Полицијски гласник

СТРАНА 290

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 37 и 38

о значају и пореклу зна се врло мало, јер често и старији писци нису о томе довољно обавештени. Од других казни да поменемо овде још неке обичније као гато су окови, разне врсте аранге, оков око врата; које су у

Сл. 37. — Оков за врат

раније време употребљаване на свима крајевима како Азије тако и Европе. Жигосање Прастара је мисао да се неко који је учинио какво за друштво опасно кажњиво дело, обележи једним неизгладивим знаком да га сваки на први поглед позна као преступника од кога треба да се чува ми иалазимо ту мисао већ у првој књизи Мојсијевој, Бог је начинио један знак на Кајину да га сваки позна. И ако Кајинов жиг није требао да служи као казна, ипак је та основна мисао у Генези јасно исказана да се тиме стално обележава. За нас овде настаје питање да ли је ватрено жигосање казна и даље да ли је то телесна казна. Одсецаје прстију кривоклетнику којима се криво заклео одсецање носева, ушију итд. требало је да кажњенога до смрти жигоше и одвоји од осталих људи, и с тога се наравно све те казне морају рачунати у телесне казне. Може ли се и ватрено урезивање знака убројати у телесне казне. Да је угоревање ма каквог знака, што је увек скопчано с великим боловима, по себи зло, не може се спорити; ипак у старо доба то није била казна, него је иотицало из принципа користи. Тако су у старом Риму цареви Аркадије и Хонорије ковачима оружја давали угоревати знак у руку. Наравно да то није бивало због тога да се казне људи због избора једног позива, који се увек морао смаграти као потребан и користан него за то да се обележе и да свој позив тачно врше. И друге гране радова бивале су обележаване жигом; али то је бивало у њиховом сопственом интересу да не би били приморавани и на оне радове, који су били испод њиховог достојанства. Данас би се тим људима просто навукла униформа и тиме сигурно то исто постигло. И регрутима су угоревани жигови а тако исто и робовима да би се могли распознаги и да се не би извукли из њихових обавеза, или да би се лакше ухватили ако би побегли. У свима тим случајима не може се ни говорити о казни, пошто угоревањем знака није наложена никаква срамота. Сасвим је друкчије била ствар кад је настао обичај да се какав злочинац жигосањем учини познат људима. Већ из тога разлога то је била казна и ту настаје само то питање да ли се то може рачунати у казне части у телесне казне. А ту је обоје. Јавно обележавање једног преступника морало је његовој части нанети трајну штету а угоревање жига свакојако је морало по дуже болети кажњенога, дакле мора важити као телесна казна као и сва друга казнена средства, којима су изазивани јаки телесни болови више мање трајни. Али и ако је угоревање жига кажњенога тако унакажавало за сва времена, то се ипак та казна не може рачунати у телесне казне, које

онакажавају него у просте телесне казне јер се под онакажавајућом казном рачуна увек само она којом се неки део тела одваја од тела, а о томе не може бити говора при жигосању. Кад је први пут жигосање примењено као казнено срество тешко је одредити; свакојако оно је било познато у Риму као казна још у доба Цицероново, и поглавито се примењивало на лопове и клеветнике. А то је имало логичких оправдања, јер су баш лопови и клеветници такве личности које подмукло врше своја кажњива дела, и који су у велико нешкодљиви кад се на

Сл. 38. — Жигооање у руку

црви ноглед као жигосани познају као такви опасни људи. Дакле тој казни била је здрава мисао у основу. У старом Риму угореван је жиг на челу и то лопову знак Р (Гиг лопов) а клеветнику с (са1итша1;ог клеветник). И то разликовање било је само логичка консеквенца основне мисли, јер је тиме жигосани бивао обележен као опасан човек, те је сваки знао одмах од чега му се треба чувати. Под упливом Хришћанства отворено је било питање да ли у опште из религиозних разлога треба напустити жигосање. Човек је лик божји и да ли онда није увреда бога кад се човек тако онакажава. Цар Константин који је укинуо и распињање на крст и увео вешала да не би и обични злочинци умирали истом смрћу којом је и Христос, искупитељ грешнога човечанства морао умрети, забранио је и жигосање из религиозних разлога. После њега жигосање је опет уведено и у томе су правнике помагали сами духовници, оглашавајући да је иоглед великога Константина лажан. У Хини лопов који је први пут ухваћен, асигосан је први пут на рамену, да би се за тог лопова знало после кад га ухвате да ли му је то први пут или не. Други пут жиг му је ударан на чело. Жигосање у Риму, пошто су прошла религиозна гоњења ширило се све више. Већином су жигосали обичне злочинце, нарочито робове. И код других народа било је уобичајено жигосање побеђених непријагеља а Агињани су ишли још и даље; они су жигосали своје војнике, па и војсковође кад се нису показали довољно храбри. У том случају ударање жига била је тешка казна части, јер је плашљивост код Атињана била срамна као и код других ратничких народа. У осталом Грци су жигосали и лопове. И код других народа та је се казна брзо одомаћила; ми је налазимо не само код свих оријенталних него и код афричких народа; и код Египћана она је била у обичају. После средњег века те је казне све више нестајало. По царском праву жигосање је истина било доиуштепо али га је временом све више нестајало из обичаја. Данас кад се има довољно срестава и путева да се човек оријентише о личности једног ухваћеног, наравно да жигосање више нема смисла.