Полицијски гласник

СТРАНА 362

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 46

наместити у овојој рођеној спаваћој соби »ради предохране од лопова". Једном објави Худзон исаекторима тамнице, да браве на вратима појединачних ћелија не вреде ни луле дувана. Г1а да би аа то своје тврђење дао и доказа, пристане да га затворе у једну двогубо закључану ћелију, чија су врата поред тога била снабдевена још и тешким ланцем за сигурност. Само у два ударца чекићем обије он ту и браву и ланац! После овога сјајног екперимента, који је све присутне запрепастио, даде се Худзон одмах на посао и пронађе за врата нову браву, разуме се, електричну. Генијални проналазач наиђе на опште одобравање и допадање и би му после тога поверено, да на сва тамничка врата изради браве по новоме сисгему. Као награда за то буду му опроштене две године и два месеца од раније досуђене му казне ; осим тога добио је патент за »Худзонове браве*.

ПОУЧНО ЗАБАВНИ ДЕО

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА РОМАН У ДНА ДЕЛА Написао Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић . 30 Окретност, којом су прсти додиривали и хватали жице, сасвим се равнала мајсторији и највештијега окус-бокуса. Свирале су се само игре. Код најживахнијих места су свирачи ударали зглавковима од прстију о трбух на балалајкама. Тон, укус, извођење, руковање инструментима, карактер предавања мотива, — све је то било некако особито, оригинално, осуђеничко. Један од свирача на гитару такође је знао свој инструменат дивно. То је био онај племић, што је убио свога оца. Што се тиче даирета, оно је просто правило чуда: час се заврти на прсту, час превуку палцем преко његове коже; час се чују чести, звонки и једнолики ударци, час, опет, као да се наједанпут тај силан, јасан звук разлије као пасуљ на безграничан број ситних, изломљених и шушкавих звукова. Најзад се појавише још две хармонике. На часну реч, ја дотле нисам имао појма о томе, шта се може начинити од простих, пароднихинструмената: сагласност звукова, складност у свирању, а поглавито дух, карактер схватања и предавања саме суштине мотива, били су просто за чуђење. Тада сам први пут разумео потпуно, шта је управо то, што је безгранично разуздановесело и смело у веселим живахним руским играчким песмама. Напослетку се подиже и завеса. Сви се узмрдаше, сви се наместише с једне ноге на другу, последњи се подигоше на прсте, неко паде с цепанице; сви до једнога зинуше и упиљише погледе на позорницу, и најсавршеније ћутање овлада..Представа је почела. Поред мене је стајао Алеј, у гомили своје браће и свих осталих Черкеза. Сви су они страсно заволели позорипгге и после

тога су одлазили свако вече. Сви мусломани, Татари и осгали, као што сам не једанпут опазио, увек су страсни љубитељи свачег, пгго би било за гледање. ГТоред њих се привукао и Исај Фомић, који се, како је изгледало, кад се подигла завеса, сав претворио у уво, окоиу најнаивније, жедно очекивање чудеса и насладе. Вила би, баш, штета, ако би се он разочарао у својим очекивањима. Љупко лице Алејево сијало је таквом детињском, дивном радошћу, да ми је, признајем, било веома пријатно гледати га; и ја сам се, сећам се тога, и нехотице сваки пут, при ма каквом смешном и згодном испаду глумчевом, кад се разлегао свеопшти смех, одмах окретао Алеју и загледао се у његово лице. Он ме није опажао — није њему ни било до мене! Мени веома близу, с леве стране, стајао је осуђеник, већ у годинама, иначе свагда намргођен, увек незадовољан и осоран. Он је такође спазио Алеја и видео сам, како се неколико пута са полуосмејком окретао њему, да га види; тако је био љубак! »Алеј Семјонић,« називао га је овај осуђеник, не знам зашто. Отпоче се »Филатком и Мирошком." ФиI латка (Баклушин) био је одиста диван. Он је играо своју улогу за чудо тачно и јасно. Видело се, да се удубљивао у сваку Фразу, у сваки покрет свој. Свакој празној речи, свакоме своме покрету умео је дати смисла и значаја, који је потпуно одговарао карактеру његове улоге. Додајте томе старању, томе изучавању изванредну, непомућену ведрину, простоту, неизвештаченост, и ви би се, да сте видели Баклушина, морали и сами сагласити, да је то прави, рођен глумац, великога дара. Филатку сам више пута видео на московској и петроградској позорници, и позитивно тврдим, оба су престоничка глумца, што су играла Филатку, била гора од Баклушина. Поређени с њиме, они су били пејзани (раувапа), а не прави мужици. Они су и сувише хтели да представе мужика. Баклушина је, осим тога, нодс/гицало још и такмичење : свима је било познато, да ће у другом комаду улогу Кедрила играти осуђеник Поцејкин, глумац, којега су сви због нечега сматрали као даровитијега од Баклушина, и Баклушин је тога ради патио као дете. Колико је пута он тих последњих дана долазио мени и изливао своје осећаје. На два сахата пред представу тресла га је грозница. А кад су се смејали и викали му из гомиле: »Браво, Баклушине!... Жестоко, момче!« — цело му се лице сијало срећом; право му се одушевљење блистало у очима. Сцена љубљења са Мирошком, кад му Филатка претходно довикује: »обриши се!% па се и сам брише, испала је до крајности смешна. Сви да нопуцају од смеха. Али су од свега били за мене најзанимљивији гледаоци; ту су сви били онакви какви су, неутегнути, неприсиљени. Предавали су се својему задовољсгву неуздржано, слободно. Узвици одобравања разлегали су се све чешће и чешће. Ено један погуркује суседа и брзо му казује своје утиске, шта више не бринући се па, можда, и не видећи, ко сгоји поред њега; други, при каквој смешној сцени, окреће се наједанпут с одушевљењем гомили, брзо пре-

