Полицијски гласник

СТРАНА 390

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 49 и 50

бију; али, као да је, осим људоке правде, нека зла коб морала гонити оне који су убијали, Мерије је стрељан на робији за време оне чувене побуне која је изазвала толико жртава међу осуђеницима, — нарочито међу онима који су припадали анархистама. У тој гунгули убијен је и Симон, звани Двопек, млади пријатељ Равашолов. А тај, о коме нисам имао времена да говорим у брзом излагању о суђењу чувеном динамиташу, био је сушти тип париског гамена. Пред кривичним судом, развученим нагласком парижанина из предграђа, на сва нитања иредседникова одговарао је само: — Са свим тако! На робији, сутра дан после подне, кад је са својим друговима на ланцу присуствовао погубљењу једног осуђеника, паде му на ум несрећна мисао да се попне на једно дрво и да повиче: — Живела анархија ! Један пешак из марине нанишани на њ и опали из пушке. Симон,звани Двопек, бацао је у ваздух куће и озбиљно ранио доста својих суграђана: нравда није налазила да је довољно зрео за смртну казну. А кад узвикује : «Живела анархија !« убијају га ! Ето вам логике људских ствари! Мерије је, опет, ушао међу оне које су стрељали ирвога дана. Клеман Дивал, анархиста палилац, и Пини, измакли су смрти. Г. Миманд, који је недавно^походио Кајену, даје о тој двојици анархистичких поглавица врло занимљиве податке, које сматрам за потребно да изнесем, јер је њихна искреност нарочито занимљива, и баца можда нову светлост на извесне од тих бесомучника, тако опасних по друштво. „Па, поЈмоме мишљењу, вели путник говорећи о Дивалу, тај лоиов, тај палилац, тај убијца је поштен ! Да се разумемо : никако ми није циљ, кад износим ову тврдњу, да потпомогнем његову кандидацију за Монтионову 1 ) награду, него цросто да искажем мисао, да га сматрам за неспособна да краде и убија да би задовољио своју грамзивост. Он је само радио за друштво. »Код Дивала има ведрине Небом озарена човека који страда за свету ствар ; он је логичан кад се без гунђања и протеста подвргава оштрим уредбама на робији. Са свим искрено, не сматра себе за бешчасна под осуђеничким оделом и то доказује својим држањем и говором. Савест му говори да је добро радио; шта га се тиче остало. Срам је у злочину а не у губилишту. € Такво је његово гледиште које се, до извесне мере, даје примити. Доиста, зар не бисмо могли сооменути доста Фанатичара који уживају историјски глас, поштовање, па су чак и за свеце признати, а којима је, ради истребљивања противника

') Барон од Монтиона, француски судија (1753 1 820), члан Франц. Академије, основао је награду за ћеститост и друге, које досуђује Академија. На110М. Цр.

њихових мисли у великом броју, требало још само средстава модерне хемије ? »Дуго сам испитивао и слушао Клемана Дивала, и у његовој ватреној и шупљој фразеологији, нашао сам као неко наследно понављање времена Јована Хуса. Његов шешир у облику диње никако није био прилика за његово дуго и мршаво лице, велики нос, узано чело, којима би боље стајала качкета. Родивши се 1850. године у сартском департману, тај је момак просто погрешио у датуму«. Али г. Миманд нема тако добро мишљење о Пини-у. »Под доброћудним, невиним лицем, лицем које би, по једном сељачком изразу »и Бога преварило«, скрива он у истини вараличку душу. Поглед му је увек немиран ; али ако, по који пут, и наиђете на њ, наћи ћете у њему муње енергије и сверепости које у лаж утерују његов удворички глас и смерно држање које притворно на се узима. Бира речи, трза се сваки час и извињава — позивајући се на своје мнимо незнање француског језика што употребљава по који можда нечист израз. »Благост Пинијева страшна је, и ваљало би бити врло мало навикнут на иосматрање људи па да човек на мах не увиди да има нред собом један сгвор дубоко лицемеран, неисцрпан у лукавштинама, готов на све дрскости и свереп до сржи у костима. »Ма да исповеда истинско поштовање према оној материнској управи која му даје стан, одело и храну, срдачно уважење према оним честитим чуварима који стално бде над њим, Пини је ипак — колико ли је судба чудновата ! — позиван из затвора на одговор за беступности и вређања. То га једи те доказује своју невиност : није умео да се изрази, то је све, а намере су му биле чисте. Иото је тако заблуда, за вечна времена заблуда за жаљење, осуда коју сада издржава због покушаја бегства. Он, да бежи ! којешта! Та уредбе забрањују бегство, зна он то врло добро. Она добра господа у суду преварила су се стицајем особитих и незгодних прилика; за цело, не срди се он на Њихове Екселенције, које су тако правичне ! „Само му је врло жао што види да немају поверења према њему. Ах! кад би познавали његово срце! Апи, на жалост ! не познају га, и добро види да га никад неће ни иознати!" Други анархистички злочин о коме хоћу да говорим са свим је друкчијег карактера; али, кад су дошли да ми јаве за њ, био сам исто тако далеко од помисли да је у ту ствар умешана анархија. као и кад сам сазнао да су нашли у каналу у Сен-Дени-у лешину Малог Колача.ра. Око месеца августа 1893. године, извршена је замашиа крађа у улици Шајо, код госпође X . . . рентијерке, где је покупљен знатан број хартија од вредности које гласе на доносиоца. Из арло дуге истраге коју је водила полиција, изашло је као поуздано да је један од извршилаца покрађе био неки Пулен, дуго времена лаборант код једног апотекара, чија је радња била у исгој

