Полицијски гласник

ОТРАНА 314

ПОЈ1ИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 40 и 41

'Го се, у осталом, да објаснити и том околиошћу, што они иикац нису могли очекивати од турских власти истинску нравду, кад су ове правду изрицале наслањајући се на принцип: ђаурин треба увек да изгуби, па по томе налазиле могућности, да губе и један и други. У осталом, Избрани Судови играли су важну улогу и у нашем правосуђу, од ослобођења Србије, па скоро све до седамдесетих година. Од тога времена, употреба је њихова све мања, а политичке прилике су учиниле. да је и сама вера у њихову правду све слабија. Изгледаће, у први мах, невероватно, што напред рекосмо о слабијој употреби ових судова, кад се зна, да законима пије ограничена ова употреба, али се то може лако запазити кад се узму у обзир ове околности : а, да су распре између појединих општина, о синорима, давно и давно приведене крају; б, да се више скоро и не зна, у нас, за уговоре о спрези; и, в, да стЈчарство опада у тој мери, да парбе о стоци смешаној или упознатој ретко може и бити. Остале су дакле, свега три ствари, као предмет суђења Избраних Судова, а то су:потрице, распре при деоби ортака у почесним радњама и распре при деоби имања задругара, а ове три ствари, не могу дати, наравно, ни трећину оних сиорова, што их је било док су стајали и они други узроци. Ну, и ако је употреба ових судова сада ређа него што је била раније, она ипак није апсолутно искључена, те ћемо се ми сада позабавити питањем : како се они састављају. И ако од толико година постоје ови судови, и ако их је састављано стотинама пута до сада, ипак и данас полициске власти греше приликом састава истих. Тако, једне састављају ове судове кад год као предмет спора стоји један од случајева, побројаних у § 434 грађанскога судоког поступка, без обзира на то, да ли на Избрани суд пристаје и друга парнична страна, налазећи да на ово имају права по другом ставу § 437 поменутога закона. Друге, пак, одбијају оне, који траже састав Избранога Суда, кад год нема сагласија обеју парничних сграна, или одлуке надлежног суда о томе, да има места Избраном Суду. Интересантно је, да су старије власти, поводом жалаба, одобравале и први и други иосгупак власти. Шта више, чак и Прностепени Судови не деле једно псто гледиште у овоме питању. Тако има оудова, који, поводом жалаба на пресуде Избраннх Судова, ниште цео рад ових, из узрока, што нису саотављеии по закону, јер нема сагласија обеју парничних страна, нити, нак, решења надлежног суда о томе, да је за расправу спорног пигања надлежан Избрани Суд; а има, опет, судова, који налазе, да полициске власги могу састављати ове судове кад год стоје случајеви, за расправу којих је надлежан Избрани Суд. Неопходно је потребпо, да се за ове случајеве утврди стална пракса, јер су недогледпе штете, које се наносе појединцима што ово питање није чисто, него се у свима случајевима тражења Избраних судова упућује од КајаФе до Пилата, од једне до друге власти, докле се једном не приведе крају. А тај крај дочекати то је тешко, јер су за расправу овога питања надлежне ове власти: у првоме реду среска власт, ако је спор у срезу, или окружно начелство, ако је спор у вароши; за гим: начелство за спорове у срезу, па онда Г. Министар унутрашњих дела и, напослетку, као највиша инстанца Државни Савет. Узмимо сада, да су ове власти биле различних погледа на ову ствар, па старије ништиле а млађе мењале (своја решења, па онда још старије ништиле решења старијих власти и тако редом, значи чекати на састав једнога суда по годину и две дана. Да се и даље не би наносиле штете појединцима нејаднаким схватањем овога питања, ми ћемо покушати да објаснимо прави значај § 434 и 437. који и праве пометњу у оцени надлежности полициске власти за застав Избраних Судова. Дакле: Ако се добро проучи § 433 поменутога закона, онда ће се запазити, да он дозвољава парничарима, да им Избрани Суд суди и оне спорове, за које он иначе не би био надлежан, само ако се они на то сагласе, и ако по закопу има места равнању за дотични спор.

