Полицијски гласник

СТРАНА 318

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40 и 41

мократа, али он и не осећа никаквог патриотског ентузијазма кад се помене цар. У Фебруарским нередима у Берлину (1891) скитнице су узеле стварно учешће, али су они имали на уму да пристају уз ираво рада против капитала утолико, уколико су хтели да потпомогну пронаст стања ствари које постоји. У Енглеску није отишао сам, него с једним пријатељем студентом, који се такође иптересовао скитницама и намеран је био да се изближе позна с њиним животом. Обојица узеше на лађи месга која по преимуКству узимају палубни путници. Пред полазак лађе појаве се два полицијска агента да прегледају пасоше. Пар Виљем веома се брине о томо да ниједан од његових »верних слуга к не избегне војне обавезе, те је с тога у пограничним градовима уређена једна врста смотре и надзора над путиицима у океанским бродовима. Овој двојици не беше мила појава тих људи, и они испрва. огледаше да се иретварају као људи који спавају. Али то не помаже, Флајнт је морао показати свој американски пасош, а Рајборг своју студентску карту. Природно је, што полиц. агент никако није могао да буде на чисто. »Па ко сге ви?« запита Рајборга. — „Матрос, радник Американац?" — Ја сам просто човек од науке, — одговори Рајборг, и то је, бар по изгледу, било доста да их агенат остави на миру. У Енглеској су обојица одмах имали да осете сва задовољства скитачког живота, и недељу дана одседели су у затвору због скитње и прошње, где су морали радити разне иослове. Флајнт се према томе понашао философски , јер јето сматрао као неизбежну околност свога опита, али Рајборг, новак у тој ствари осећао се веома рђаво. Ипак тумарали су заједно, али не за све време. Скитајући се једну недељу они се растану с погодбом да се састану у једном месту у одређени рок, те да процене своје утиске. После тога нађоше да су утисци били више мање једнаки. Флајнт је нашао знатну разлику између америчког и енглеског скитиице. Број скитница песравњиво је мањи у Енглеској него у Америци, уз то у већини случајева умне способности енглеских скитница није у свом реду. То су већином људи клонули, апатичии, без икакве енергије, чиме се оштро разликују од епглеских радника. Воле да мало ФилосоФнрају о својој судбини, једни је приписују наследним недостатцима или нарочитим склоностима скитачењу, а други жалосним околностима. Али у већини случајева узрок њииог бедног стања ваља тражити у пијанству; 90°/ о су непонрављиви иијанци. Ипак и ти презрени и пали људи нису без неких врло симпатичних црта. Они вазда радосно пресрећу сваког и таког несрећника, какви су и сами, и показују му своје саучешће; он слободно може рачунати на њино гостопримство, поделиће с њиме последњи залогај и примиће га у своје друштво. Осим тога Флајнт је нашао, да су енглеске скитнице врло учтиви, много учтивији од оних службеника, с којима је имао посла на лађи или железници док је путовао као скитница. Тако грубо понашање није никад осетио у средини скитница. Узто, ни један од њих, поштујући себе, неће допустиги да га увреде, нити да ко избије слабијег друга. Ту црту Флајнт је опазио код скитница свих народности. Баш тој црти приписивао је то, што за време свога тумарања с њима ни једном није трпео ружно понашање према њему; његов низак раст и слабашност снаге служили су му као добра заштита. Једном се посвади с неким својим другом, и тако се ражљутио да је готов био тући се. Али његов друг, снажан и здрав младић, рече му: »Е, е, Цигарице (тако су га звали), ако си науман да се бијегн, ја ћу да бежим." Флајнт налази у карактеру енглеског и америчког скитннце много више симпатичних црта него ли код немачког. Међу енглеским има напр. врло нежних отаца, који шта више сами одгајивају своју децу, врло нежни према њима, док су трезни, али нажалост, пијанство често отупљује им свако добро осећање. Американске скитнице су најенергичније, имају често оштро изражену индивидуалност, што савршено недостаје енглеским скитницама, који се, без врло мало изузетака, одликују пасивношћу и потпуним недостатком енергије. Међу американским скитницама налазе се доиста интеросантни типови, који још изненађују својим високо човечним цртама, поред све њине крајње оскудице у појмовима о добру и злу, о сопствености итд. Таква је била нпр. жена, позната код скитница под именом „стара бостонска Мери.« Она је на једној од најудаљенијих окрајина Бостона основала дом за скитнице, у некој полуразрушеној својој у|,1ерицп. Та колеба беше осамљена, подаље од

