Полицијски гласник

СТРАПА 316

ИОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

БРОЈ 40 и 41

придржавати се тог иростог начела. У колико год човек нешто теже створи, у толико га се чвршће придржава. С тога су глупаци увек онако упорни, јер нерадо одустају од сваке мисли, до које су с великом муком дошли. Тешко је то створити план за истрагу, па кад на основу њега даље радимо, онда га нећемо тако лако ни напустити. Може се деси-ги да одједаред, радећи по плану, који смо створили, приметимо, да су основи нетачни. Ја бих препоручио, да иследник свој план по сваком кораку (по сваком саслушању сведока, свакој преметачини, свакој оцени, па чак и по свакој учињеној ко^бинацији) поново испита: да ли су још исти основи, на којима је план подигнут, па ако нису, какве измене у њему да се учине. Фистер („Мегкл^игсИ^е Сг1тта1Га11е в ) с правом вели : „Највећа вештииа иследног судије" састоји се у томе : да истрагу води тако, да приликом читања његових акта онај, који је умешан, посвећен у ствар, види негову руку водиљу; докле онај што мање зна мисли, да се све то само по себи развило. Та пак »рука водиља" опажа се само онда, кад је спремљен добар план, који се непрестано испитује и поуздано изводи. Продужити рад по плану, који је погрешан, горе је и опасније но радити без плана, јер се овако може бар случајно натрапати на нешто правилно, а онако је то искључено. Али најгоре стоји ствар, кад нам је план тако испао, да у извесном лицу гледамо учиниоца, ла кад се само у том иравцу ради, докле се несумњиво не утврди, да дотично лице није учинилац. Кад смо услед тог погрешног трагања изгј били ма и пола времена, онда и парницу можемо по правилу сматрати да је Дропала. Исказали смо извесно мишљење о току догађаја, употребили смо доказни материјал у извесном правцу, и, што је најгоре, допустили смо да прође време. Покаже ли се прво схватање као неправилно, ондаимамо да се боримо са својом клонулошћу и клонулошћу номоћних лица, и сад, ако би створили какав нов план, недостаје му праве предусретљивости, доказни материјал не изгледа више тако поуздан и употребљив — много је што шта изгубљено, много што шта не може се више набавити и приликом навођења каквог новог доказа или ћемо сами себи или ће нам ко други приговарати, да би се то код правог схватања тумачило друкчије или бар т другом правцу. Да би се избегле такве опасности, има једно једино средство: да никад не допустимо да нама загосподари једна идеја, да се не бавимо само једном идејом. Ако хоћемо да се држимо тога важног начела, а нисмо ради да расипамо своју снагу, онда је нотребно да имамо своје људе, да иознајемо своје људе, да уиотребљавамо своје људе. Рецимо да се неки важан случај дотле разбистрио, да се сумња у извесну личност, или су изгледи узели јаснији облик, (н. пр. похара или Фикција похаре, да би се прикрило неко проневерење) иследник ће се у току истраге морати решити у иеком правцу и заузети неко мишл.ење. Рецимо, да има довољно материјала, да се А осумњичи за дело и нареди се да оп б^де притворен. Као што је већ речено, не сме иследник слепо радити у том правцу, као да је само А учинилац, али он не сме такође на штету ствари једновремено радити у више праваца. Тојесадоно, што рекосмо, своје људе имати, иознавати и употребљавати их. Иследник ће их имати , ако добро стоји с полицијом; иознаваће их, ако је раније с њима долазио у додир; уиот-ребиИе их правилно, ако их пусти да раде у оном правцу, у коме они мисле о случају и ако узводи рачуна о њиховој природи и образовању. Узмимо да је више полицијских органа озбиљно посумњало у А, њихова ревност и добра воља извесно ће се најбоље употребити, ако их упутимо да и даље трагају у том правцу и подстакнемо их да траже још какве друге основе сумње против А. Ако сумња против овога није тако тегпка, иследник ће видети, да су неколико полицијских органа опет стекли друго мишљење и да сумњају у неку другу личност; пошто ће ти органи без сумње имати и својих разлога за своје мишљење, то ће иследник саслушати те разлоге, па ако их каквим нротивразлозима не побије као рђаве, он ће даље трагање поверити баш оним полицијскпм органима, који су му казали то своје мишљење; има ли у ствари још какво друго мишљење, које заступају други полицијски органи, то ће он опет њима предати надзор над дететом њихових комбинација и биће поуздан, да је оно на најбол^ој нези. Је ли дакле постарано, да је заступљен сваки могући иравац, у коме би се могло што

