Полицијски гласник

БРОЈ 52

ПОЛИЦШСКИ ГЛАСНИК

СТРАПА 403

Они су намерни да се венчају. Међу тим њој се приближи господар Фабрике, залуди је новцима и лепим речма и она му заказа једну ноћ. Њен вереник то дознаје, пада у беснило и натерује је да буде сакривица у његовој освети. Она га слуша, јер неће да буде напуштена, домами Фабриканта из његове канцеларије у један густиш, где га убија огорчени вереник. Одмах их затворише, она признаје све, али не показује ни узрујаности, ни кајања. Овде видимо још један од главних узрока, који криминилоиде гоне на злочин. То је живот у двоје и његов моћни утицај. Колико само пута љубавник, муж, раздражи други део на зла дела ! Али оно што данас криминилаоиде најчешће заводи, то је кобни чар великих, лако стечених богастава, која су им пред очима, као н. пр. у банкама, које се тако лако претварају у легло зла. Овде је двострука драж неизмерне добити која је завела већ толике поштене људе, да се лате превара, а особито ако падпу под утицај вештих препредењака или се услед свог доброг политичког или Финансијског имена уздигну на чело каквог великог предузећа. Тако панамисте. И они су се у ночетку одупирали искушењу, али драж је била и сувише јака, сугестивна снага завођача и сувише велика. Они су толико попуштали, докле им зло после неколико месеци није прешло у навику, али не толико јако, да их хапшење не би погодило као гром, па чак неке и живота стало. * * * Тој групи чини ми се да припада Синдон. Али како га многи рачунају у злочинце из страсти, овде ћу да окарактеришем последње подробније. Они чине једну групу за себе, која се од свију других разликује. Не само да се код њих не може скроз доказати каква телесна или душевна монструозност , него они баш имају већином најлепши спољашњи изглед и појављују се пред нама пре недела, као и после њега, као потиуно поштени људи. Њихов је алтруизам претеран, претерана је њихова потреба за пријатељством и љубављу, што доста нута баш постаје узроком за противзаконске радње, и докле је рођени злочинац анестета, у сваком погледу остаје туп и без осећаја, а криминалоид то може бити само делимице, пасионални злочинац је прави хиперестета. Кад је Курти видео да га је напустила драгана, која га је изневерила, купио је он кућу преко пута од ње, не због ње, већ са>мо да би могао видети њене прозоре, а пријатељима је иоказивао столицу, где је обично седео тај „анђео", како се он изражавао, тај анђео кога је он ускоро убио. Кад Да Јита није више могао да говори, нити да се састаје с драганом, коју је доцније убио, притискивао је уши на зидове њене куће, само да чује њен корак. Он је налазио уживања у томе, да тако остане по неколико сахати. По извршеном делу такви злочинци не ноказују више ону гвоздену апатију, по којој се нознају рођени злочинци, они шта више претерују у изражавању свог кајања и доста путаумукама гриже савести изврше самоубиство иеобичне врсте. Чим је Чи-