осталих зграда, пуста, пуна привиђења, како су веровали суседи. Нико се не усуђиваше уселити се у њу, али, вероватно, та осамљеност је и привукла Мери, која се није побојала тих привиђења, него је удесила себи резиденцију у тој убогој кућици. Од тог доба сваки скитница могао је рачунати да ће наћи склонигнта у тој колеби, само треба, кад падне мрак, да на особит начин куцне на врата с речима »Ново« (име скитнице у Америци). Врата се отворе таман толико да може ући придошлица, и онда се опет за њим затварају. И Флајнт је провео једну ноћ у том скитачком склоништу, па вели да је домаћица, стара Мери, учинила на њ неизгладљив утисак. Без обзира на њено чудновато одело, које је, између осталога, чинила и једна куртка и напрсник, што је добила од некога клерџимена, беше у њеној појави нечега што уливаше поштовање, нека урођена племенитост стаса, што напомињаше о палој величини. Ко је та Мера и откуда је нико није знао, али значајно је да у њену присуству и најокорелије скитнице труђаху се да се владају учтиво, и у тој полуопалој колеби, где се обично скупљаху скитнице, свакојаке и свих могућих занимања, врло се ретко чула ружна реч. Такав је утицај на своје госте имала Мери са своје доброте и пријатна понашања. Она се, како се чини, старала колико је могла, да усрећи те злосрећнике и друштвене отпаднике, који су се збирали под њеним гостољубивим кровом. Помагала је свакоме, превијала им ране на ногама, спремала вечеру итд. Свакоме од гостију иокаже место његово, и до поноћи завлада тишина у том убогом преноћишту, бескућни скитачи слатко би заспали, заборављајући у сну све тегобе и оскудице у свом тешком животу. Сирота Мери сврши свој живот под точковима вагона. За младости била је то једина жена која је имала глас необично смелог железничког скитнице. Ни једна жена скитачица не би смела тако путовати, али Мери није изостајала никад од својих другова. Кад је остарила и преселила се у своју колебу престала је путовати, али после су је околности нагнале да остави своје прибежиште, па сусревши се с једном од познатих јој скитница, заједно с њиме, уседне међу гочкове. Пређе је много пута путовала на тај начин, чак је била и чувена са своје вештине у томе, али овога пута се понадала у своју снагу, која је изневери. Тако исто трагично је свршио и један од њених омиљених другова, који је случајно био закључан у једном празном вагону, па немајући никакве могућности да се одатле избави, јер је вагон био пуштен возом за храну, умре од глади. Напоменуто је, да таквих случајеви у Америци нису ретки. Сасвима су друкчијега карактера руске скитнице, какс Флајнт мисли. Он је у Русију ишао тек само да обиђе Петроград, Москву и гроФа Толстоја у јасној Пољани. На скитнице тада није ни мислио, али случајно је наишао на њих, кад се возио са станнце с једним својим пријатељем. Насусрет им иђаху неколико жалосних, јадно одевених сељака, који су невесело ишли улицом уз пратњу полициских чувара. Искусно око Флајнтово одмах познаде у њима скитнице. — Има ли много скитница у Русији? — запита он свога пријатеља. — Иљаде, одговори овај. — То је један од највећих проблема, с којим ће Руспја имати посла. Флајнт се наскоро и сам о томе уверио, те је пожелео да се поближе позна с руским скитницама. Поведе о томе реч с Толстојем, и запита га за савет, да ли би он као туђинац, могао да се упусти у тумарање са скитницама. — Зашто да не ? — рече гроФ Толстој. Свакако, биће вам тешко да разумете њин говор, и једва можете рачунаги да ћете као скитница проћи, али у другом погледу ви, извесио, нећете имати особитих тешкоћа. Из ваших хартија полиција се може уверити да иисте нимало опасни, и једино шћо вам се може десити, то је, да вас врате у Петроград. Ја бих и сам са задовољством извео једно такво путовање, да нисам сувише стар за то. Једном сам ипак ишао на већи хаџилук такозвани, и много сам шта запазио, али ви ћете моћи видети и више, ако се непосредно упусгите међу скитнице. Ако се одлучиге на то да се уврстите у њих, ја бих желео да разберете како они гледају на власт, и верују ли у оно што називају својом вером. Мора бити да је врло занимљипо с њима проразговаратп о тим предметима, иа можда ћете прикупити занимљивих иодатака.