Полицијски гласник

СГРАНА 396

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

БРОЈ 51

ђашњег папиног личног лекара — и он је био склон измирењу и имао је великог утицаја на папу — шта више полиција је добила денунцијацију с тако тачиим подацима о лекареву тровању, да су судови наредили да се леш дотичног ексхумира. Али није нађено ни трага од отрова у телу. Но то није умирило оне, који су мрзели језуите. Они су изјављивали, како има отрова, који не остављају никаква трага у телу. Мишљење, да Галибертијева смрт није била природна, није владало у осталом само у народу. и у вишим круговима се сматрало да је он отрован. Цитиране су речи кардинала Хохенлоја, који је, чувши да је Галимберти умро, узвикнуо: »Сад морамо оштрије припазити на наше куваре!" Чекарелијева болест била је уосталом врло чудна, тако да ни лекари нису знали шта да почну. Легао је у постељу с лаком грозницом. Затим је наступила главобоља, а по том запалење плућа. Сутра дан доби он грчеве у стомаку. Два дана доције констатовано је запаљење мозга, а то је и био узрок смрти. Како се та болест комнликовала, до данас је остала загонетка. — Допустите ми, рече један путник испитивач, чије су се књиге много читале, да и ја кажем коју реч. Та компликација болести, што је ви споменусте, одиста сведочи да је било тајанственог тровања. Нећу да кажем да је папиног личног лекара неко отровао, али можда је он с отровом необазриво руковао (јер он као лекар с тим ради), мождаје ту даклеи пуки случај играо улогу. Алиу Африци, коју сам ја више пута пропутовао, зна се за неколико отрова, чији се траг у телу не може доказати и који изазивају компликацију смртноносних болести. Тако имају неки отрови, који се мећу на врхове стрела, а који још нису испитани. Црнци знају за некакав отров, који убија, 1ЈОшто се претходно добије црначка грозница. Њега називају »отровом седам дана, <( »дауа сику саба,® јер онај несрећник којега њиме отрују, умире тачно после седам дана, и немалекара, који не би могао боловање и смрт дотичнога сматрати као потпуно природне. Мисли се обично, да је добио црначку грозницу и од ње умро. Тај отров се добија из коре једнога дрвета, које расте на Равуми, једној реци на југу Немачке Африке. Молим вас, само ту, и нигде више — али »отров од седам дана" наћи ћете по целој Африци. Ако не буде издаје или се тровач случајно не открије, његово дело не може се никад доказати. Даклеима ужасних и тајанствених отрова, госпођо књегињо, и једина нам је утеха, што се о њима мало зна у Европи и што се у опште не могу одржати. То је тешко чак и у Африци. — То шго сте нам причали, господине докторе, рече стара ђенералица, ипак нам даје слабе успехе. Има људи, који су кадри отићи право у Африку, да набаве радикалан отров. Знам само то, да нећу отварати ни једно писмо мог старца, па ма му писале све рајске хурије. — Ту историју морам још вечерас испричати моме мужу, рече плава бароница, невино се смешећи. Лепа кнегиња гледала је сањалачки кроз прозоре. — Рада бих била знати, да ли ће је издати, шапутала је она тихо сама за себе.

