Полицијски гласник

ВРОЈ 45. У БЕОГРАДУ, ПЕТАК 15. НОВЕМБРА 1902. ГОДИЖА VI С ОО ООО С<00 О ОО ООО ООО ООО ООО С/?0~С<00 (^О (УОО ООО ООО е/УЗ С 'ЈОГ> ООО ООО ООО ООО 0»ОО 090 ОУД ООО ООО ООО (УУ5 ООО 0,00 ООО С//3 С«СО (»О сг?р ООО С<У0 ооо С«СО ОУО ООО С<ОР 00*5 СгОО ООО ООО с«оо осд ооо ооо ПОЛИЦИЈСКИ глдсник ШШНИ ЛИСТ ЗА ПОЛИШР БЕЗБЕДНОСТИ И АДМИНИСТРАЦИЈН ПОЛИЦИЈСКИХ И ОПШТИНСКИХ И1АСТИ СУ5С ОДО СОО С^д ОУ^ ООО С«ОР ООО аоо с«00 аоо ооо аоо аоо С/?0 аоо ООО ооо ооо С.<УО 060 060 О&О Обо О&о ОбО ООО 060 ООО 060 (У?0 с«00 ООО ООО ООО ооо ООО 060 ооо ооо ооо с»оо ООО ОСО Обо СкОО ооо о^г> УРЕХУЈЕ ОДБОР МИНИСТАРОТВА УНУТРАШЊИХ ДЕЛА УУ2 С/Л ОС*> ООО С/>0(>^0^.000 с>50 ооо ооо ОСО 060 ООО ООО ооо ооо ОбО ООО ооо ООО ООО ООО ОСО ООО С<?р 000,000 ООО ООО ООО ООО ОбУ5 ОСО. ОбО СУУР ООО.ООС ООО ОО^Ој^Сг^ОО'^^ О^З

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО «-г-» Одуетанак приватног тужиоца од тужбе и праштање казне. ("§§ 27. и 33. Крив. Суд. 11осг. и § 216. Казн Зак.) Случај, који смо ових дана имали пред собом, даје нам повода да проговоримо о овоме, сматрајући да ће то бити корисио по наше полициске чиновнике. Случај је овај. Пресудом Апелационог Суда од (>. новембра 1900. год. бр. 4341., која је постала извршном, осуђен је Најдан Петровић на месец дана затвора за дело лаке повреде тела, кажњиво по §. 173. казн. законика. Кад је срески начелник хтео приступити извршешу досуђене казне, иоврђени Милан Ценковић, по чијој је тужби Најдан осуђен, изјављујући да прашта кривицу Најдану, затражи. да се казна не изврши. Срески начелник реши, да се пресудом досуђена казна ипак изврши, пошто приватни тужилац, осем случаја § 216. казн. законика, ни у ком другом случају не може задржати. извршење кривичне пресуде. Најдан се жали против тога Начелству окружном, но ово оснажи решење среске влаоти. Осуђени Најдан, бранећи се од извршења казне. иозива се на §. 17. кривичног поступка, који гласи: »Ислеђење и суђење кажњивога дела, као и извршење аресуде, што се казне тиче, арестаје : кад кривац умре, или кад кривица застари, или кад ириватни тужилац од тужбе одустане". Власт, која хоће казну да изврши, позива се на §. 33. истог ноступка, који гла си: »Приватни тужилац може и уоним случајима, о којима у казнепом законику није ништа казано, одустати од тужбе, догод није осудна аресуда извршном иосталаЛ Осуђени Најдан, позивљући се на §. 17., ћути и не говори ништа о §. 33. крив. пост.; власт, позивл.ући се на §. 33., ћути и не говори опет ништа о §. 33 истог постугша! Значи, да су ове две законске одредбе, бар по ономе како им сам текст гласи, једна другој противне, да су у конградикцији и да једна другу искључује Имајући то у виду, нама треба тражити прави смисао тих двеју одредаба по ономе шта се њима могло хтети и нај тај начин

довести их у сагласност, која је потребна за примену њихову. Да покушамо то.

