Полицијски гласник

СТРАНА 384

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 49 и 50

холизму, етероманији и морфанизму. Ове несретне навике стварају или боље рећи развијају аутоматичност у раду нервних центара, уништавају вољу — те човек постаје немоћан, и непоправим. Експериментима на животињама констатовано је да морфијум изазива навалу крви к можданим деловима, и која настаје одмах после убризгавања. После извесног, релативно кратког времена место ове паралитичне хиперемије јавља се грчење, сужавање крвних судова. Ретина у оку изгледа бледа, а артерије се једва примећују. Код животиња погубљених у овом стадијуму мождани центри изгледају као да су без крви. Кад се ове промене у можданој циркулацији често изазивају морају на сваки начин утицати на исхрану нервних елемената. У крајњој консеквенци ове се нромене јављају у облику више или мање значајних поремећаја интелектуалне способности — разноликих по изразу и јачини. Многобројна испитивања показала су да што је нервни систем код појединих животиња савршенији, да је утолико и дејство морфијума брже и силније. Доказано је да су између разних раса најосетљивије према морфијуму оне које се одликују својом јачом интелигенцијом. Ова тако рећиинтелектуална селекција код морФијума је врло значајна појава — развијајући својим дејством појаве којима се разликују три разна стадијума, периоде. Прво се јавља надражај ћелијица мождане коре, затим слабљење њиховог рада, и напослетку ларализа: раздражење , сан и ступор. Питање које заслужује пажњу ресоре — да је морфиноманија психоза, душевни поремећај? Први немачки аутори, који се овим питањем занимаху, сматрају мор®иноманију као праву психозу, као нраву душевну болест. За Лера и Федлера сваки је морфиниста душевно болестан човек, без довољне интелектуалне способности, без своје воље, који у опште према осталом друштву треба да се сматра као болестан човек. Ну ови одлични посматрачи посматрали су ствар само с једне стране. Они нису били далеко од истине — али је нису целу иојимали и нашли. Доказано је истина, да се и морфиниманија као и свака друга психоза развија на већ припремљеном терену, и према свему што се мора узети у обзир, овај је терен један исти и код морфиноманије и код осталих психоза. Кад већ постоји навика у употреби морфијума, извесно је, да се утицајем те навике могу да јаве душевни поремећаји у кроничном облику каквог лудила. 11рохтеви за убризгавањем морфијума су несавладљиви, силнији су од воље морфинистове, одлучнији су од свију његових решавања — и јављају се као саставни део њихове умне нерверзије. Ослањајући се једино на овај импулсивни симптом извесни аутори сматрају навику према морфијуму као један епизидички синдром онако као што је то дипсоманија, клептоманија, пироманија и. т. д. Има на сваки начин доста истине у оваковом тумачењу. Морфинисте још пре своје несретне навике не беху нормална бића, и нису

могли да владају собом, и да обуздавају свој Ја пуно инстинктивности. Међутим није овде реч о тиранији ове навике као каквом неодољивом реФлексу — него се она јавља као стално психо-симатично стање, без прекида. Потреба за морФијумом код оних који су на њега навикли јавља се као Физиолошка потреба исто онако као што се јавља глад, спавање, — и та потреба пружа своје корење до у најтамније дубине организма. У иочетку развића морФиноманије код појединих лица може се примегити извесно суделовање њихове воље; навика или иожртвовање спојени су са неким резоновањем; оне имају свога удела, али још скоро под влашћу воље. Док у појавама психозе игра улогу Фатализам, физиолошки фатализам, који води скоро порекло од измена у исхрани. али који не зависи од нас. МорФиноманија је чедо навике и жеље, а лудило је ресултат болесне аутоматичности мождане активности. Морел је објаснио пасионелна тровања као прохтев самог организма за душевним интелектуалиим насладама, онако као што организам има прохтеве и за физичким насладама. Има случајева да су душевне болести отпочеле мортиФинизмом, и ова се навика може упоредити са продромалним периодама умно оболелих, када се јавља интелектуална малаксалост и други симптоми. Кандидат душевне поремећености осећа неспособност за рад и разне обмане у својој осећајној природи, склон је несвестицама ит.д. и мисли све то да поправи каквим пријатним среством. Он је тако много слушао о благотворном дејству морФијума: како разбија чамотињу и досаду и убија болове, те употребив безуспешно многе лекове, обраћа се за помоћ и морФијуму, Да се успешно проуче сви поремећаји умни који се јављају код морФиниста треба их проучавати од почетка њихове навике па док се не излече или не заврше свој бедни живот у лудници. Пријатно осећање које морфијум ствара у нрво доба — више је интелектуално но сензитивне природе. Вештачка срећа изазвана убризгавањем морфијума налази свој извор у новости мисли, које у овим тренуцима, добијају своја крила, како веле морфинисти . Почетно стање морфинисталичи на почетно стање паралитичара; паралела међу њима је Фрапирајућа. Они су експанзивности, пуни предузимљивости; њихова је активност неодмерена, и види се и у њихном говору, и у писању а нарочито у њиховом понашању. Они се лаћају многих послова; почињу хиљаде разних ствари за које нису способни; носе се врло разноликим плановима које убрзо напуштају — да се других послова лате. То је карактеристика овога периода у коме постоји хиперемија мождане коре. Под утицајем овог раздраженог стања они сами себе изненађују својим способностима, па и другима импонирају њоме. У стадијуму хиперемије њихово памћење износи им најнезнатније успомене као верне слике. Тешке, апстрактне, компликоване идеје они појимају са лакоћом која нас зачуђава. Убризгавање у прво доба појачава активност и плодност интелекта на врло про-