кући. Тај Пулен, који је тачно познавао све укућане, начинио се, у тој похари, вођом свога сукривца, некаква Марпо-а, о коме нисмо имали никаквих обавештења. У осталом, и једног и другог беше нестало, и ми смо их у залуд тражили, кад ми око половине новембра пође за руком да сазнам, да је Пулен добивао многа писма из Ангулема ,и да су му та писма упућивана роз1;е гев1;ап1"е у пошту у улици Етјен-Доле, са почетним писменима II. О. Б. Буде организована мишоловка, а два агента остадоше стално у пошти 16. и 17. новембра. Седамнаестог, два инепектора којима је била стављена у дужност , та служба били су један млади агенат, по имену Ф..., који је стунио у службу пре неколико недеља, и један честит момак, по имену Колсон, одани слуга у служби Безбедности, у којој је већ био, од пре четири године, вредан радник који је страсно заволео свој позив. После подне, око три часа, Колсон и његов друг угледаше како уђе једно лице које пристугш решетци код које се нредају писма адресована роаЂе гез1;ап(]е. — Имате ли, запига оно чиновника, писма са овим почетним писменима ? и протури парче хартије, на коме је било написано: П. О. Б. На један знак чиновников, Колсоп иојми да је то био један од два човека које је тражио, — Пођимо за њим, рече своме другу. И кад лице изађе са својим писмима у руци, два агента пођоше у стопу за њим. Обојици се оте исти узвик радости, кад опазише да је друго једно лице чекало преко пута од поште, на тротбару. —• Ударац се удваја! рече весело Колсон, обојица нам иадају шака! Агенти иђаху за том двојицом до улице Еупеторије, лево од цркве Нотр-Дам-де-лаКроа. Туна, Колсон јурву на онога што беше дошао по писма у пошту, док агенат Ф... хваташе онога другог за јаку. Два разбојника одупреше се. Ф... мораде цустити онога кога беше шчепао, и који нобеже што је брже могао; што се тиче Колсона, у тренутку кад је помислио да већ држи у рукама свога заробљеника, паде ударен ножем по сред прсију. Још је имао снаге да узвикне : — Држите га ! држите га ! Агенат Ф... обазре се, па видећи да му друг лежи на земљи, крвав, врати се живо натраг и наже у гоњење за убицом, који је још држао у руци нож којим беше ударио. Било је то махнито јурење. Човек је бежао што је игда могао, па кад је пролазио норед цркве, агенат га угледа како баци свој нож кроз решетку од-ограде. Најзад, два чувара мира нрепречише пут бегунцу, зграбише га, намакоше му лисице и одведоше најближој полицијској станици. НесреКни Колсон, коме притекоше у иомоћ пролазници и зауставише му марамом крв која је потоком лила из груди, стиже на ту станицу у исто време кад и шегов убица. (Наставиће ое)