Полицијски гласник

БРОЈ 42

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 329

романтично, али сваки искусни практичар потврдиће, да није друкче. Наравно да се ту може двојако ногреоЈИти : или кад се мисли, да је сваки злочин морала иодстаКи нека женска, или кад се пак у том правцу задовољимо, ако је уопште у истрази споменуто име какве женске. У првом случају отишли смо и сувише далеко, у другом нисмо још дошли до циља. Правилно ћемо урадити онда, ако будемо без педантне упорности радили на томе, да у кажњивом случају пронађемо као узрок какво женско створење. Не мора да буде да је увек идеја за злочин потекла од неке женске, али ћемо доста пута увидети, да су најважније радње злочина пре или после дела учињене због неке женске. Та ствар није тако индиферентна. Ми се никад не осећамо поуздани, ако не можемо да мотивишемо пеки важан моменат у истрази, и све дотле не поклањамо вере неком догађају, докле год не сазнамо, шта га је нроузроковало. С тога ћемо увек добро учинити, ако унапред замишљамо, да је у ствар умешана каква женска; оно то не мора тако да буде, али ја бих лрепоручио трагање у том правцу. Почевши од најпростијег догађаја: кад сељак украде овцу, да својој драгани купи пунџуке, па до какве високо -политичке парнице, у којој је нека увређена лепотица хватала привржепике, да изведе какав државни преврат, свуда налазимо умешану женску главу. Врше се крађе, да би се могла млада одвесги кући или да би се оно што је украдено профућкало с цурама; туче се већином порађају код кола због девојака; најпоузданије је скровиште за украдене ствари код неке жене, коЈа има невин изглед; бегство и скривање злочинаца вршено је веКином с помоћу женских. Код великих иревара и ФалсиФиковања новаца ширење ФалсиФиката врше готово увек женске, најозглоглашеније коцкарске јазбине стоје под патронатом какве жене, сви небројени злочини, којима је узрок љубав, збили су се због жене, а колико ли је тек њих постало злочинцима с тога што су се дружили с женама! Готово сваком старијем криминалисти прешло је у навику, да у кажњивој радњи тражи жену ; до душе то може да човека одведе у погрешке, али ипак никад не треба из очију губити оно »сћегсћег 1а &тте с( . 0 претходно отвореном мишљеву. Као што смо и напред поменули за иследника је најбоље да свој рад на истрази неирестано контролише, јер то му је једино средство против великих опасности, које обично настају из »претходно створених мишљења®, тих најљућих непријатеља истраге. Претходно створена мишљења у толико су опаснија, што у њих најлакше упада ревносни иследник, који се интересује за свој рад; равнодушни криминалиста, криминалиста од заната не лупа толико главу о свом случају и пушта да се ствар развија како хоће прилике. Али баш код ревносног размишљања и иремишљања наиђе се лако на ослонац, који је у свом значају или погрешно схваћен или му је дата претерапа важност, те се тако створи такво „мишљење«, које је тада тешко оборити. Ако смо унеколико озбиљније посматрали саме себе (код других се те чисто Физичке радње могу само изузетно посматрати) имали смо прилике, да проучимо постајање таквих претходно створених мишљења, и морали смо се чудити, како је могао из сасвим случајних, готово индиферентних онажања постати неки назор. и како се доцније с тешком муком растајемо од њега чак и онда, кад смо увидели да је неоснован. Пре 110 што се сазна о ствари штогод више но да се »нешто® догодило — кад се чека на оптуженог, кад се излази на лице места и т. д. — човеку се и нехотично натура нека представа — не сасвим без основа, али која је само спољашње у вези с нечим: нешто је некад томе слично чуо, негде се иешто тако десило, „одавно је већ помишљао да ће тако што морати бити® — укратко, ка ствари не може ириступити слободан; за тим дође случајан исказ некога другога, а и извесна Физиономија може допринети своје, хиљадама других случајева, асоцијације идеја, могу много учинити и напослетку је »мишљење« готово ма да није било правне подлоге освоване на Фактима. Ту долазе још и други моменти. Доста пута човек утврди свој назор о нечему тиме, што рекне сам себи: в Ако се докаже околност А и Б., онда се ствар извесно може схватити тако и тако". То може бити сасвим коректап закључак. Доказивање околности А и Б одуговуче се

