Полицијски гласник

ВРОЈ 40 и 41

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСШШ

СТРАНА 317

Трећа жртва „кенгура" већ сам нризна да је крив, јер има тридесет и шест цента. Од њега одузму половину и пусте га с миром. Потоњи од осуђиваних покаже се као најкривљи, јер код њега нађоше три сакривена долара, и њему такође изјавише незадовољство суда. Осим тога био је осуђен да сваки дан хода 103 пута дуж ходника, и да у току целе недеље нере све судове који се употребе при јелу. Кад се суд сврши онда и конФисковани новци буду пребројани и предати чувару да купи дувана. После неколико часова дуван би донет и подједнако подељен међу свима затвореницима. Сутрадан, заједно са својим друговима будем позван за члана „кенгура," али смо најпре морали дати обећање да ћемо савесно испуњавати своје дужности у прибирању и прању посуђа, и поштено и савесно судити у случајевима који изазивљу судски претрес. Напослетку сам се упознао и с другим клубовима по затворима. Сви су имали социјалистички и уједно аутократски карактер ; затвореници су свуда показивали према њима велико поштовање. Значајно је и то, што су они и у слободи вазда тежили да оснују слична друштва, и с особигим осеКањем вазда су говорили о свом клубу, и хвалили га новаку који још није стуиио у чланство. Клубови старих скитница нису били толико интересантни. Свакако, има их у сваком граду. Старци се скупљају гдегод у каквој злеудој крчми, па налакћени на своје чворновате палице, и пијући ппво или вино, сећају се својих старих другова и стара времена. Ионекад говоре и о политици. Слушао сам шта су говорили и мислили о Хомрулу, источном питању, Фритредерству итд. Доцкан увече, кад им крчмар предложи, они одлазе у своја прљава склоништа по кутовима, и спавају на голим клупама. Сутра дан опет ето их у крчму, и воде исте разговоре. Једино пристојно место где каткад свраћају, то је читаоница, али и тамо већину времена проводе у ћаскању. У сваком случају тежња за општењем и друштвом показује се код скитница сваког узраста и карактера, и нека је човек ма како пао свагда ће тражити себи равних, таквих отпадника какав је и сам, и с њима образује удружење. Свест да су чланови једног удружења уздиже их у сопственим очима." Борба за опстанак и скитнице приморава да се специјализују. У Америци шта више избирају засебит круг за своје операције. Они што живе од милостиње налазе нарочити начин за прошњу и специјализују се у том погледу. Али и ме!)у скитницима постоје неке социјалне градације, а на најмањем ступњу су они, који иигде немају пристаништа, и премда увек живе у градовима ипак ноћ проводе где стигну и хране се оним што нађу у помијарама и на смету. То су већином старци, доведени пијанством до крајње сиротиње и савршено ни зашто неспособни. Остаде скитнице их нрезиру, јер и у томе свету одбачених људи има парија. Већина скитница је сасвим свесна свога стања и положаја. Они од њих, који су ту професију изабрали само зато, што им се она допада највише од свих осталих, а живот скитачки има за њих својих примамљивости, чак и с неким поносом говоре о томе, »Ја знам да сам просјак и убожар® каже један од њих Флајнту. »Знам да ме сматрају за рђу. Па нека! Мене хоће да ухвате и затворе, али ја нећу. Људи презају од мене, и ја од њих. Они мисле да ја не знам на што ћу свој живот да употребим, а ја мислим да се они варају. Ако и њих победе, горе по њих, а ако они победе мене, онда тим горе по мене ! <( Тако ће расуђивати само истински артист свога рада, али скитнице, пропале пијанице, мисле са свим друкчије. Они би волели да живе друкчије, али не могу! Они знају за свој пад, али немају снаге да се подигну. Таквим људима скитња није задовољство, него жалосна неопходност, они чине најнесрећнију класу отпадника. Прави скитница, од заната, вазда влада неким специјалним цртама карактера и тврдом вољом, али он је стрпљив и издржљив, и досетљив у понашању према другима. Ако нема тих својстава неће имати успеха у својој проФесији и сувише често седеће у затвору. Свакако ово се односи на американске скитнице које чине читаву засебиу класу људи у сједињеним државама. Скитпице других земаља унеколико су друкчијег карактера што зависи, разуме се, од народности и прилика једне земље Флајнт је неколико лета гумарао с американским скитницама проучио њихов живот, и онда га заиптересовало још и питање

