Полицијски гласник

БРОЈ 1

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

СТРАНА 5

Адвокат је нослушао мој савет и обратио се једноме специјалисти лекару, који му је наредио да се преда миру и спокојству од сваког душевног рада за дуже времена. Некаква друга и врло заплетена парница, коју је до пре кратког времена водио толико га је занела, да га је довела до душевнога растројства. Кад сам се последњи пут о њему распитао, чујем да се потпуно опоравио, а Хартлеј, некадањи његов помоћник, који се међутим оженио красном женицом, био му је у бироу друг. Превео Доб. Иакић.

ЗАПИСНИЦИ ИЗ МРТВОГ ДОМА роман у дна дела Написло Фјодор М. Достојевски Превео с руског Јефта Угричић 1 ДЕО ДРУГИ. I. БО/1НИЦА Убрзо после празпика сам се разболео и отишао у нашу војну болницу. Она је лежала засебно, на по врсте од тврђаве. То је било дугачко једноспратно здање, обојено жутом бојом. Лети, кад су настајали послови око оправака, на њ се трошила изванредна количина жуте земље. На огромном дворишту болничком билесу споредне, економске зграде, па куће за лекарску управу и осгале потребне зграде. У главној згради биле су распоређене само болесничне дворане. Дворана је било много, али осуђеничке су биле само две, увек препуне, а нарочито лети, тако да су се често морали кревети примицати један другоме. Наше су се дворане пуниле »несрећним народом' 1 од сваке руке. Ту су долазили наши, долазили разноврсии војни притвореници, што су се иначе налазили у притвору на разним главним стражама, долазили су осу^ени, неосуђени и прогањани; долазили су и из чете за поиравку, чудновате установе, у коју су слати из батаљона војници, који су штогод згрешили, али давали нешто мало иаде, слати ради поправке свога владања. а отуда су, после две и више година, обично излазили као таква чудовишта, каква се ретко и налазе. Оболели осуђеници код нас су обично ујутру јављали о својој болести подофициру. Њих су одмах записивали у књигу и с том су књигом слали болесника са чуварем у батаљонску болницу. Тамо је доктор претходно прегледао све болеснике из свију војних команада, што су биле у твр(Јави, и којега је нашао одиста болесним, записивао га за болницу. Мене забележише у књигу, и око два сахата, кад су већ сви наши отишли из тамнице на посао после ручка, ја се упутим у болницу. Болесни осуђеник је обично узимао са собом што је могао више новаца, хлеб, јер тога дана није могао у болиици очекивати

за себе оброка, малу лулу и кесу с дуваном, кременом и огњилом. Ови последњи предмети су се брижљиво крили у чизме. Ступио сам кроз болничку ограду не без неке радозналости према овој новој, мени још непознатој варијацији нашега осуђеничког живота. Дан је био топао, обла^чан и жалостан, — један од оних дана, код овакве установе, као што је болница, добијају некакав особито званичан, туробан и кисео изглед. Са чуварем ушао сам у собу за примање, где су стајале две бакарне каде и где су већ чекала два болесника, што су била под судом, такође са чуварима. Уђе Фелдшер *), погледа нас тромо и достојанствено и са још више тромости оде да пријави дежурноме лекару. Лекар се појави брзо; прегледао нас, понашао се веома љубазно и издао нам „болесничке листе«, у којима су била назначена наша имена. Даље описивање болести, одређивање лекарија, оброка и остало, остављало се већ ономе лекару, који је управљао осуђеничким дворанама. Већ сам и раније слушао, да се осуђеници не могу довољно нахвалити својим лекарима. »Они су нам као родител,и!" — одговарали су ми на моја расииткивања, кад сам полазио за болницу. Поред осталога, ми се и пресвукосмо. Одело и рубље, у којем смо дошли, одузели су нам и оденуше нас у болничко рубље, а осим тога дадоше нам дуге чарапе, папуче, капе и дебеле сукнене, домаће огртаче мрке боје, искрпљене и умрљане. Једном речи, та је одећа била до крајности прљава; али сам је ја оценио, као да је сасвим на своме месту. Затим нас поведоше у осуђеничке дворане, које су се налазиле на крају веома дугачкога коридора, високога и чистога. Спољашња чистоћа је свуда била сасвим као шго треба; све, што је на први мах падало у очи, просто се сијало. Уосталом, то је мени могло тако да изгледа и после наше тамнице. Она двојица из истражног затвора одоше у левудворану, ја У Десну. Код врата, која су била затворена гвозденим клином, стајао је стражар са пушком, поред њега је био замењеник. Млађи подоФицир (из болничке страже) нареци да ме пропусте, и ја се нађох у дугој и узаној одаји, уз чија су оба уздужна зида биле поређане постеље, око двадесет и две на броју, међу којима су три-четири још биле незаузете. Постеље су биле од дрвета, обојене зеленом бојом, и оувише нознате свима и свакоме код нас у Русији, — то су оне постеље, које, као по неком предоиредељењу, не могу никако бити без стеница. Ја сам се сместио у угао, с оне стране на којој су били прозори. Као што сам већ рекао, ту су били и наши осуђеници из тамнице. Неколицина од њих већ су ме знали, или су ме бар раније ви1)али. Много их је више било из истражних загвора и из чете за поправљање. Тешко болесних, то јесг, таквих, који нису могли устајати с постеље, није