наћи, иследник може с потпуном снагом радити снде, где мисли да је на правом путу; он ће само овда онда примати рапорте од других, који трагају у другом нравцу, све ће то исиисивати и упоређивати са својим сопственим резултатима. У саобраћају иследника с полицијским органима врло је важна ствар питање о почињеним грешкама. Само се по себи разуме, да иследник, строг према себи самоме, тражи строго од свију који раде с њим и иод његовом заиовешћу, да до крајности испуњавају своју дул^ност и да строго поступа, где опази какву повреду дужности. Десе ли се пак грешке, према њима ваља држати најобазривије а иотчињеним органима ваља објаснити, да можданигде није потребније да се учињена грешка брзо призна као ири вршењу службе безбедности и правосуђа. Потребно је имати на уму, да се грешке нигде не праве лакше но овде, те тако их ту ваља најлакше и опраштати. Сад морам нагласити, да нигде не може учињена и одуговучена грешка бити кобнија и опаснија него приликом изналаска неког злочина и његовог учиниоца, али морам рећи и то, да се нигде грешка не може тако темељно поправитн, само кад се што је нре могућно призна. Ни од кога се не може захтеваги, да не погреши, али је дужност сваког часног и савесног криминалисте, да сваку грешку одмах призна. Упитамо ли се, на што ће иследник да скрене нажњу иолицијских органа, морамо одговориги, да то уоиште зависи од дотичног случаја, тако да се за то не могу дати општа упутсгва. Али се може рећи, да иследнпку мора главни иосао бити, да потчињеним људима сиецијални случај индивидуализује. То може учинити само изучени, психолошки образовани човек — највештији полицајац може можда учинити све, што спада у његову струку, али индивидуализовати пе може, то мора радити иследник. Али ма колико да је иследнику тешко да сам индивидуализује, ипак му по правилу, лако испада за руком, да се упути у иоказану му ствар и појми је, кад се само једном учини иажљивим. Напослетку је иследникова ствар, да органе полицијске приликом каквог већег злочина упозори на личности, од којих се може много што шта докучити : Фијакеристе, посачи и проститутке. Ма да је познато, да је тај свет за нас важан, ипак се ређе користимо њиховом помоћи. Што су они тако важни, има тројака разлога: први је што они немају редовиог посла, па услед тога имају прилике да већи део дана ироведу у посматрању. За тим та лица по правилу имају своје опредељене крајеве, те у њима на доколици посматрају с једне стране оно што је иравилно, а с друге оно што је необично. Од њих је дакле најлакше дознати, шта се иравилно десило с овим или оним (оштећеним или учиниоцемј, шта је радио, с ким се дружио, шта је узимао и издавао, кад је излазио и враћао се кући и т. д., али они знају и то, шта се необичног (за време дела) десило у издавању, понашању, дружењу, излажењу и т. д. (Наставиће се)

СКИТНИЦЕ (Наставак) Сва се одмах утишкају и заузму своја места. Онда онај суви младић, који је без сумње имао улогу судије, дозове једног дерана и рече му да он сад мора изложиги своју оптужбу против нових иришелаца. Млади затвореник приђе нам свечано и рече: »Заробљеници, вас окривљују да имате новаца у џепу. Јесте ли криви или не?" Ја бејах први на реду, и одговорих да сам невин. Младић ме запита пристајем ли да ме претресу. Одговорим потврдно, и он ме брижљиво прегресе све до поставе мога одела. Не нашавши ништа што би личило на новац, он рече да сам невии. — Ви сте слободни, — рече ми. Остали који су седели поред зида нотврдише то решење као неким мукањем. После мене судише младићу, правоме скитници, од заната. Он рече да је иевин и допусти да га претраже. Али код њега у џепу нађоше иеки затурен ту новац, који одмах конФискују, а младићу изјаве незадовољство „кенгура«.