Полицијски гласник

СТРАНА 366

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 47

свештеника, калуђера и општинских учитеља; а ако се поверитељи једногодишњим обустављањем плате не могу подмирити, онда се може задржавати половина плате. Више од половине плате или пензије, не може се у попис узети баш кад би то дужник и одобрио, или раније у залогу дао. Изузима се од овога само случај у § 58. закона о чиновницима грађанског реда (који гласи: »Кад би чиновником учињено злочинство или преступљење у званичној дужности или ван ове било такво, да би за државну службу било штетно или опасно или унижавајуће њега у тој задржати до коначног пресуђења кривице, то ће се моћи такав чиновник од дужности разрешити и у томе пресуду очекивати. У овом случају разрешени чиновник ужива само половину своје систематске плате; но ако би он имао подмиривати и какав деФект каси, којом државни чиновници рукују, онда ће му се и та. друга част за рачун дефекта задржавати. На званично потраживање власти суд ће дозвољавати запт или прибелешку на добра оног чиновника, који не би могао ни са задржаном половином плате подмирити недостатак у каси. Чиновнику, који није од дужности разрешен, ако има гптету подмиривати од плате не може се више од половине задржавати. За штету чиновник одговара и кад службу изгуби. Ако је не изгуби, а нема одкуд, да штету исгшати, задржаће му се половина плате до исплате, а ако је у пензију стављен, половина пензије.«) Ми смо исписали само наређење, које се односи на изнесено питање, а не и остала (у петнајест тачака), јер ова немају ничег заједничког са овим. Први и други одељак исписаног наређења старе је редакција а трећи и последњи пак, то су по допуњеном овом пропису од 14. јула 1898. године. Одмах да напоменемо, да и ако ово наређење гласи о томе, што се »за извршење пресуде" може узети у попис, — да се ово односи, дакле, да оно важи, према пропису § 380. истог поступка и за забране јер овај параграФ ево гата прописује: »Обезбеђење не може се тражити на оне ствари и на онолико, колико се за извртиење иресуде узети не могу — § 471«,па према овоме, шта се за извршење пресуде не може да узме у попис, то се не може ни узабранити. Као што се види наређење тачке 7 § 471. грађанског пост. односи се на ала-ге и аензије чиновника и аравителствених служитеља.; свештеника, калуђера и оиштинских учитеља,, а то су: чиновници указни, почев од најмлађег до најстаријег, државни служитељи у опште, свештеници, калуђери и учитељи. За чиновнике приватних установа, као што су: новчани заводи и друга приватна предузећа, и општинске службенике, законодавац не говори ништа. Што о првима (чиновницима приватних установа у опште) није законодавац нигпта говорио у старој редакцији, може се објаснити тиме, што у оно доба, кад је овај закон донесен, а то је 20. Фебруара 1865. годпне, и није у нас било оваквих уста-

нова, па ни чиновника; али, што се тада није ово благодејање распрострло и на општинске службенике, па на обоје и приликом наведене допуне од 1898. године, не може се друкчије објаснити до тиме, да је ове хтео да изузме , што је по нашем мишљењу погрешно; већ је требало ово благодејање распрострети и на њих, јер су и то махом људи, који живе од те илате, и ако му је сву узмете, од чега ће да живи он, па још ако има и породицу. Са изнесеним законским прописом, законодавац је хтео да обезбеди чиновнику половину плате или пензије, ге да може њоме да издржава себе и своје, да подмирује све општинске и државне дажбине да би опет могао бити споообан и у опште подобан за службу; а другу половину оставио је, да се повериоци задуженог чиновника, могу да измирују за своја потраживања. Кад законодавац није и у допуни од 14. јула 1898. године уврстиоичиновнике и службенике оптатинске и приватних установа, мислимо да се благодејање из тачке 1. § 474. грађан. аостуика, (овако. како сада гласи ово законско наређење), не односи и на њих, јер изузетке треба најштедљивије аримењивати , то је правно правило, којим нас уче учитељи права, али как <ј иије право, да ово и даље остане овако, онда је законодавство дужно, да што скорије донесе доауну, ао којој да се ово благодејање има да расаростре и на чиновнике и службенике приватних установа и општина. Ну, као шго смо напред навели, има у Касационом суду противника овом мишљењу. Да изнесемо и једно и друго. Ј. Костић, тргов. из К. тражио је забрану на целу плату, коју у 720 динара на годину прима, његов дужник Јован В. земљоделац, а сада писар општине К. а за обезбеду 750 динара са 12°/ 0 годиш. интереса, колико му Јован дугује по осудном решењу, Првосгепени суд узео је, да је тражење доказано али не и умесно, па је одобрио забрану; али само на половину плате, а одбио тражење и на другу половину, решењем од 5. Јула 1901. године. № 4991. узев за разлог пропис §471 тач. 7 грађ. судског поступка. Но, по жалби повериоца, Костића, Касациони суд у свом III. одељењу, поништио је 22. Августа 1901 године, под № 6780. решење првостепеног суда са ових разлога: »Погрешио је суд, што је тужиоца одбио од тражења, да се туженоме узабрани цела плата, позивајући се на пропис тачке 7 § 471. грађан. поступка, кад тај законски ироиис не заштиКује изрично и оиштинске аисаре«. Услед ових примедаба, које су обавезне за првостепени суд према § 333. грађан. поступка, овај је и донео дрјго решење. којим је одобрио забрану на целу плату дужника Јована. Грешни Јован изјави жалбу на ово решење, коју му је писао адвокат, у којој је доказивао, да се благодејање из тачке 7. §471. грађан. поступка има да распростре и на њега и његове другове.

