Полицијски гласник

СТРАНА 402

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 52

за ванредног писара прве клаое начелства округа крајинског, а да врши дужност писара среза брзопаланачког и прима плату из плате овога, Драгутин Пешић, ванредни иисар прве класе истог начелства и вршиоц дужности писара среза поречког, — обојицу по потреби службе; за ванредног писара прве класе начелства округа пожаревачког, а да врши дужиост писара среза голубачког и прима плату из плате овога, Светозар Д. Павловић, писар друге класе истог начелства; за писара прве класе начелства округа нишког, Младен Банић, писар друге класе истог начелства; за ванредног писара друге класе начелства округа подрииског, а да врши дужиост писара среза пооаво-тамнавског и прима плату из нлате овога, Димитрије Николић, практпкапт истог начелства; за ванредног писара друге класе начелства округа ужичког. а да вргаи дужност писара среза иожешког и прима плату из плате овога, Предраг Обркнежевић, бивши полицијски чиповиик ) ! за ванредног писара друге дласе начелства округа подринског, а да врши дужност писара среза поцерског и прима плату из плате овога, Живко Р. Лазаревић, бивши нолицијски чиновник; за ванредног писара друге класе начелства округа београдског, а да врши дужност писара среза коемајског и прима плату из плате овога, Војислав Раденковић, практикант истог среза. Из капцеларије Министарсгва Унутраш11 .их Дела, 22. децембра 1902. год. П№ 31.452 у Нишу.

Указом Његовог Величанства Краља Александра 1., на предлог Министра унутратпњих дела, позтављен је: за писара прве класе среза добричког, Алекса Жујовић, порезник пете класе. Из канцеларије Мипистарства УнутрашњихДела, 22. децембра^.902. год. ПЛ» 31.454 у Пишу. ,,,

Указом [Беговог Величанстна Краља Александра I, на предлог Мипистра унутрашњих дела, постављеик,. су : за писара друге класе среза рамског, Косга Кцстић. писар исте класе среза голубачког, — по потреби службе ; за писара друге класе пачелства округа моравског, Коста Цветковић, бивши писар начелства; за нисара друге класе начелства округа рудничког, Милован Максимовић, писар треће класе управе вароши Београда, — по потреби службе; за нисара треће класе уираве варошц Београда, Милап Пајевић, писар друге класе начелства окр. пожаревачког, — по молби; за писаре друге класе пачелства округа пожаревачког: Чедомир Марјановић, бивши полицијски чиновника и Милоје Радуловић, практикант истог начелства; за писаре друге класе начелства округа ужичког : Драгутин Радовановић, бивши полицијски чиновник и Милош 0. Мићић, практикант среза црногорског;

за писара друге класе начелства округа чачанског, Радомир Матић. практикант ср. жичког; за писара друге класе начелства округа београдског, Александар Ј. Андоиовић, практикант истог начелства; и за писара трећекласе управе вароши Београда, Данило Тричковић, свршепи правник и бивши практикант. Из канцеларије Министарства УнутрашњихДела, 7. децембра 1902. годЛШ 31.453 у Нишу.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I., на предлог Мипистра унутрашњих дела, решено је: да се Мијаилу Петровићу, писару друге класе среза алексиначког, уважи оставка, коју је иоднео на државну службу. Из канцеларије Мипистаротва Унутрагнњих Дела,22. децембра 1902. год. ПЛ» 3 1.456 у Нишу.

Указом Његовог Величанства Краља Александра I., па предлог Министра упутрашњих дела, а по саслушању Министарског Савета, решено је: да се Бранимир Ј. Рајић, начелник треће класе округа пожаревачког, на основу §. 76. закопа о чиновницима грађанског реда отпусти из државие службе. Из канцеларије Министаротва Унутрашњих Дела, 22. децембра 1902. год. П№ 31.451 у Нишу.

