Полицијски гласник

(ЈТРАНА :!88

ПОЛПЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 49 и 50

за малолетне преступнике; по свршетку курса, често већина васпитника излазила као много већи неваљалци, него што су били кад су ступили. Ту се њихове преступне симпатије, наклоности оогледи, срества и знања усавршавају, систематишу и узимају одређени облик. Ако су хапсане академије иреступног знања, то су прибежишта за малолетне преступнике класичке гимназије, где им се даје потребна, умна и наравствена гимнастика, и кад изађу из тих прибежишта тим васиитницима остаје да примене своја преступна знања у животу, да се даље развијају и усавршавају — што опи са успехом врше. с< Расмотривши услове произлажења преступности, проФ. Ковалевски посвећује даље испитивање карактеристици типа урођених преступника, користећи се за то иодатцима из «3аписака из МртвогДома" Достојевског и разних других руских и страних дела. Тако је проф. Ковалевски скупио по томе питању врло богат материјал и тиме је дао својим изводима поуздан основ. Ипак се види да нацртати типичку Фигуру преступника ове или оне специјалности, није тако лако. Узимамо онако питање : Је ли преступник уман или глуп? Пошто је изнео разне одговоре на то пи•гање, проФ. Ковалевски требао је да пређе на безлични извод да „урођени преступници у умном односу не престављају никаквих видних особина ио којима би их могућно било издвојити из опште масе људи®, као да је једина црта која одликује урођење преступнике суровост и одсуство љубави према ближњему. Али зар то иије општа људска црта. Неки мисле баш тако. СтеФановски вели да је човек једина жнвотиња, који задаје болове другима без икакве даље намере, него да учини себи то задовољство. Друге животнње никад не чине то иначе него да би утишале глад или у ватри борбе. Никоја животиња не мучи никад само ради тога да би мучила, — али човек чини то, а то и чини сатанску црту његовог карактера, који је много гори него просто зверски. То исто мишљење износи и Шопенхауер и по томе назива човека Г ашта1 тесћап1; раг ехсеПепсе. Очевидно је да је на тој тачки престунност својствена сваком човеку, по самој суштини његове гадне природе. Како било с тим, савремено друштво треба да рачуна са стварношћу преступних елемената у његовој средини и по томе питање о проФилактици преступа, о наравственом оздрављењу гњилих елемената има врло битан значај. У делу проФ. Ковалевског том је питању посвећена нарочита глава. Данашњи систем правосуђа и односа према преступнику аутор признаје за са свим недовољан. »Ја не могу да се сложим, говори он, „с ограниченим испитивањем преступника, с ограниченим нсихолошким испитивањем само оних преступника, који имају да се подвргну тамничком затвору. •Зашто тако ограничавање. Онај који је украо динар може бити у суштини велики зликовац и урођен најсуровији убица међутим пошто се расмотри његов преступ, оп ће се извући од распознавања и ући ће у друштво да врши најгрознија дела., док га не ухвате и тек онда испитују. Зашто допуштати вршење можда највећих

злочина ако је оно могло бити предвиђено и уклоњено. У тој тачци тешко је се сложити с честитим научњаком. Идући логичшш путем требао би сматрати за потребно психолошко испитивање свих без разлике грађана, физички зрелих, да би се друштво у напред обезбедило од тешких преступа. Зар је мало окорелих преступника међу онима који никад и не мисле о крађи једиог динара. А увести тако кривично ислеђивање психолошко значило би узакратити праву египатску казну за друштво, које је и без тога стешњено бесконачним низом пресека и преграда, које су потребне можда само за једнога од хиљаду људи. У осталом неки мањи ирактички упути проФ. Ковалевског заслужују пуну пажњу. Тако је немогуће не признати за корисно да са престуиником имају посла два лица: судски иследник треба да испитује дело преступника а лекар — његову душу. »Само тако радећи — говори аутор — могућно је извести тачну дијагнозу личности, избећи погрешке, предузети потребне мере за поиравку и најревносније радити против рецидивизма и развитка преступности." За тим немогуће је несложити се са жељом аутора да се на правним Факултетима и у вишим правним научним заводима уведе предавање новог предмета — криминалне исихологијв, при чему би наставнику тога предмета стављена била на расположење клиника у тамници/ 1 „Окружни судови — развија даље свој програм Ковалевски — треба да имају своје судске лекаре психијатре. Уређени судови треба да имају своје специјално образоване лекаре, који би помагали делу правосуђа не само као зналца, него би узимали активно суделовање у првим корацима испитивања дела, где то буде потребно.« Намерена реФорма Ковалевског у области судској и односа према преступнику никако не растерује тежак утисак који оставља познавање с овим испитивањем. Мало је утешног у томе кад се човечанство раздели на две половине, и кад једна буде имала посла само с преступношћу друге. Ако је зло тако дубоко пустило корен, једва да ће онда много помоћи криминалној психологији судски лекари. Очевидно је да је живети постало тешко, отуд је човек постао суров и постао звер. Судски лекар то је лепа ствар ров1; ГасМит али он једва да ће моћи изменити животне услове, па ма криминална психологија учинила гигантске кораке.