Све му то не поможе; јер Касац. суд одобри ово решење, којим је одобрена забрана на целу његову плату. Да ли је он и даље остао ћата у општинском суду; — не знамо; али сумњамо. Други случај расправљен је у II. одељењу Касационог суда 18. Јануара текуће — 1902 — године под № 507. Ево и њега Сретен Ц. чиновник из Београда, тражио је забрану на целу плату његова дужника Драг. М. Ј. чиновника једног од београдских новчаних завода коју у 1200 динара прима на годину од завода, а за обезбеду 175 динара меничног дуга. Првостепени суд је нашао да јетражење доказано и умесно, јер се у тач. 7 § 474. грађан. аостуика не уврш&ују и чиновници ириватних завода. какав је и дужник Драг. те се има да узме, да се благодејање из овог ироаиса не односи и на њих, аа је одобрио забрану на целу илату дужнога. Овде је првостепени суд опет погрешио, што је и иначе одобрио забрану на целу плату; јер је дуг износио 175 динара и он би могао да се измири обустављањем четвртине плате. Решење ирвостепеног суда од 14. Децембра 1901. год. под № 22047., које је о овоме гласило, понишгио је Касациони суд са ових опет разлога: »Погрешио је суд, што је за рачун ириватног иотраживања одобрио забраву на целу плату дужника Драг. јер и за њега као службеника — чиновника — вреди благодејање из тач. 7 § 471. грађан. поступка, по коме се само једна четвртина, а највише половина плате, у случају да се једногодишњом обуставом четвртине плате, поверилац не би могао да намири — може обезбедити". Првостепени суд усвојио је ове примедбе и донео решење, којим се уважава забрана на четвртину плате дужнога, коју у 1200 динара годишње прима од завода. Противу овога решења није се жалила ни једна страна. И у овом опег случају тужиоцу — иовериоцу — писао је један од угледних адвоката тужбу за забрану. Није било могућно да ово питање дође и пред општу седницу Касационог суда, јер првостепени судови не могу давати противразлоге, кад су примедбе учињене на решење њихово, донесено по прописим; грађанског поступка; али како је предме'1 од не малог значаја, требало би га изнети пред општу седницу Касационог суда у смислу § 16 устр. Касац. суда, те да она донесе начелну одлуку о овоме питању а све дотле и док законодавац не допуни овај пропис и тако не задовољи и ове веселнике, судови ће ово питање расправљати час у једном, час у другом смислу, а ово не би требало да буде, већ и по томе што сада имамо велики број службеника, на које би ово благодејање ваљало распросгрети; или на послетку о коме пигању, ваља размислити, па га овако не оставити. Ми учинисмо своје, а на надлежнима је, да и они поклоне своју пажњу овоме питању које, држимо, да ће заинтересовати већину читалаца а нарочито ове, о којима се и одлучисм\ да ово гшшемо.