Полицијски гласник

СТРАНА 350

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 45

жиоца. Од тада може бити говора само о извршењу казне,анеиотужби,којаједо краја одиграла своју улогу. Говорити о одустанку од тужбе иошто је аресуда иостала извршном, бесмислица је. Од тада може бити говора само још о ираштању казне. У толико и јесте сасвим бесмислена одредба §. 17. крив. пост., где се киже: „ извршење ире.суде, што се казне тиче, ирестаје, кад ирив&тни тужилац од тужбе одустане.« Но да бисмо знали шта се могло хтети овом одредбом, треба да поставимо питање: ко може опростити осуђеноме већ досу})ену казну, по пресуди која је извршна? Праштање казне по већ извршној пресуди милост је, од које, по цринципима државно - правним , чини употребу само Круна. Та милост, дакле, није и не треба да је у рукама сваке обичне и приватноправне личности, какав је приватни тужилац, као неко његово право. То, најпосле, одговара и оном напред поменутом правилу, по коме приватни деликти ипак имају на себи јавни карактер, који се огледа у дужности државнога тужиоца да прихвати и даље изводи тужбу повређенога и да се извршење казне не преноси на овога, као неко његово право. Према овоме одредбу § 17. крив. пост., којом се каже да извршење пресуде, што се казне тиче, престаје кад приватни тужилац од тужбе одустане, треба, пошто се ту помиње одустанак од тужбе а не праштање казне, разумети тако: да услед одустанка од тужбе после изречене казне, а пре него што је преоуда постала извршном, нестаје и могућности да ова постане извршном, а тим је, посредно, настала и немогућност њеног извршења. Један само случај има, у коме закон допушта приватном тужиоцу да утиче на извршење осуде. То је случај §. 216. казн. законика, којим се даје приватном тужиоцу право, да по делу увреде, клевете и лажног оптужења може »и само извршење пресуде задржати.« Али је, да кажемо најмање, сасвим сумњиво да се и овим мислило на само праштање казне. По нашем мишљењу, приватни тужилац, пошто је пресуда изречена и извршном постала, ни у овом случају не може опростити казну, већ може сам, по својој вољи, само суспендовати, задржати или одложити почетак њеног извршења (разуме се до граница могућности да не застари), у жељи да се за то време дође до опроштаја казне путем Највише Милости. Један од наших првостепених судова у једном конкретном случају, у коме је стајала његова извршна пресуда о осуди за дело јавне увреде на извршењу код полициске власти, на изјаву увређенога да осуђеноме »прашта кривицу,« решио је, да је пресуда, у погледу казне, без дејства, па је писао полициској власти да је никако и не извршује. Потпуно је, дакле, признао приватном тужиоцу, с позивом на §. 216. казн. законика, право помиловања у тим делима. Држим да је очевидна погрешност овога. * * Да сведемо говор: 1. Приватни тужилац, по делима која се казне на приватну тужбу, може, све до

тренутка извршности пресуде, одустати од тужбе и тиме учинити немогућним њену извршност; 2. Кад пресуда постане извршном, не може бити речи о одустанку од тужбе него само о праштању казне; 3. Казна, пошто пресуда постане извршном, може, и по приватним деликтима, бити опроштена само путем Највише Милости, која, по правилу, никад и не изостаје, кад је за осуђенога тражи сам приватни тужилац. по чијој је тужби осуда изречена; 4. Ако је казна изречена за дело увреде, клевете или лажног оптужења, приватни тужилац, пошто пресуда постане извршном, може само суспендовати њено извршење, али да она може и сасвим остати неизвршена треба такође опроштај путем Највише Милости. М. П. Јовановић

