куинских оџака куљали су читави стубови дима. Неки од осуђеника, сакојимасам се срео, сами ме поздравише, радосно и љубазно, са »Христос се роди!® Ја захвалих и отпоздравих на исти начин. Међу њима је било и таквих, који дотле нису још ни једне речи са мном проговорили за цео тај месец. Пред самом ме куином стиже осуђеник из војничког казамата, са огрнутим кожухом. Опазио ме је још са половине дворишта и викао ми: »Александре ГЈетровићу! Александре Петровићу!« Трчао је према куини и нешто се журио. — Застанем и причекам га. То је био млад момак, са округлим лицем, са мирним изразом очију, веома ћутљив према свима, који са мном још није проговорио ниједне речи и дотле није обраћао на мене никакве пажње све од времена мојега доласка у тамницу; нисам чак знао ни како га зову. Дотрчао је до мене задуван и стао сасвим уза ме, гледајући ме с неким тупим, али у исто вреаде и блаженим осмехом. — Шта желите ? готово у чуду запитам га ја, видећи, да стоји преда мном, смешка се, гледа на мене разгораченим очима, али разговора не отпочиње. — Иа, ето, празник... иромрмља он, па, увидевши и сам, да се нема више о чему говорити, остави ме и брзо оде у куину. На овом месту напомињем још, да се и после овога управо више никад нисмо састајали и готово ни речи једне нисмо проговорили један с другим до самога мога изласка из тамнице. У куини, око зажарених пећи, била је ужурбаност и гурњава, права навала. Сваки је надгледао своје добро; »куварице« су отпочињале готовити опште јело, јер је тога дана ручак био одређен за раније. Уосталом, нико још није иочињао јести, ма да се понекима и хтело, али се одржавада пристојност према другима. Очекивали су свештеника, и тек после њега је настајао мрсак. Међутим, још не беше сасвим ни свануло, а већ се стадоше за тамничким вратима разлегати довикивања капларева: »Кувари! к ... Такви су се узвици разлегали готово свакога часа и трајали су скоро два сахата. Звали су куваре из куине, да приме милостињу. која је доношена у тамницу са свију варошких крајева. Дарови су се доносили у изванредној количини; доносиле су се земичке, хлеб, колачићи са сиром, погачице, палачинке, лепиње идруго мрсно тесто. Мислим, да није остала ни једна домаћица из трговачких и грађанских кућа у целој вароши, која није послала свој хлеб, да честита велики празник »несрећнима« и ухапшенима. Вило је дарова богатих — млечни хлебови од најчистијега брашна, послати у великим гомилама. А било је дарова и врло сиромашних тек ма каква јевтина земичка и два ма каква црна колача, једва помазана скоруном: то јс већ био дар сиромаху од нај-

сиромашнијега међу сиромасима. Све се примало са подједнаком захвалношћу, не гледајући, шта се даје и ко даје. Осуђеници, што су примали дарове, скидали су капе, клањали се, честитали су празник и односили милостињу у куину. Кад су се накупиле већ читаве гомиле поклоњенога хлеба, позвали су најстарије из сваког казамата и они су већ распоредили све на равне делове, по казаматима. Није било ни свађе, ни кавге; ствар су извршили честито, праведно. Што је припало нашем казамату, разделити су и међу нама; делио је Аћим Аћимић, и још један осуђеник; делили су својом руком и својом руком раздавали свакоме. Није било ни најмањег приговора, ни најмање зависти ни са чије стране; сви су остали задовољни; чак није могло биги ни сумње, да би било могуће утајити милостињу или разделити је неправедно. Кад је свршио своје послове у куини, Аћим је Аћимић приступио својем облачењу; обукао се сасвим достојанствено и свечано, не оставивши ни једне копчице незакопчане, а кад се обукао, одмах је приступио правој молитви. Молио се прилично дуго. Молили су се већ многи осуђеници, већином старији. Младеж се није много молила: осим што се по којигод прекрсти устајући ; па тако чак и празником. Пошто се помолио, Аћим Аћимић ми приђе и са неком свечаношћу честита ми празник. Ја га одмах позовем на чај, а он мене на своје прасенце. Мало после тога дотрча до мене и Петров, да ми честита. Изгледало је, да је већ пинуо, и ма да је дотрчао сав задуван, ипак није много казао, него само мало постојао иреда мном са неким очекивањем и брзо отишао од мене у куину. Међутим су се у војном казамату спремали да дочекају свештеника. Овај казамат није био тако удешен, као остали : у њему су се постеље пружале поред зидова, а не кроз средину собе, тако да је то била једина одаја у тамници, чија је средина била слободна. Јамачно је она нарочито и била удешена на тај начин, да би у њој могли, кад устреба, скупити осуђенике. Насред собе су наместили столић, застрли га чистим чаршавом, метули на њ икону и запалили кандило. Најзад дође и свештеник са крстом и водицом. Пошто је иред иконом очитао молитву и отпевао пригодне песме, • стао је пред осуђенике, те су сви са истинитом побожношћу почели прилазити да целивају крст. Затим је свештеник обишао све казамате и покропио их светом водицом. У куини је похвалио наш тамнички хлеб, који је са свога укуса тако чувен у граду, и осуђеници одмах зажелеше, да му пошљу два свежа и још врућа хлеба. За тај посао буде сместа употребљен један инвалид. Крст су испратили са истом смерношћу, са каквом су га и дочекали, а затим су готово одмах дошли плац-мајор и командант. Команданта су у нас волели и поштовали. Он обиђе све казамате праћен плац-мајорем, свима је честитао празник, свратио у кујну и пробао тамничку чорбу од кунуса. Чорба је испала изванредно за ру-