Овај пристанак на Избрани Суд, за случајеве из § 433. парничари могу учинити и код суда, у коме случају суд им издаје препис протокола, а могу се сложити и ван суда, у коме случају праве писмено, које потврђује полициска власт, а у коме мора бити означено: о чему ће Избрани Суд судити, и имена лица, која ће бити судије — § '|36 грађанскога судског поступка. Од овако састављеног сноразума не може одустати само једна страна. него обе, и ако не би био овај последњи случај, онда полициска власт има да изврши уговор. Овако, дакле, бива, кад је суђење за случајеве из § 433, и нарочито истичемо ту околност, да полициска власт овде нема удела у самоме саставу суда и избору судија, већ просто врши сазив овога по § 438 истог закона, дакле врши вољу обеју парничних странака ако једна није одустала, или врпш уговор, ако је једна страна покушала да га наруши. Са свим друкчије стоји за случајеве из § 434, где су побројани случајеви, за које је неоспорно надлежан Избрани Суд. Ређајући саме случајеве, о којима има да суди Избрани Суд, и одређујући несумњиво његову надлежност за ово, закон нигде и не помиње потребу сагласности обеју парничних страна, нити пак, тражи: да неки други суд одређује надлежност Избраних судова за ове случајеве. Он овде просто тража да стоји један од случајева побројаних у | 434, па одмах оставља право интересованоме, да код полицијске власти гражи Избрани Суд. Остављајући и овде право странама да бирају судије по § 43") поменутога закона, он одмах предвиђа и ту могућност, да тужена страна не ће пристати на Избрани Суд и избор судија, па одмах у.другом ставу § 437 овлашћује полпциску власт, да за тужену страну избере судије, дозвољавајући на тај начин, тужитељу, да до Избрпног Суда дође, ако хоће. Ово право, полициска власт пема за случајеве из § 433, јер тамо стране унапред саме одређују судије, те се, огуда, јасно да видети, да се за случајеве из § 434 и не тражи пристанак обеју парничних страна, нити је, пак, потребна ранија одлука којега другог суда, јер се не да претпоставити: да би неко наиустио своје право бирања судија, које је једна голема гаранција за његово право, кад би већ стојала одлука државног Суда, да је за расправу спора надлежан једино Избрани Суд. Према овоме, ми налазимо: да у свима случајевима § 433 мора бити сагласија обеју парничних страна, а за случајеве из § 434 да то није потребно, и да је свако друго гледиште противно и слову и духу закона. Овако, наравно, ми схвагамо закопске одредбе, које говоре о Избраним Судовима, али одмах признајемо, да је овакве случајеве наш највиши суд — Касација расиравила иротивно нашем мишљењу. И, да би изазвали мишљење наших правника по овоме, ми износимо овде прпмедбе Касационог Суда, онако, како их је прибележио г. Стева Максимовић, адвокат, у својој III. књизи збирке начелних одлука одељења и: општих седница Касационог Суда, на страни 144, које гласе: »По нрописима грађ. суд. постунка, образовање Избраног Суда бива само на два начина: или сами нарничари узајамним споразумом одреде, да им парницу расправи Избрани Суд, што може бити и ван суда, у ком случају важи пропис § 433 грађ. суд. поступка или на то буду упућени судом, што онет бива у случају, кад суд по примљеној тужби, држећи се одредаба § 49 и 434 грађ. суд. поступка нађе, да предмет спора спада у надлежност Избраног суда. У оба ова случаја, аошго је надлежност Изборног Суда. изван сване сумње, парниачрима остаје да се за сасгав изборног суда обрате надлежној полициској власти, уз нодношај иисмен а, у коме су јасно обележени предмет спора и делокруг суда, и тада полпциска власт, држећи се прописа § 437 и 438 грађ. пост. приступа образовању Изборног Суда. Позив полициске власти у овом ступњу ограничен је, дакле, само на извођење или боље рећи на извршење онога, што је већ наређено о саставу Изборног Суда, а изузетно у духу § 437 грађ. иост. дозвољено је полиц. власти само то право, да по примљеном писму (било то сагласије парничара, или упућење на Изборни Суд), наређује радњу Избрана Суда и по једностраном захтеву парничара, и да за другог парничара, који неће да бира судије, опа то изврши. У овом, дакле, законским нро-