Полицијски гласник

ВРОЈ 37 и 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 289

био изложен. Обичпо су на огртачу била насликана дела због којих је преступник морао да га носи. Нарочити телесни болови нису били спојени с том казном, ако се не рачунају болови од притиска тог тешког и тврдог огртача.

Да се вратимо у старо доба. Једна врло стара казна, која је поглавито примењивана против племића, и која се може узети као куриозна казна, била је ношење паса. Тај обичај налазимо још у 10. столећу, и пошто се често помиње можемо закључити да је био врло раширен. Већином је та казна да носе псе досуђивана високо рођеним лицима који су се штогод огрешили о свога владаоца или у рату учинили какву погрешку. Тиме су

за ношење пса. Седло је важило по себи као симбол потчињености. Ко је носио или морао носити седло, он је требао да покаже тим да је он толико понижен да онај који му је изрекао ту казну може на њему и јашити и тако га најдубље понизити. А то што се нигде не зна за пример стварног јахања не може никако говорити против тога злочина, које није ништа друго него симбол. У опште није увек лако показати постанак једног старог правног обичаја или наћи његов стварни значај, јер извори саоштавају да је тај обичај постојао, од кога, против кога и кад се употребљује и за какво се дело примењује, али

Слична је била и казна вешања тешког камења и навлачења срамне мачке. То тешко камење било је обично на Форму људских глава, са гвозденим ланцима и прстеновима, које је преступнику вешано о врат. Тежина камења била је увек толика да их је било доста тешко носити кад су их морали дуго носити. Али главна ствар у томе није била да се кажњеноме нанесу телесне муке него да га начине смешним и да се предаду подсмеху људи. Таква је иста казна била и срамна маска, коју су обично правили од гвожђа, и на којој су били насликани ђаволи, начињени дуги кљунови и т. д. Све су то биле срамне казне, али се морају убројати у телесне казне, али као најлакше. Све су те казне цветале нарочито у 16 столећу, али су се у неколико одржале и до 19. столећа.

Од. 36. — Пранг.е у Енглеској

Слика 34. — Лажни огртач.

Слика 35. —

Срамне маске.

оби били најсуровије осрамоћепи. Докле се одржао тај обичај не може се утврдити. Грим помиње у својим немачким праЕНим старинама да је последњи пример те казне из год. 1232. У пословици одржала се та казна прилично дуго у најразличнијим пределима и из тога се да закључити да је она била врло раширена и дуго и у обичају и да је морала бити често примењивана. 0 значају те казне различно се мисли, али свако мишљење има нешто за себе. Тако се и тврди да је псето познато као дарочито верна животиња, која прати свог господара до смрти и често на његовом гробу умире. Због тога су племићи који су се огрешили о верност, морали носити пса да би показали да су они требали да одрже праву верност и да су они много мање часни него пас, и за то га морали носити. Други опет тврде да је псето омражена и гадна животиња и због тога су га племићи морали носити да би показали да и они нису ништа бољи од презреног пса. Ту су дакле два мишљења дијаметрално противна једно другом, и ипак једно и друго може бити тачно, као што једно и друго може бити лажно. Видели смо у пређашњој глави о вешању да су ради веће срамоте вешали пса или курјака поред човека. Из тог обичаја да се извести треће разјашњење да је ношењем пса изражено то да онај који носи пса заслужује да буде као пас убијен или да поред пса виси на вешалима. У другим крајевима била је за племиће, па и за кнежеве друга слична казна, још раније у обичају, а то је да су кажњени носили не псе него седло да би тиме изразили понижење и потчињеност. Тај обичај као да је поглавито владао у Нормандији и у старој Француској, с тога се тамо никад није ни знало