Полицијски гласник

БР0.1 35 и 36

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 281

г. Л... и то сам, отићи на једномесечно осуство најдаље кроз 10 дана, после чега ће, вели, он веК удесити шта греба. Ове последње речи Ђ кум' ( је изговорио тако убедљивим гласом, да није остајало места никаквој сумњи. Ја већ сматрах гђу као „моју х и у вељој радоети тутнух куму у руке наполеон једини који сам имао. После ових речи капетан дубоко уздахну и од једном ое ућута. Тек после неколико минута наставио је ово: — Очекујући да муж оде на осуство, ја сам посведневно нисао писма и слао их госиођи, разуме се но » куму ®, чије су ме услуге, узгред буди речено, скупо стајале. Остављајући на страну напојнице од по неколико динара које сам му, готово сваког дана, давао за ношење писама и доношење усмених одговора, ја сам још, по његовом савету, куповао за госпођу скуиоцено цвеће, мирис, бомбоне, а једном чак и златну бразлетну. Све ове ствари „кул!" је, махом, сам бирао по укусу кумином, а разуме се, и носио их јој. По што ове издатке нисам могао подмиривати из редовних прихода, то сам био принуђен есконтовати код београдске задруге једну меницу од 500 динара. — Прођоше 10, 15 па и 20 дана, али муж још не оде на осуство. ОбјашњавајуКи ми да је ово одлагање осуства резултат неког важног званичног посла, „к ум а ме у исто доба увераваше : да се и гђа јако љути због одуговлачења нашег састанка, и да ме, како којим даном ; све више и више љуби. Није ми остало ништа друго до да трпељиво чекам блажени час и трошим позајмљени иовац. Најзад се и Бог смилова на мене. — Једно вече, баш кад сам излазио из касарне, приђе ми, Ђ кум" готово неопажено, и затражи да му кажем : »Драгичка."-. — Чега има новог повиках ја, изговарајући предходно тражену реч ? — Г. Л.... нутује сутра у вече. •— Браво иријатељу! Данас си заслужио велику част. — Ја се надам, г. капетане, али то је, бар за сада, споредна ствар. Главно је, да се једном сврши са Вашим првим састанком, а после ће, надам се, бити добро и мени и Вами. Него, ја сам сада дошао да удесим ствар односно места и времена састанка. — Изговоривши ове последње речи, „к ум" ме позва да свратимо у једну оближњу ка®аницу, у којој смо, најзад, после дужег разговора и части, утврдили: да састанак буде у његовом стану, близу » Чубуре а , и то око 9 часова у вече. Ради тога, он се имао постарати, да своју жену испрати, још сутра дан, родбини у Пожаревац, камо је имала остати неколико дана. 11о што је г. Л путовао возом у 8 сати, то ће га он, вели, прво испратити на станицу, заједно с кумом, а по том ће њих двоје заобилазним путем, и колима која ће их на извесном месту очекивати, доћи право у његов стан. Ја сам имао очекивати његов позив у каФани код „Уубурв". — По што смо све ово овако уговорили, на ономену кумову да је без новаца, дадох му 100 динара, те да их употреби за путовање женино, кола и спремање вечере за сутра дан. Сем овога, а на његову молбу, дадох му још и мој златан сат, да би се по истом могао сутра дан управљати, а нарочито да му жена неби одоцнила за лађу, која, вели, полазаше у 5 часова У ЈУ Т РУ- На овај начин, а у највећем расположењу и одуше-

