Полицијски гласник

СТРАНА 342

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 34

Д-р Светозар Атанасијевић, управник опште државне болнице; Д-р Војислав Суботић, шеФ хируршког одељења у општој државној болници ; Д-р Јеврем Шујовић, шоф одељења за сиФилистичне и кожне болести у општој државној болници; Д -р Јован Јовановић, шеФ гинеколошког одељења и управник бабичке школе у општој државној болници; и Д-р Демостен Николајевић, Физикус управе града Београда. б. за чланове заменике: Д-р Сима Карановић, санитетски мајор; Д-р Војислав М. Суботић, секундарни лекар болнице за душевне болести; и Д-р Ђорђе Нешић, очни лекар. в. за ванредне чланове1 Д-р Марко Леко, ректор Велике Шко ;е; Д-р Драгиша Мијушковић, судија Касационог Суда; Андра СтеФановић, проФесор Велике Школе, и Алекса Поповић, главни марвени лекар. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, I. новембра, 1902. г., СЉ 11.380 у Београду.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I, на предлог Министра унутрашњих дела, постављен је: за ванредног секретара друге класе начелства округа ужичког, а да врши дужност начелника среза црногорског, и прпма плату из плате овога, Драгомир Николић, ванредни секрегар друге класе истог начелства и вршиоц дужности начелника среза златиборског. по молби. Из канцеларије Минисгарства Унутрашњих Дела, 4. новембра 1902. год., 1Ш 26.920 у Београду.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО ■ 0 ИСЛЕДНИКУ. (Наставак) 0 некојим особинама иоледниковим. Ако би хтели да и даље говоримо о иследнику и какагс он ваља да буде, морали би просто на просто рећи, да иследник треба да има све добре особине, које уопште може имати један човек: неуморну реткост и марљивост, самопожртвовање и издржљивост, оштроумље и познавање људи, образовање и љупке Форме, гвоздено здравље и знање на свимапољима; то се разуме само по себи, али ја сам рад да нарочито додирнем неколико тачака, пошто мислим, да се на њих још увек полаже мала вредност. Пре свега ја тражим од иследника да буде отресит. Ништа нема јадније ни жалосније но видети иследника лена. тешка и куњалицу; ја мислим, да би те особине пре личиле једном коњанику но иследнику. Ко не осећа у себи отреситости, тај нека се ода некој другој грани правничког рада, јер никад неће бити добар иследник. Али иследник не мора бити отресит само у поједином случају, н. пр., кад пред собом има бесна, немирна оптуженика, који чак хоће и да нападне; он мора бити отресит и онда кад је потребно да се снажно лати неког тешког, збрканог и нејасног случаја. Баш је одвратно видети, кад читав један акт не показује ништа друго до иследниково снебивање, несигурност, бојажљивост. А како је пак лепо кад се у акту огледа иследникова решеност, чврстина, воља. Где нема чврсте песнице нема ништа. И као год за свакога човека тако и за нас криминалисте потпуно важе речи великог немачког песника Гетеа: »8сћ1а§ тсМ 1е1сћ1ћт т ет ЛУезреппез!;, Босћ \уепп <1и зсМа^з!;, 80 всћ1а§е ^ев!". Друга једна особина, која се мора безусловно тражити од иследника, то је апсолутна тачност, под чиме се не подра-

зумева, да све ваља протоколисати онако, како се видело или како је казато; то се већ само по себи разуме. Ми дакле нећемо да кажемо „иследник мора тачно радити", ми ћемо на место „тачно" употребити реч сличну, али с особитим значењем, реч »егзактан", која је данас у научној употреби добила сасвим угледан смисао. Овај високи степен целе данашње науке постигнут је једино и само „егзактним« радом. Кад упоредимо једну модерну, научну књигу са сличном њој, која је само неколико деценија раније написана, па се за тим упитамо, у чему је та велика разлика у обема врстама испитивања, наћи ћемо је готово само у томе, што се данас куд и камо егзактније ради но пре. Кад погледамо какве велике вредности има егзактни рад на сваком пољу човечјег испитивања, и ми ћемо га унотребити код нас. Напослетку шта значи то егзактно радити? Ништа друго до ли: „не веровати другом, већ само мотрити, не веровати себи самом, већ по неколико пута мотрити.« Ко тако чини извесно ће егзактно радити. Стотинама грешака отклонило би се на свима пољима, да није један наставио рад по неправим податцима другога, и да онај није сматрао да је истинито само оно што је могућно и да је за свакад добро оно што је једном осмогрено. Наравнода ми у нашем раду можемо веомамало сами видети, те не можемо поново посматрати, већ се морамо ослонити на то, што нам други кажу, а у томе баш и лежи тешкоће и недостижност у нашем истраживању; али то зло може се доста знатно ограничити, ако с једне стране оно, што смо сами могли видети, одиста сами прегледамо и не судимо по причању других, и с друге стране ако све оно, што нам други каже, гледамо да створимо егзакгнијим тиме, што ћемо поређењима, огледима и демонсграцијама испитати вероватносг и правилно схватање достављача, ге тако бар ствар исправиги. У једном важном случају чињене су велике комбинације и извођени широки закључци, који су за ток ствари били одиста од пресудне важности. У последњем тренутку паде на ум једноме, који је ту имао најмањег учешћа да упита, да ли је поуздано, да од једног места до другог има две хиљаде корачаји, шго је било основ за доције вештачко извођење закључака. »Два сведока су казала, да размак јизноси две хиљаде корачаји. Али би решено, да то један жандарм измери, па кад је овај нашао, да је било — 450 корачаји, изведешг закључци противили су се ранијима. Ово је само један типичан пример из стотине примера, које је у том правцу доживео многи криминалиста, Много је теже рећи, како се може исказ учинити »егзактнијим," кад је непосредна контрола немогућна — разуме се свакад претпостављајући случај, да сведок хоће да каже истину, али је неправилно схватио. У опште ће се рећи: ваља се помоћи „ас1 оси1оз с1етоп81;гаге, <( с помоћу »огледања. Н. нр.: сведок вели: X. ме је тукао најмање десет минута.® Поред сведока се мегне сахат и рекне му се, да гледа, колико траје десет минута и да ли га је X. одиста тукао десег минута. И носле највише четврт сахата узвикне сведок: »Па, дуже није трајало. Или : Сведок вели: »Ја могу поуздано тврдити, да је вика, коју сам чуо, дошла оздо." Али покушаји на лицу места доказују, да он никад не може да погоди, да ли вика долази с десна или лева, озго или оздо. Или: Сведок вели: »У својој руци држао је иследник X. — и ако сам само мало видео — највише дванаест динара." Можете ли ви то тако поуздано оценити? — „Могу." — „Дакле: колико динара ја сад држим у руци?" — »Па око дванесг.« — Пије него двадесет и пет! Или: сведок вели: »Кад ја једном видим једног човека, не заборављам га лако више." — „Јесте ли видели оног притвореника, што је изведен, кад сте ушли? — „Дабогме — врло добро." — »Добро, онда ћете га изабрати између сто других." Такви контролни огледи су врло добра ствар и ја их топло препоручујем. Ма да је егзактни рад код сваког, иа и најнезнатнијег утврђења важан, његова је важност још већа, кад је у већим случајима потребно да обезбеди основ за даљи рад да би се сгворио онерациони базис. Баш ту се дешавају најнепојмљивије ствари. Кад читамо акта о већим случајима, можемо у већини прилика видети, да је онда, пошто је већ био створен „операциони базис« рађено с највећом тачношћу и брижљивошћу и да је употребљено мтгого оштроумља — али је све било уза-