*) Од немачкога: РеМзсћегег — рапар, војди болничар, видар. Прев.

било тако много. А други, лако болни или они, што су оздрављали, или су седели на постељама, или су ходали горе-доле по одаји. где је између два реда од постеља остало још доста места за шетњу. У дворани је био ужасно загушљив, болнички мирис. Ваздух је био заражен разним непријатним испарењима и мирисом од лекарија, и поред тога, што је још и готово целог дана у углу била ложена пећ. На мојој постељи била је навучена пругаста навлака Ја је скинем. Под навлаком се указа сукнени покривач, подшивен платном и дебело рубље веома сумњиве чистоће. Поред постеље је био сголић, на којем је стајао крчаг и чаша од тенећке. Све то беше, пристојности ради, покривено маленим убрусом. што ми га дадоше. Доле, на сточићу, била је још и једна полица: тамо су се, код оиих што су пили чај, чували чајници. судови с квасом и осгало; али је међу болесницима било веома мало оних, што су пили чај. А лулице и дуванкесе, којих је било готово код свакога, не искључујући чак ни јектичаве болеснике, криле су се под постеље. Доктор и други од старешина нису их готово никада прегледали, а кад су и затицали по кога с лулицом, чинили су се, као да не опажају. У осталом и болесници су били скоро увек опрезни и одлазили су да пуше крај пећи. Већ једино ноћу пушили су непосредно с постеље; али ноћу није нико обилазио дворане, осим покадшто ОФицир, начелннк болничке страже. До тога времена нисам никада лежао ни у каквој болници; зато је све, што ме је окружавало било за мене изванредно ново. Опазио сам, да будим код осталих неку радозналост. 0 мени су већ чули и гледали су на мене без икаке велике церемоније, шта више са одблеском неке иретежносги, како гледају по школама на новајлију или на званичним местима молиоца. С десне стране до мене је лежао један притвореник, писар, ванбрачни син једног пензионисаног капетана. Судили су му за прављење лажног новца и лежао је ту већ годину дана, не болујући, како је изгледало, ни од чега, али убедивши докторе да пати од аневризма. И он је постигао своје намере: робија и телесна казна мимоишле су га, и он је, још годину дана после тога, био послат у Т-к, да га држе негде у болници. Беше то развијен, јак момак од двадесет и осам година, велика лола и параграФска свезналица, доста бистар, изванредно окретани уображен, самољубив до болести, који је себе самога најозбиљније уверавао, да је он најчеститији и најисправнији човек на свету и шта више у свему потпуно невин и који је тако и остао за свагда у томе убеђењу. Он је први проговорио са мном, радознало ме стао распитивати и доста ми је потанко испричао о унутрашњим уредбама болничким. Разуме се, да ми је пре свега изјавио, да је капетански син. Веома му се хтело показати се племићем или, бар, да је „од благородних«. Одмах после њега пришао ми је један болесник из чете за поправку и стао ме уверавати, да је познавао многе од пре->