вљењу, растадох се са „кумом" око 10 часова у вече. Оп оде да спрема жену за пут, а ја право на »Булевар, <( камо сам остао до зоре. После ових речи капетан и по трећи пут прекиде своје казивање и нешто се дубоко замисли. Оставих га тако неколико минута а по том, да би га пренуо из сањарије, поручих ново пиво. Циљ је био постигнут јер капетан настави : — Сутра дан нисам ни ишао на дужност, већ сам јавио да сам болестан. Цео дан сам се одмарао код куће, а све у жељи да будем што свежији и одморнији идуће ноћи. Из стана сам изашао тек око 7 1 / г часова у вече и отишао у берберницу, а из ове право ка „Чубури." — Могло је бити, од прилике-* 8'/ 4 часова када сам приспео на означено место. Надајући се, да ће г-ђа пре озпаченог времена доћи на састанак, не хтедох улазити у каФану већ остах на пољу и очекивах појаву њених кола. Ако немаш личног искуства у оваквим стварима, онда је немогуће да појмиш моје нестрпљење приликом овог очекивања: Да су, чини ми се, топови грували иза мојих леђа неби ме њихова грмњава толико потресала и узбуђивала колико су то чинили рзање коња, Фијук бича, или какав удаљенм коњски кас. Ну све ово било је узаман. Од моје лепојке, односно њених кола, не беше ни трага пи гласа и мени се чињаше е је већ читава вечност како је очекујем. Немајући при себи сата, отпочех, да би колико толико прекратио време, бројати у себи и помоћу бројева рачунати протекло време. То сам постизавао тиме, што сам сваку избројану стотину рачунао у једну минуту. Не знам да ли је овај мој рачун био потпуно тачан, али ја већ набројах 10.000, а од госпође ни помена. Учини ми се, да је доста доцне, јер чак и хрзање коња по суседним таљигашким шталама беше црестало, па с тога, у очајању, отпочех нагађати узроке г-ђиног закаснења. После приличног размпшљања дођох, најзад, до закључка: да је госпођа којим другим путем, или пешице, могла отићи на место састанка. Озарен овим, појурих у каФану, тврдо убеђен да ћу тамо наћи „ку-ма", и да ће ме он прекорити због мога закаснења. На моју велику жалост и огромно изненађење, у кафани не беше никог сем момака који распремаху столове. На питање моје да ли је овога вечера долазио у њихову каФану Милан Н... служитељ мин. Финансија, који има кућу овде у близини одговорише: да такав човек не постоји ни као закупац, а још мање као сопственик, ма које оближње куће. Убеђен да су у заблуди, отпочех им до ситнице описивати » кума Милана, а али се они само згледаше, осмехнуше и поновише своје малопређашње одговоре. У највећем очајању излетим из каФане и опучим, онако насумице, једном пустом улицом. После хода од неколико минута сретнем једног ноћиог стражара и упитам га за Миланову кућу, али ми и он само потврди оно, што ми већ момци, мало час, беху казали. После дугог лутања без циља, вратим се, најзад, кући потпуно скрушен и необпчно љутит. Да је у овоме времену » кум"- од пекуд наишао, исекао бих га, чини ми се свега. — Беше у велико превалила поноћ када сам приспео у у свој стан, и бацио се, онако обучен, у постељу. Заспао сам тек пред зору и то, по што сам прво дошао до закључка: да се изостанак госпођин мора иригшсати каквом непредвиђеном случају. — — — - — — — — — — —— (Свршиће се)

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА 1'ОМАН У ДВА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричи^ 24 Рано, још пре сванућа. тек што је добош објавио зору, отворили су казамате и стражарии подоФицир поздравио је све са »Христос се роди !« ЈБему су одговарали на исти начин, одговарали предусретљиво и љубазно. Пошто су се набрзо иомолили Богу, Аћим Аћимић и многи други, што су имаЛи своје гуске и прасад у ку-

ини, одоше журно да виде, шта се с њима ради, како их пеку, где шта стоји и тако даље. Кроз таму и кроз мале, спегом и ледом залепљене, прозоре нашега казамата могло се видети, да у обема куинама, у свих шест пећи, гори јасна ватра, која је била иаложена још пре ране зоре. По дворишту, кроз мрак, већ су промицали осуђеници у својим кратким кожусима, обученим или огрнутим ; све је то јурило у куину. Али неки, уосталом врло мало њих, доспели су већ да сврате и до наших крчмара. То су били већ најнестрпељивији. Иначе су се сви уопште понашали при-

стојно, мирно и некако, ван свога обичаја, уљудно. Нису се чула ни обична псовања, ни обичне свађе. Сви су осећали, да је свечан дан и велики празник. Било је и таквих, који су одлазили у друге казамате, да поздраве по кога од својих. Појавило се нешто налик на пријатељство. Узгред скрећем пажњу на то, да се међу осуђеницима није опажало готово пи мало пријатељства, не велим општега, тога тек није било, — него оиако, иосебиог, да се, на пример, какав осуђеник спријатељи с другим. Тога у нас готово никако није било, и то је значајна одлика: тако ие бива у слободи. Код нас су уопште