лазан и променљив начин. Ова патолошка раздражљивост може створити и сасвим нове комбинације — судар непредвиђених идеја; може бити извор чудновате духовитости, стварајући од медиокретета моментаног генија. Али се ова интелектуална плодовитост код морФиниста брзо губи за неколико тренутака. Он је сада узалудно тражи, очајничким покушајима наиреже свој мозак — али се активност распливула. Обузет жељом да се поново врати у прво стање он сада мисли на ново убризгавање, тражи га, жели га. Пре убризгавања морфиниста је немиран, и против своје воље не може да се скраси на једном месту. Најнесноснија осећања обузимају му цело тело; чини му се да се хиљадама црва припило уз његово тело, и да по њему гамижу, и осећање слабости и очајања обхрва га. Он нема сада снаге низашта, и чини силна напрезања целокупне своје моћи да се само покрене сместа. Обузет страхом осећа неки јак притисак около груди; све теже и теже дише — и готово заборави да дише; пулс му је слаб; а срце узнемирено скаче, уши зује, а глава чини му се очајно празна. Мишљење је скопчано са боловима и сваки вољни рад је исиод његове храбрости. Његова интелигенција је постпла јогунаста, и Фиксација мисли је онемогућена. У хапсу конфузних мисли постоји само једна императивна чежња: да убризга себи мало морфијума. Ако они који нису имали утицаја на њ покушају да га уверавају како •греба мало да причека, како треба бити храбар, да треба да се одупре жељи он ће их расејано слушати упочетку, и ако је убризгавање за кратко време задржано, он ће се веома силно ражестити. Изгубив узде од своје воље — он постаје сада друга личност са расположењем глађу измученога и острвљеног звера. Он је ван себе; не влада више собом; поломиће и разбиће све пгго му нод руке дође, а понекад се могу посматрати такове сцеие које морамо упоредити са наступима полуделих људи. И чим се изврши убризгавање слика се мења — и јавља се реална личност ; извршена је читава револуција; место болесне раздражљивости јавља се душевни мир и разлог, као и физичко стишавање. Са овим алтернативама раздражења и Физичке и моралне малаксалости граничи се прва Фаза морфиноманије. Трајање ове Фазе није одређено. и ни код двојице морфиниста није подједнако. Код некојих ово почетно стање траје годинама. Понекад настуиа тренутак када ни веће дозе не стварају никакве промене; морФијум је онда постао нека врста хране за организам — и ништа више. Са другим стадијумом, код свију морФиниста без разлика, почиње морално опадање. Интелигенција постаје спора, церебрална инерција, са празнинама у концепцији. Расуђивање има често недостатке, а памћење је поремећено. Лекар нпр. у овом стадијуму греши у дозирању лекова и преписује смртоносно велике количине; благајници чине крупне грешке у својим рачунима и. т. д. Садашњост чини на њих сасвим површне утиске, и њихово регистровање у памети је непотпуно; постао је туробан, ћутљив, замишљен и неповер-