ком; за тај дан је било издато мал те не по фунту говеђине на свакога осуђеника. Осим тога зготовљен је био и качамак, а масло је давато обилно. Пошто је отпратио команданта, заповедиплац-мајорда се руча. Осуђеници су се старали да му не излазе на очи. Нису у нас волели његов пакостан поглед испод наочара, којим је он и сад стрељао и десно и леио, неће ли се наћи штогод неуредно, неће ли наићи на каквог кривца. Стадосмо јести. Прасенце Аћима Аћимића било је печено, да не може боље бити. И, сад, не могу да објасним, како се то десило: одмах по одласку плац-мајоревом, није прошло ни некаквих пет минута, појави се необично много пијанога света. А ме^утим, још пре пет минута, сви су били готово сасвим трезни. Могла су се видети многа зажарена и сјајна лица; појавише се балалајке.*) Мали Пољак са ћеманетом већјеишао за неким веселим братом, погођен за цео дан, и шкрипио му веселе игре. Разговор постаде веселији и живљи, гласнији. Али се ручак заврши без велика нереда. Сви су били сити. Многи од старијих и солиднијихљуди одоше одмах да спавају, што је учинио и Аћим Аћимић, рачунајући, ваљда, да на велики празник неминовно треба после ручка прилегнути. Онај чичица, староверац из Стародуба, тренувши малко, попео се на пећ, отворио своју књигу и молио се до позне ноћи, готово непрекидајући молитве. Било му је тешко да гледа на »бруку«, како је он говорио о општој теревенци осуђеничкој. Сви Черкези поседали на степенице, па са радозналошћу, а у исто време и с неком мрзовољом гледају на пијану гомилу. На мене наиђе Нура: „ружно је, ружно ! рече ми, климајући главом с богобојазљивим негодовањем, — ух, ништа не ваља ! Алах ће се љутити !® Исај Фомић запалио, тврдоглаво и охоло, свећицу у своме куту и стао радити, показујући очигледно, да ништа не Ферма празник. Овде-онде по буцацима отночеше коцкама. Инвалида се нису бојали, а да их не би затекао подоФицир, који је и сам настојавао да ништа не опази, поставили су стражу. Дежурни оФицир је целога тога дана трипут завиривао у тамницу. Али су се при његовој појави пијани прикривали, коцкарнице склањале, а и он је сам, како је изгледало, био одлучио, да не обраћа пажњу на ситан неред. (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учињена су нам ова питања: I. »Садашњим законом о општинама, нигде није предвиђено : да на изборима општ. часника и у опште на зборовима, може помагати гласачком одбору општински дедовођа, јер се свуда номиње саме гдасачки одбор, који мора водити списак гласача, састављати записник, бедежити напомене по азбучном списку код имена оних, који су гласали и т. д.

") Руски музички инотруменат; нека оредина између тамбуре и гитара. — Пр.