Како ее може етално етати на пут профееионалним преетупима

Чланци под тим сензационим насловом у »1\ т те1;ееп{;ћ Сеп1;игу Ма^агте« од бившег директора лондонске криминалне полиције, Роберта Андерсона, произвели су велики утисак у Инглеској. Мисли исказане у тим чланцима биле су исказане и раније у немачкој криминалистичкој литератури, и по томе је интересантно упоредити огледе добијене на

инглеском земљишту са гледишта немачке криминалистике. Корен предлога Андерсоновог јесте, кратко речено, у овој мисли: за дуго одузети слободу оним преступницима, који су се показали непоправљиви. На први поглед то изгледа сурово и изгледа као нека врста напада на права личности. Други ће одрицач'и право државе на безусловно одузимање слободе, ма и преступничком лицу. Али такво је мишљење савршено лажно, вели Андерсон, и с њим се слажу и немачки криминалисти. Таква привидна хуманост на практици се показује у вишем ступњу не хумана. Да станемо само на гледиште преступниково. Нема никакве сумње да има много лица, која, поред свих тешких казни, стално краду, и која, пуштена на слободу, не могу да одоле искушењу крађе. 0 њима и код самих судија постоји тврдо уверење, да ће они, раније или доцније, поново морати бити ухаишени. Искуство је шта више показало да чим се за њима затворе врата тамнице, они већ почињу да замишљају нове крађе и да одмеравају при каквим ће их условима они извршити, чим изиђу из тамнице. То су докази без бројни случаји у којима одмах после дугогодишњег затворапуштени на слободу преступници су вршили та иста дела за која су добијали казне, при чему је само у врло ретким случајима невоља била повод томе. Сад настаје питање: не навлаче ли тешку одговорност на себе људи који излажу томе лица, за која они знају да она неће одолети искушењу? Зар држава није дужна људском друштву, као чувар својине и живота његових чланова, да не пушта поново у друштво такве опасне субјекте. Немачки криминалисти држе, заједно с Андерсоном, да држава, одузимајући дуго таквим професионалним преступницима могућност да штете своје ближње, поступа хумано, и не само у интересу друштва него и самих преступника. Ти »добри стари знаци® који се враћају у суд с извесном правилношћу, које познаје сваки полицајац или жандарм у свом округу, и чије враћање из тамнице очекују поштени људи са страхом, чине потпуно одређену, затворену класу друштва, који су тако исто непоправљиви као и древне пијанице. У немачком казненомзаконику заопасна лица оне врсте заведен је институт тако званог полицијског надзора. По § 39. царског казненог законика, лицима, за које је суд признао потребу полицијског надзора местна полиција може забраиити живљење у извесном месту; ако су они странци, то се могу протерати преко границе, и осим тога код њих се допушта истрага у свако доба. Али све те мере рђаво обезбеђују становншцтво од радњи тако опасних људи. Као што Андерсон тачно показује број преступа у опште смањује се, али на против број ирофесионалних ирестуиа т. ј. број ирестуиа које врше лица којима је уихао у навику и занат да вриле ирестуие — увећава се. Андерсон предлаже да нарочити специјални суд доказује да неко лице »смишљено и систематски врши преступе" или, другим речима да оно долази у класу непоправљивих обичних преступника. За така