Из примене § 471 грађ. еуд. поетупка У чланку »Из примене §. 471 грађ. суд. поступка", који је штампан у броју 34. овога листа, ми смо обећали, да ћемо изнети још неке случајеве, који се могу појавити применом поменуте законске одредбе. Нарочито смо тамо нагласили ова три случаја: а) штити ли § 471 кућу са плацем и пет дана земље, жени и деци умрлог земљоделца, од наплате приватних дугова?; б) штити ли ово само женској деци; и, в) како штити и у једном и у другом случају, кад је задужење код јавних каса? Одужујући се датом обећању, ми ћемо сада прво да говоримо о случајевима под а и 6, износећи како своје погледе на њих, гако и погледе наших управних власти и правосуђа, изнесене у њиховим одлукама у даним случајевима, а затим ћемо се вратити и на трећи елучај.... Као што смо и у прошлом чланку горњега имена рекли, наређења тачке 4 § 471 грађ. суд. поступка, морају се узети као једна економско-политичка мера од стране државе, да се спречи сеоски пролетаријат. Јер, ако би ова наређења била другчије схваћена, она не би нашла ослонца у начелима грађанскога права у опште, по којима се слобода располагања својином, не би смела ограничавати у овоме виду. Узимајући, дакле, потребу одржања нашега сељачког сталежа као један општи јаван земаљски интерес, законодавац није могао, при доношењу поменутих законских наређења, имати на уму само личност земљоделца, као старешине дома, или уз њега само још оне главе, које порез плаћају, јер би такво схватање осујехило баш ону главну тежњу његову, да се сузбије сеоски пролетаријат у опште, а на посе, пак, да се сачува од лакомисленог задуживања и себичне грамзљивости зеленаша. Законодавац је, на сваки начин, желео, да заштити у првоме реду све оне земљораднике, који су већ пореске личности, дакле са извесним дужностима према држави, а у другом реду, где ових нема, онда сам дом земљораднички, у коме је смрћу нестало мушкога преставника.

Само се овако има разумети наређење тачке 4-те поменутога параграФа, јер би иначе било и извесне неприродности у самоме законику. Тако, ако би се узело, да се ово наређење не односи на удову умрлога земљоделца и његову децу, онда би се разложно могло рећи : да законодавац није знао шта је радио. кад је обезбедио од приватних поверилаца и пропасти човека у пуној снази и напону живота, који би своју породицу могао да храни, ако не другчије а оно надничењем, а допустио. међутим, да његова жена и малолетна деца, по смрти његовој, остану без крова и хлеба. Оваква, пак, нелогичност не сме се претпоставити код законодавца, и онда као ресултат ове оцене излази: да се жени и деци умрлог земљоделца не може продати кућа и пет дана земље за дугове умрлога, па било ово имање оптерећено интабулацијама или не. Наравно, да смо ми овде до сада претпостављали и говорили о удови са малолетном децом, па зато смо и истицали увек само кућу са пет дана земље. Међутим, како није искључена могућност, да по смрти земљорадника остане удова и са пунолетном и малолетном децом, то се, у таквим случајевима, мора оставити оделити део за удову и малолетнике, а оделити за пунолетнике, управо онолико пута по пет дана земље, колико има пунолетника и један пут за удову и малолетнике. Наравно, да оваква подела не утиче на деобу задругара, кад они буду сви пунолетни, јер за те случајеве важе наређења грађанскога законика. Све, ово, наравно, важи и за женску децу, која по смрти оца и матере остану на имању ових. Као што се види из овога, што смо до сада изнели, одговор на питања под а и 6 био би овај: а) да наређења § 471 тачке 4. грађ. суд. поступка штите удови и деци умрлога земљеделца кЈћу и имање, од нанлате приватних дугова, по реду изнесеном у овоме чланку; и, 61 да ово штити и самој женској деци, која по смрти земљоделца остану на имању овога. Овако налазимо ми, да треба разумети поменута законска наређења, а овако су она схваћана у многим приликама и од стране наших судова, а и од стране надлежних управних власти. Остаје нам сада, да говоримо још о ономе: како ваља разумевати ова законска наређења у случајевима, кад је задужење код јавних каса? Став 6-ти тачке 4. поменутога закона, учинио је одступање од онога ограничења, које је предвиђено првим ставом и дозволио је: да земљоделац може задужити код јавних каса, у тамо побројаним случајевима, још гри дана земље, ограничавајући му право располагања са кућом и илацем и два дана земље. Већ самим тим. што је законодавац дозволио могућност задужења она три дана, колико се не би могло задужити за нриватне дугове, он је дозволио и могућност