Полицијски гласник

СТРАНА 330

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 42

Пошто је апеловала на Велики Суд у Дижону, њу одведоше под стражом два полицијска чиновника, у престоницу Бургоње, и тамо би метнута у судски затвор. Њена мајка, која је била пратила, повуче се код сестара Бернадинака. Ствар дође нред господу судије у понедељак 12. маја, на последњој седници пре духовских празника. По извештају судије Жакоба, судије потврдише пресуду суда у Бургу, наређујући да осуђеница буде одведена на губилиште са ужетом о зрату. Свет примети да је та срамотна допуна додана на чудноват и незаконит начин једном племићском погубљењу, и таква неправилна строгост би осуђивана. Али пресуда је била без апеловања и имала је сместа бити извршена. И тако, истога дана у три и по часа Јелена Жиле би поведена на губилиште уз звоњење звона, у пратњи пред којом су ишли трубачи који су тако силно трубили. да их сви честити људи у вароши чуше у својим кућама, и, павши на колена, молише се за душу оне која ће сада умрети. Заменик краљевског тужиоца ишао је напред на коњу, а за њиме његови чиновници и служитељи. Затим је ишла осуђеница, у једним колима са ужетом о врату, као што је хтела пресуда Великога Суда. Уз њу су била два оца језуита и два брата капуцинца, који су јој показивали Исуса где издише на крсту. Близу ње стајао је џелат са овојом сабљом и џелатовица са маказама. Једна чета стрелаца опкољавала је кола. Иза њих гурала се гомила радознала света у којој је било много занатлија, пекара, месара зидара, и одакле се чуо велики жагор. Поход се заустави на тргу названом Моримон, не као што би изгледало, што је то место где се злочинци убијају, но у сећање на опате из Моримона, који су имали право да носе патарицу и митру, и чија је кућа некада била на томе месту. Дрвено губилиште издизало се на каменим степеницама и додиривало једну ниску капелу где су се калуђери обично молили за душе осуђених. Јелена Жиле попе се уз степенице са четири калуђера, са џелатом и његовом женом, џелатовицом. Целатовица, пошто је скинула уже које је омотавало врат осуђене, одсече јој косу маказама дугим полу-стопу и завеза јој очи. Калуђери су читали молитве. Међутим џелат поче да бледи и да дршће. Он се звао Симон Гранжан; то је био човек слабог здравља, и толико плашљив и благ колико је његова жена џелатовица изгледала свирепа. Он се тога јутра био причестио у затвору, али ипак се осећао узбуђен, без храбрости да умори ову младу девојку. Он се нагну ка народу: — Опростите ми, сви ви, рече он, ако будем рђаво радио оно што треба да урадим. Ја сам у грозници која ме држи већ три месеца. Затим, посрћући, кршећи руке и дижући очи ка небу, он клече на колена пред Јеленом Жиле, и два пута је замоли за опроштај. Он замоли калуђере да га благослове, и када је џелатовица повалила осуђену на пањ, он подиже сабљу. Језуите и капуцинци повикаше Језус Марија! и један велики уздах диже се из гомиле. Ударац, који је требао да пресече врат, широко засече лево раме и несрећница паде на десну страну.