. Указом Његовог Величанства Краља Александра I, на предлог Мипистра унутрашњих дела, а по саслушању Миннстарског Савета, решено је: да се Ђор^е Стојановић и Сима Илић, писари прве класе среза пожешког, на оспову §. 76. закона о чпноглшцима грађанског реда отпусте из државпе службе. Из канцеларије Министарства Унутрашњих Дела, 22. децембра 1902. г. ПЛ» 31.459 у Нишу.

СТРУЧНИ И НАУЧНИ ДЕО

Злочин из етраети — Чезаре Ломброво —. Ма шта да се догоди у Паризу, увећа се услед пеког чудног психологпког процеса, дотера се, дигне се граја, те се цео свет за то заинтересује, и опда нпје пикакво чудо, што је жалосни злочии младог сликара Синдопа бацио у размишљања миогог интелектуалног посматрача. С разних страна поотавља ми се питање: »Је ли то бпо злочии из страстп или обичаи злочип?® Да би ствар била јаснија, морао бих да овде изнесем једап део мојих теорија — а то би ме одвело далеко — морао бих најпре окарактерисати мог »злочинца«. Довољно ће бити и ово: Докле се правници баве самим злочипом, моја школа сматра за важније, да нроучи злочинца, и она у злочиначком свету разликује више груна. У

прву долазе људи, који су се родили с наклоношћу ка злочину. Они чине зло без икаква узрока, чине зло што су зли, и тој моралној монстругзности одговара увек читав низ физигономских в биолошких аномалија, које нас подсећају на прачовека, а понекад на дивље зверове. То су рођени злочинци. Али овде није реч о њима, јер нико не мисли. да тој групи може припадати уметник Синдон, који је до часа, док није извршио своје крваво дело, живео беспрекорним животом. * •* * Али има једна друга категорија злочпнаца, а то су злочинци у приликама. То су обични људи, који падну услед каквог жалосног повода. Они изврше но који тежи злочин, учине по коју мању кривицу. Овде спадају ове престунне кривице. велики део војничких кажњивих кривица. Али Синдоп се не може урачунати ни у ову групу. ★ * * Ми овде морамо скренути пажњу нарочито па оне кривце, које сам ја означио као »криминало^&е«. Они су нека средина између рођених злочинаца и злочинаца из навике. Они остају поштенн докле не наступи какав кобан догађај, који их после неког времена ували у најтеже кривице. И код њих се могу наћи карактерне аномалије; они не оскудевају у нравственом осећању, али оно није много развијепо, те онн нису способни за дубље, трајније наклоности; понекад, али не увек, кају се они за учињена дела и показују грижу савести, али никад тако снажно као поштени људи или злочинци из страсти. А оно што их особито каракгерише, то је да узрок, који их гони на злочин, увек стоји у сразмери према тежини кривице, да су остављали увек да између импулса и извргнена дела протекне доста времена, по неколико месеци, па чак и по неколико година. Лако их је нагнати на признање, које је увек искрено, докле ро1;ени злочинац обично одриче и на самртном часу. Па ипак и крај свега тога код њих још непрестано остаје живо саучешће према ближњему, у чему рођени злочинац потпуно оскудева, и доста пута су алтруистичке наклоности многога криминалоида одвеле у ђаволова наручја. Тако је то било с Ауерманом, који је до своје тридесете године остао поштен. Једном слузи дуговао је он извесну суму и није могао да је врати. Узалудно је покушавао он код разних лица да позајми ту суму. Четрнаест дапа пред рок плаћања те суме, због које му је продата кућа, усели се поверилац у њу, раскомоти се у њој, леже у постељу, стаде дуишика грдити најпогрднијим речма и изјави, да се неће из куће маћи догод му се не да повац. Ауерман изиђе, прибра одважност, нађе једну дебелу штапину и врати се у кућу, говорећи сам у себи: „Ако је још ту и ако ме буде грдио, убићу га». Што је мислио, то је и учинио. Поверилац, који почиње поново беснети, умире под његовим ударцима, за тим злочинац одлази у суд и све признаје. Једна радница, у добу од 22 године, изузимајући велику браду потпуно нормална, воли једног радника и он њу воли.