гледа све, као да их све изазива на смех, маше руком и одмах се опет жудно окреће позорници. Трећи просто попуцкује језиком и прстима и не може мирно да стоји на једноме месту; ну пошто се нема куд ићи, он само поцупкује с ноге на ногу. На свршетку комада опште весело расположење дошло је до врхунца. Ја ништа не преувеличавам. Представите себи'тамницу, ланце, робовање, дуге жалосне године у будућности, живот једнолик, као кишње капљице суморног јесењег дана, и сад су наједанпут свима тим угњетеним и затвореним допустили, ;да се за^часак истутње, позабаве, забораве тежак сан,"да удесе читаво позориште, и то још како да га удесе — на понос и дивљење целој вароши, — нек се види, као да би се хтело рећи, ^ко^су наши, и какви суЈосуђеници, Њих је занимало, разуме се, све, например костими. Веома је занимљиво било за њих да виде, на пример, каквога]Вањку Отпетога, или Нецвегајева, или Баклушина, у сасвим другом оделу, а не у онаквом, у каквом су их већ толико година сваки дан гледали. л Ето осуђеник је, исти осуђеник у којега такође ланци звече, а гле сад излази у капуту, у округлој капи, са огртачем — прави чиновник! Бркове себи наместио, па и косу. Ено извадио је из џепа црвену марамицу, хлади се њоме, представља господина, као да је, ни узми ни осгави, и сам господин!« И сви су одушевљени. »Добротворни снахија« изишао је у ађутантском мундиру, до душе, веома старом, са еполетама, у капи с кокардицом, и произвео је необичан е®екат. За ту је улогу било два љубитеља, и — да ли ће се веровати? — обојица су се, као мала деца, страшно посвађали око тога, ко ће је играти : обојици се хтело, да се покажу у официрском мундиру са акселбандима! Њих су већ раставили остали глумци и пресудили ' су*већином гласова, да се улога да Нецветајеву, не зато, што би он био згоднији и лепши од другога и, на тај начин, више личио на господина, него због тога, што је Нецветајев убедио све, да ће изићи с трсковаком и њиме ће тако махати и но земљи шарати, као прави господин и први кицош, што Вањка Отпети не може ни да.Јзамисли, јер праве господе он није никад ни видио. И, одиста, Нецветајев, чим је изишао са својом госпођом пред публику, није ништа друго ни радио, него је само брзо и хитро -шарао по земљи танким штапом од трске, који је од некуда набавио, јамачно видећи у томе знаке највишега господства, крајње гиздавости и отмености. Вероватно је, да му се некада, још у детињству, кад је био спахијски босоног дечко, десило да види лепо одевеног господина са штапићем и очарао се његовом вештином окретања штапићем. И, ето, утисак је за увек и неизгладљив остао у души његовој, тако да се сад, у његовој тридесетој години, пробудило све како је било, на потпуно задовољсгво и одушевљење целе тамнице. Нецветајев је био толико удубљен у своје занимање, да већ није ни гледао никога и никуда, чак је и говорио не подижући очију, и ништа друго није чинио,