Иравило је, да се сва кажњива дела извиђају и суде по „званичној дужности,® на захтев или тужбу за то нарочито овлашћеног органа државе (државног тужиоца), па било да има или нема тужбе повређенога или оштећеног лица (приватнога тужиоца), јер се њима ремети јавни ред, удара у основе на којима друштво почива, те по томе кажњење њихово долази из јавног иптереса и ова дела носе на себи јаван карактер. То правило садржи се и у нашем кривичном ноступку, у § § 4. и 5. Али има и таких кажњивих дела, код којих ће тај јавни ред исто тако бити довољно осигуран, ако се остави на вољу самом лицу. које је таким делом повређено, да учиниоца тужи суду. 'Го су дела релативно мање важности, према којима држава истина не може бити индиФерентна. али свакојако повређена личност у првом реду стоји интересопана и у пуној могућности да тражи да се учинилац такога дела казни. По томе, држава може и не бринуги се много за истраживање њихово; сам повређени приватни интерес открива их и захтева кажњење њихово, те тако она, у маси, не могу остати некажњена. Према томе што у маси бива, држава не само може да поднесе да мањи број таких дела, за која повређепи леће да диже тужбу, остане некажњен, него јој је и дужност, да у таком случају штеди осећаје повређенога, који, свакојако из разлога који могу имати пуно оправдања да буду уважени, неће да даје гужбу и објављује свету дело које и њега тишти. Зато је и усвојено, да се овака дела извиђају, суде и казне само на тужбу повређенога лица или његова заступника, а без таке тужбе да се по њима не сме ништа предузимати. А да државна власт ипак није и не може бити индиФерентна ни према оваким делима,да она, при свем том, носе на себи јаван карактер, види се из тога, што дату тужбу повређенога лица власт мора да прихвати, државни тужилац мора да је прими и као своју, као и из тога, што се извршење досуђене казне не даје у руке приватном тужиоцу, као и његова ствар, него то остаје право и дужност саме државе. По томе, да се дела, казненим закоником као кажњива означена, казне само на приватну тужбу, само је изузетак од правила, по коме истраживање, суђење и кажњење дела из казненог законика бива увек по

званичној дужности, ма и без тужбе повре}>енога лица, и тај изузетак изречен је и у нашем кривичном поступку, у § 6. Из до сада наведенога мора бити јасно, да се одредбе §§ 17. и 33. крив. судског поступка тичу само оних кажњивих дела, иоја се, изузетно, казне само по приватној гужби. То се, истина, не каже у самим гим одредбама, као што би требало да се каже, али друкче не може бити, јер одустајање приватног тужиоца од тужбе по делима која се казне по званичној дужности без значаја је и без икаквих последица у погледу казненоправном. Пропуштајући да каже како одустанак приватнога тужиоца има важности само код приватних деликата, наш законик о поступку у кривичним делима даје тиме само сведоџбу како су збркавање и неодређеност ствари које се код њега лако догађају. 0 томе нам, дакле, треба водити рачуна, кад год имамо потребу да применимо какву његову одредбу, која нам изгледа нејасна или противречна. Сад можемо поћи даље. Кад се приватни деликти извиђају и суде само по тужби приватној, разуме се да се, чим приватни тужилац од тужбе одустане, мора одмах обуставити и сваки даљи рад. Нека баш и не би било одредбе из тач. 4. § 29. крив. иост., по којој се свако ислеђење мора прекинути кад нема тужбе дотичног приватног лица за дела која се само по тужби приватнога казнити могу, као нека не би било ни одредбе § 33. истог пост., по којој приватни тужилац (разуме се по тим делима) може од тужбе одустати догод није пресуда извршном постала, ипак би се већ по томе, што се та дела казне само по приватној тужби, знало, да тако мора бити. У том погледу § 33. има само ту погрешку што каже: »приватни тужилац може и у оним случајима, у којима у казненом за кону није ништа казано, одустати од тужбе," јер је, према наведепом, очевидно да се хтело рећи: „у којима је у казненом законику казано да се дело казни на ириватну тужбу." Но докле приватни тужилац може одустати од своје тужбе за дело које се казни само по његовој тужби? Очевидно све донде, докле о њој још може бити речи, докле она још има некога дејства, докле још није исиунила свој задатак, завршила своју улогу, а то је све док још траје извиђај и суђење. Извиђај и суђење пак траје све до тренутка извршности пресуде. Кад наступи тренутак у који пресуда постаје извршном, завршен је потпуно период извиђаја и суђења како за нижу тако и за вишу судску инсганцију по тужби приватнога ту-