из каквог му драго разлога, али њему је поменуто схватање непрестано у глави, где се тако утврди, да, и кад се околности А и Б докажу сасвим друкчије, још једнако остаје тамо, ма да се не испуњавају претпоставке, које је он себи поставио, сматрајући схватање као правилно. Доста пута може се десити да се доће до претходног мишљења услед погрешног ноложаја; као што је оптички могућпо, да се услед извесних ситуација неки предмет види сасвпм друкчије, тако се може и физички десити, да се неки случај иосматра погрешно и тада обично нећемо ни по што да се поставимо у други положај, већ се непрестано држимо тако, да остајемо при свом »претходно створеном мишљењу«. Ту могу сасвим незнатне о неправилне представе бити кобне. Рецимо да нам је јављено за неки пожар у каквом удаљеном месту. И нехотично ми себи живо представимо цело стање ствари, и замишљамо да је зграда, која је сагорела и за коју пре нисмо ни знали, на левој страни друма. У току трагања, које се врши у канцеларији, та представа бива све јаснија и снажнија, ми у мислима видимо цео догађај и све споредне околности, али све лево од друма; та представа напослетку буде тако снажна, да смо ми убеђени, да кућа лежи лево, и да сва саслушања вршимо тако, као да смо кућу тамо видели. Али ако зграда лежи десно од друма, ако се та околност случајно не исправи, и ако је та околност у разјашњавању стања стварии изношењу доказа од неке важности, онда та погрешна представа може створити знатиих забуна, ма да изгледа да је она безначајна. (Наотавиће се)

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО У СТАРО Д 0 Б Р 0 ДОБА Од Анатола Франса, члана Француске Академије Месецаоктобра 1624., кћи краљевскога кастелана од БургапБреса, Јелена Жиле, стара двадесет и две године, која је живела у родитељској кући са својом браћом, која су била још деца, показа тако очевидне знаке бремености, да цела варош поче о томе да говори, и да госпођице из Бурга престадоше да јој долазе у походе. Затим се опази да јој су се бокови смањили, и поводом тога јавише се таква тумачења да судска власт нареди да девојку прегледају зреле и искусне жене. Оне констатоваше да је девојка била трудна и да се морала нородити тек пре петнаест дана. Према њиховом извештају, Јелена Жиле би бачена у затвор и судије је узеше на испит. Она учини ова признања: — Пре неколико месеца, рече им, један младић, из једнога оближњега места, који је становао код мога сгрица, поче долазити код нас да учи читању и писању моју браћу. Само једном би са мном на само. Једна служавка затвори ме у собу са њиме. Ту ме он осрамоти. И, како је запиташе, зашто није звала у помоћ, она одговори да јој је изненађење било одузело глас. На наваљивање судија она додаде да је услед тога силовања постала бремена и да се породила пре времеиа. Не само да то нарочиго није била удешавала, но шта више, говорила је она, не би ни знала шта све то значи, да јој једна слушкиња није открила праву природу тога догађаја. Судије, незадовољни тим одговорима, нису знале шта да чине, када једно неочекивано сведочанство пружи оптужои поуздане доказе. Један војник који је у шетњи пролазио дуж врта господара Пјера Жила, краљевскога кастелана, оца оптужене, виде у једном јендеку, испод зида, једнога гаврана како се упиње да кљуном подигне неку крпу. Он се приближи да види шта је то и нађе тело једнога малога детета. То дете било је повијено у једну кошуљу на чијој су огрлици била слова Ј. Ж. Доказа се да је дете било на време рођено, и Јелена Жиле, оптужена због детоубиства, би осуђена, по обичају, на смртну казну. Но због часнога положаја који је заузимао њен отац, њој би удељено да ужива повластицу чињену племићима, и смртна пресуда је одређивала да јој се глава одсече.