Симон Гранжан, окренув се ка гомили, рече: — Убите ме! Подиже се вика, и неколико каменова бише бачени на губилиште док је џелатовица понова бацала жртву на пањ. Муж понова узеде своју сабљу. Ударивши по други пут, он дубоко зесече врат јадне девојке, која се стропошта на сабљу која је испала из руку џелатових. Овога пута, ларма која се диже из гомиле била је тако страшна, и такав град камења паде на губилиште, да Симон Гранжан, два језуита и два капуцинца, скочише доле. Они се дохватише доње капеле и ту се затворише. Џелатовица оставши сама са осуђеницом, потражи сабљу. Не нашавши је, она дочепа уже на коме је Јелена Жиле била доведена, веза јој га око врата, стаде јој ногом на груди, и покуша да је удави. Јелена, дочепавши оберучке уже, бранила се, сва раскрвављена; тада Гранжановица поче је вући на ужету, са главом доле, и дошавши до капелиних степеница, искасапи јој грло маказама. Она је то радила, када месари и зидари, одгурнувши сержане и стрелце, дочепаше се губилишта и капеле; дванаест снажних руку подигоше Јелену Жиле, и однесоше је онесвешћену у дућан мајстор Жакена, берберина хирурга. Гомила народа, која се устремила на врата капеле, ускоро би је обила, али их два брата капуцинца и два оца језуита отворише, запрепашћени. И, носећи крстове у рукама подигнутим у вис, они једва прокрчише себи пролаз кроз побуњени народ. Џелат и његова жена бише нремлаћени камењем и чекићима, и њихова тела вучена по улицама. Јелена Жиле, повративши се к себи код хирурга, затражи да пије. Затим, док јој је мајстор Жакен ране превијао, она рече: — Хоће ли још бити сем овога? Нађоше да је добила два ударца сабље, шест удараца маказа, који су јој исекли усне и грло, да су јој слабине дубоко засечене сабљом по којој је џелатовица вукла када је хтела да је удави, и да јој је најзад цело тело изубијано камењем које је гомила бацала на губилиште. Она се ипак излечи од свију тих рана. Остав код мајстор Жакена, под стражом једнога судскога чувара, она је непрестано понављала: — Да ли је то свршено? Да ли ће ме убити? Хирург и неколико милосрдних душа које су је неговале старали су се да је умире. Али једино је краљ био у сгању да јој оирости живот. Адвокат Февре састави молбу коју потписаше више угледних људи у Дижону, и која би предата Његовоме Величанству. Тада су се на Двору давале свечаности у част венчања Анријете — Марије од Француске са краљем од Енглеске. Благодарећи тој свадби, Луј Праведни даде тражену милост. Он удели потпун опроштај јадној девојци, ценећи, вели спроводно писмо помиловања, да је она претрнела казну која је равна, па чак и премашује смртну казну. Јелена Жиле, повраћена животу, повуче се у један манастир у Бреси, где је до саме смрти живела у највећој побожности. С Францускога Ц.

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Од стране извесних општинских иисара, учиљена су нам ова питања: I. „Председник једне оиштине, казнио је једног грађанина, по чд. 107. т. 5. закона о оиштинама, са 8 динара новчане казне, за пепосдушност. Осуђени је изјавио жалбу среској власти на ову пресуду, и среска власт је поништила исту јер налази, да председник нема права, по горњој законској одредби, кажњавати и приватне грађане, већ само општинске часнике. Потребно је објашњење : а, да ли је среска вдаст у опште била надлежна за оцену и поништај ове пресуде ? и,

б, ако је била надлежна, да ли је иравилно схватила значај тачке 5. члана 107. поменутог закона ? с< II. »Рачунополагачи ранијих година, слали су општинске рачуне Главиој Коитроли на преглед, пре него што су ови прегледани од стране одбора, као што прописује закон о општииама. Главна Контрола вратила је све те рачуне са наређењем, да их прво одбор прегледа, па да се тек тада пошљу њој на даљи рад. Да би се одговорило овоме наређењу Главне Контроле, позват је садашњи одбор да преглед рачуна изврши, али он је изјавио, да то не може учинити, јер му нису позната примања и издавања из дотичних годипа, пошто садашњи одборници нису ни били одборници оних година, из којих су рачуни, о којима је реч.

Иосле овакве одлуке садашњега одбора, општински суд је позвао она лица, која су била одборници оних година, из којих су рачуни, али су и они изјавили: да нису надлежни за преглед рачуна, пошто су одавно престали бити одборници, нити се сада могу јављати у својству ових. Питање је сада, који је одбор надлежан за преглед ових рачуна — да ли онај, који је био у дужности оних година, из којих су рачуни, иди садагањи ?» III. Чести су случајеви, да треба узети у попис имовину извесног лица за нанлату пореза или кривичних трошкова. Многа дица изјаве: да немају новаца да порез или трошкове плате, а неће да одреде : шта ће им се узети у попис.