какав утицај чине пацијоналне погодбе живота на њин карактер и живот. Тога ради пропутовао је и друге земље, био је у Немачкој и Енглеској, па и Русији, и то живећи и путујући са скитницама, живећи онако, како су и они живели. У Немачкој се брзо упознао са скитницама, и то му иије било тешко, јер се оденуо како приличи скитници и путовао је четвртом класом. Идући у Малдебург упозна се у возу с једним од својих сапутника, и овај га уведе у свет скитница. Немачке скитнице, као и американске, имају свој нарочити дијалекат, али он се много више разликује од општег немачког језика, него американски од енглеског, уз то је немачки дијалекат потпунији и даје могућности скитницама да разговарају и на јавним местима па да их нико не разуме Флајнт је и у многом другом погледу нашао велику разлику међу скитницама немачким и америчким — немачки је увек боље одевен, и више се брине о томе да има пристојну спољашност, него његов американски сабрат. Осим тога, он је у опште интелигентнији од Американца, и сваки немачки скигница уме да чита и пише. Деце скитница релативно је мање, и старији су према њима човечнији него у Америци. Уз то још, код немачког скитнице не може да се опази она поквареност, која по изгледу чини меизбежну црту карактера америчког скитнице, али је зато Американац много и много хуманији и великодушнији од Немца; Флајнт је то неколико пута искусио према себи. Једном је замолио од својих другова нешто новаца, да плати шољу каФе, рекавши да нема код себе ни паре, а да не може ићи да цроси јер га ноге боле. Али ни једнога није то дирнуло. »Није него ! (< — одговори му један момчић. — Кад не умете да просите, а ви боље идите с пута и одреците се свога посла, јер ни један скитница неће да ради тек ради вас!" „Американски скитница би на сваки начин са мном поделио свој грош, вели Флајнт, ма у којој прилици. А овде видим око мене људе који пију каФу, пиво и ракију, а ни један у души нема саучешћа према гладноме другу! Међутим сви су имали новаца, јер прошња је у Немачкој доста подесан посао." Занимљива су и мишљења скигнице о себи самом. Већина их је задовољна својим положајем. Ноћивајући једном на гумну с осталим друговима, Флајнт поведе с њима разговор о њииој судбини. Један се жалио што није способан за рад, што се родио ленивац, да су, дакле, родитељи томе криви, а не он. Напослетку он ипак признаде да је томе нешто и „ракица« крива Али један му друг одговори: „Што да се ради кад се ирошњом и више може да добије. Којешта, братац, не тумарамо ми путевима зато што смо заволели попити коју. На пример ја сам овде зато, што ми је овде боље него ма где. Зар ниЈе тако?« — Рецимо, ми накупимо више и новаца тумарајући овако, него ли један радник, али ето немамо где главу да склонимо, — рече Флајнт. — Ево и сад где смо. — То је истина, одговори скитница, — али зато ми пикако не болујемо и увек смо срећни, па можда ми успевамо не мање од осталих. Та ви заборављате да ми никад не радимо! Они који имају свој кутић морају једнако радити те да га сачува, не заборавиге то! Моје је мишљење да тога ради не вреди радити! Таки су погледи већине немачких скитница. Флајнта је нарочито веома изиенадио њин егоизам и потпуно осуство дружанског саосећања према другима. Не би американски скитница никад узео новац од човека, коме би, како он мисли, били веома потребни. Али така великодужност сасвим је непозната иемачком скитници. Па и као весео друг он је много нижи од америчканског скитнице, нити би га ови трпели у свом друштву, отуда се баш скитнице немачког порекла у Америци држе заједно и не мешају се с американским. Флајнт је две недеље пробавио у друштву немачких скигница, и прошао је за то време више од иљаде километара пешице, био јеу седамдесет градова и села, и упознао сеса 341 скитницом добровољцем. „Уосталом, вели он, ја сам ипак био више добровољац него ли они. с< На основу тога познанства Флајнт долази до овог закључка: црте националности врло су оштро изражене на немачком скитници. Он је образованији него ли американски му сабрат, али је тупљи и мање покварен. Неповерљив је и сумњичав, не одликује се великодушношћу, али је правичан, и при деоби неће никад предвидети друга. Што се тиче његових политичких убеђења, не може се назвати социјал-де-