пријани убио своју жену, одмах се срушио кроз прозор; чим је Санд убио Коцебуа, двапут је пробо мачем своје срце; чим је Елуади убио своју драгану, пољубио је њен леш, попио киселину од шалитре нод њеним прозором, па пошто су га излечили, прегризао је себи жилу да му изиђе крв. Они који се не убијају, издају се сами суду, и не само да све признаду, већ чак и претерују у иризнању и траже да буду осуђени. У одличним ХолцендорФовим делима спомиње се Мјеров и Кориганов случај. Ова два злочинца из страсти, кајући се за своје дело, постају доцније мисионари пуни пожртвовања. Страсти, које чине нобуду у овим драматичним елучајевима, не спадају у ред оних које полако сазревају у човечјем срцу, као што је грабљивост и амбиција. То су страсти најплеменитијег рода, више нута узвишене, тако да су узрок и средство увек сразмерни. Код Леонија је драганино неверство, заоштрено исмеваљем и ругањем, код Виранија браколомство, ухваћено на делу, код болног Булеја бездушност жене, која мисли, да он спава те се с присутним љубавником разговара 0 иредстојећој смрти свог мужа. Оио што је једном Орсинију, једном Санду турило оружје у руке, био је рђаво доконат, али безграничан патриотизам, била је болесна мисао, да користи отаџбини, убијајући једног од својих тобожњих непријатеља. И готово свакад у таквим случајевима протекне врло кратко време између одлуке и дела, неколико сахати код Булеја, неколико минута код Виранија, што је опет у великој противности с радњом рођеног злочинца и криминалоида. Иасионални кривци не знају за лукавство, они немају саучесника, не служе се никад припремним, брижљиво изабраним оружјем, већ употребљавају ма шта, зубе, нокте, маказе по каткадраде као луди и убијају све што затеку у близини предмета своје мржње. ★ * * 1 Многи политички злочинци могу се сматрати као пасионални. Париски Фанатизам може дотерати до пролевања крви. И они су већином млади људи, готово увек падају у очи због своје лепоте, своје спољашње појаве. Тако Орсини, Петровекаја, Осински. И Мацини, Данило, Пома, Фабрици беху заносно лепи људи. 0 сиромаху Чиаји прича. се, да је сјај његових очију, његова личност имала такве дражи, да је свакога привлачио. Готово никаднемају саучесника (тако код Санда, Пасананта, Кордијеве, Оливе, Монкузија и.т.д.), а код неких је осећај поштења преко сваке мере развијен. Санд је живео као какав светац, Шарлота Кордијевабила је за пример девојка; Лизогуб, милионар, живео је као какав просјак, да би обогатио партијски фонд , тако да су га морали нагонити, да учини што му је најпотребније, иначе би био умро од невоље. У таквим природама је веома снажно развијен нагон, да с(Ј жртвују за добру ствар. После Бабијева атентата доживело се у Персији — као некад у старом Риму код Хришћана — да су се људи, који нису припадали тој секти, лажно денунцирали, да би умрли заједно с Бабијем. Код многих се неодољива тежња за обнављањем удружи с необичном интелигенцијом.

Јасно је да Синдои не припада овој гругш која човечанству доста пута служи више на част но на срамоту. ■к * * Ко је год пратио Синдонову парницу, могао је бити на чисто, да он нема на себи никаква обележја злочинца, који је злођин извршио из страсти. Да посматрамо најпре његову Физиономију. Она је доста неправилна, доње вилице су ненормално развијене, ноздрве су врло широке, лице бледо, усне румене. Међу његовим рођацима било је тешких случајева неврастеније. Његова је сестра извесно хистерично-епилептична и импулзивна као и он. То је доказала она жалосна сцена, коју је изазвала за време претреса, што браколомна преступница њеног брата није теретила саму себе, да би скинула терет с оптуженога. Рецимо да побуда, која је том младом човеку турила револвер у руку, није била скроз неплеменита, ипак она није одговарала величини злочина. Један његов пријатељ казао је, да је.то лудило и кретенство Он јељубио једну чеурдесетогодишњу жену, ствар се тицала једне већ задовољене љу г бави. Та дама вишб није хтела да се с њим дописује, а још мање да с њим бежи. Он је желео да се оћа раздвојн с мужем, па да се уда за њега. Могуће је да је он то желео из користољубља. Јер он је у тој више но гостољубивој кући уживао сем домаћинске наклоности још много као учитељ, као уметник, као пријатељ, и у претпоследњем писму, које је писао супругу те даме, говорио је он — тако је бар гневно казала бивша његова љубазница — о вредности својих слика и о дамином миразу, који га се мираз у ствари није ништа тицао. Чим је затворен, рекао је судским стражарима, да је убијени био муж његове љубазнице, и да га тај муж кињи већ две године —• као што се види, то су све речи, које су у противности снајелементарнијим осећајима морала. У том погледу личи он на лопова који своју жртву.^ћазива варалицом, што у њеним џеповим'а' није нашао ништа да украде. Од њих двојице муж је био онај, који је имао право и готово дужност на освету. Он би у том случају био пасионални злочинац,' докле је онај други, који је узабрао забрањен плод, у најбољем случају заслуживао само једно, на име да буде отеран из куће. У место тога писао је он мужу 15. одговарајући на његово писмо, којим му отказује пријатељство и које је било неорећно стилизовано и имало у себи увреду: »Ви сте покварен човек!" Али он не преступи против њега за то сигуран доказ, да његова побуда није била ни увреда. Ни 18. не преступи он против њега, ма да је 16, кунио револвер и муж га тога дана тукао и пљувао на њ. Да је тога дана дошло до крвавих дела, било би појмљиво. Али тај човек не буни се, он пише, он само телеграфише, он још једном пише жени, да је наговори на бегство. Тек кад се она томе одлучно успротивила, решава се он да купи фишеке, да револвер проба у врту и тек 21. шестог дана после оног догађаја, у ком је рђаво прошао, пише он једно дрско писмо мужу и туђоЈ жени и убија тога човека у близини ње-