Анархиете као убице (Наотавак) — 0! то је он! за цело је он! рече у тренутку кад старешина станице испитиваше ниткова. Па како је човек промуцао неколико одрицања, Колсон, напрегнув се из све снаге, могао је још рећи : — Бејах га зграбио за руку... он се нагло отрже рекав : »Шта хоће овај сада? в И забоде ми нож у груди. .Јадни Колсон, пренесен у болницу умро је у њој сутра дан. Одосмо, ја и преФект, да га видимо, и као да и сад гледам ону бледу главу, коју смрт већ беше додирнула, и која се усиљавала да се осмехне. Донели смо му наименовање за поднаредника и златну медаљу првог реда.... Колсон, сав блажен, поред свих болова, једва је имао снаге да промрмори : — Чинио сам само своју дужност, ништа више него своју дужност ! Тај је одиста био једна жртва дужности, и, за цело, једна од најјуначнијих. Агенат који, без оружја, кидисава на једног зликовца, који, вероватно, мора бити наоружан; агенат који, неустрашиво, једино да би одговорио својој дужности, залаже свој живот, — то вам је најнезнатнији, али и најоданији службеник друштва, и то службеник према коме ј.е оно, одвећ често, незахвално. Па ипак, нису били одвећ незахвални према успомени Колсоновој; ириређен му је врло леп погреб, а општински одбор одредио је суму од 1000 динара, као годишњу помоћ његовој жени и његовој деци. Једва на један час пред смрт несрећна агента, истражни судија дође да га опет испита и запита га да ли тврди свечано, у том последњем часу, да је човек кога је ухапсио његов друг Ф... одиста, онај који га је ударио. — Да, он је! за цело је он! рече Колсон. После неколико тренутака, издахнуо је. Убица кога је он тако јасно оптуживао у два маха, и даље је одрицао. Најпре је изјавио да се зове Дивал; али одмах сутра дан, ми смо сазнали да је то био онај Марпо кога смо тражили тако одавно, и кад му је идентичност била утврђена, он сам изјави да је његов друг, онај који беше побегао. и кога беше нестало био Пулен. Марпб, после тог признања, апсолутно није хтео признати да је он убио агента Колсона. Уз присутност духа доста ретка код злочинаца, у којих нема увек воље и вештине да остану код свога првог исказа, он измисли један који исказа тек пред кривичним Судом. Тврдио је да је за њим ишао један младић, и да је тај ударио Колсона. Басна је била тако невероватна, да се чак нису постарали ни да докажу сву њену лажљивост. (Па ипак је она морала имати знатна утицаја на исход целе ствари.) Најпре смо отпочели што живљим тражењем Пулена, који, и ако није био Мар-

повљев сукривац у убијству мога агента, ипак је имао несумњива удела у похари у улици Шајо. Био је то доста дуги лов, и извесне његове парипетије биле су особито занимљиве. Пулен и Марпб били су лопови од заната, а не беху се задовољили тиме што су опљачкали госпођу X . . . , у улици Шајо. Имали су чак и нарочиту струку која је од тада веома ушла у обичај — крађу бицикла. И тако Пулен, као човек од заната, познавао је све лукавштине да би доскочио полицији. Имао је више станова, а уз то и срећу да никад није био у ономе у коме га је тражила полиција. Најзад, једнога јутра, два инспектора дођоше од Белвиљске страже у један мали стан разбојников, за који се сазнало тек у очи тога дана. Тога пута, Пулен је био дома ! Два агента иопеше се горе у трку и закуцаше. Пулен приђе да отвори, па одмах, одгурнув живо моје људе које је познавао, отвори прозор и скочи у празан простор... Били су на другом спрату, а агенти мишљаху да ће га наћи доле, у несвестици, полу-мртва, са пребивеном руком или ногом. Појурише прозору, и угледаше га како се пење преко зида суседне куће! Лупеж, који је био хитлен као акробат, скочио је у један врт, у коме је земља недавно била прекопавана. Мало се угрувао, то је све, протресао се, и изгубио из разрогачених очију несрећних агената којима ни на ум није падало да ударе истим путем. Од тога времена, сазнао сам за једно друго јунаштво Пуленово, које доказује да је лупеж био прави сатана. Једнога јутра, чувари мира доведоше у комесаријат у центру Париза једног велосипедисту, који је изазвао неки несрећни случај, оборио без сумње каквог пролазника, а хартије му нису биле у реду. Секретар стаде питати човека, запита га за име. Он изјави да се зове Леон или Павле, каза неки чудан стан, и одговори тако Фантастично, да секретар оде комесару, и запита га да ли не би требао да задржи то лице које има само једно име, које се толико устезало да каже своју адресу, и које је најзад тврдило да живи у неком невероватном кварту. Тада уведу у кабинет комесаров бициклисту коме поче бивати досадан обрт којим је пошла његова ствар. На један пут му се лице разведри чим угледа комесара. — А! добар дан, господине комесару, повика; како сам срећан што сам на вас наишао! Ви ме бар познајете! Кад сте били комесар у ... сећате ли се, Августа... лаборанта код г. X... апотекара вашег пријатеља! — Како, ви сте то, момче? одговори полицајац, који је, доиста, стотину пута видео Пулена код апотекара код кога је 1 овај служио.