Полицијски гласник

ОТРАНА II

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАОНИК

ГРОЈ I

ђашњих прогнаних племића, називајући их но имену и презимену. То је био већ седи војник; на лицу му је било написано, да све лаже. Звали су га Чекунов. Он се очигледно код мене улагивао, вероватно, рачунајући да у мене има нонаца. Опазивши код мене замотуљак с чајем и шећером, он одмах понуди своје услуге : да набави чајник и да ми закува чај. Чајник ми је обећао за сутра послати М-цки из тамнице, по комегод од осуђеника, који буде долазио у болницу на рад. Али је Чекунов сврши сав посао. Он набави некакав гвозден лонац, шта више и шољу, прокључа воду, закува чај; једном речи послуживао је са необичном усрдношћу, чиме је одмах и навукао код једнога од болесника неколико јетких подсмевака на себе. Тај је болесник био јектичав, лежао је преко пута од мене, по имену Устјаицев, један од притворених војника, онај исти, што је, поплашивши се од казне, испио читаво стакло ракије, пошто је у н.у натрпао доста дувана, и тиме навукао себи јектику; о њему сам већ једном приликом раније спомињао. Дотле је лежао ћутећи и тешко дишући* посматрајући ме нетреннмице и озбиљно а са негодовањем пратећи Чекунона. Необична, жучна озбиљност придавала је некакав особито комични изглед његовом негодовању. Најзад, није могао више да издржи. — Е, гле, роба! Нашао господина! проговори он испрекидано и гласом, што се гушио од слабости. Он је био већ у последњим данима својега живота. Чекунов се мрзовољно окрете њему : — Ко је овде роб? изусти он, с презрењем гледајући на Устјанцева. — Ти си ропска душица ! одговори овај тако самоубеђеним тоном, као да је имао потиуно право да ружи Чекунова и да је шта више тога ради и био намештен поред њега. — Ја роб? — Ти, ти. Чујте, добри људи он не верује! Чудн се! — Ама шта је теби стало до тога! Ето, они су сами. као без руку. Нису иавикли без слуге, то је јасно! Па зашто да их не послужим, чекињасто страшило ти. — Ко је чекињаст? — Ти си чекињаста љушка. — Ја чекињаста њушка? — Јесте, ти! -А ти си мн лепота? У тебе је лице, као вранино јајце... ако сам ја чекињаста њушка. - Јеси, јеси чекињаста њушка, јеси! Та већ га је и Бог убио, треба само да легне, па да умре! Али не, него ми се ту још измотава! Шта мп се ту размећеш! Шта! Не, не, онда је боље да се поклоним ципели, а не опанку. Нити се отац мој клањао, нити је мени наредио. Ја... ја... Он је хтео да настави, али се страшно закашљао на неколико минута, пљујући крв. Ускоро изби хладан, заморан зној на ниском челу његовом. Кашаљ «му је сметао, а он би иначе непрестано говорио; по очима му се могло познати, како му се •^тело, да још попсује; али, изнемогао, он одмахну руком... Ј » јш да је Чекунов најзад већ и забо1,-1 њега.

Осећао сам, да је пакост овога јектичавка била више уирављена на мепе, него на Чекунова. Због жеље Чекуновљеве да послуша и на тај начин добије конејку, нико се не бп па њега љутио, нити гледао на њега са особитим нрезирањем. Оваки је схватао, да он то чини просто радп новца. У том погледу прост свет иикако није тако тесиогруд и тачно разуме да разликује ствар. Устјанцеву се нисам допао управо ја, није му се допао мој чај, као и то, што сам ја и у ланцима као госнодин, као да не могу да будем без послуге, ма да ја уопште нисам ни звао нити желео икакве иослуге. И одиста, ја сам свагда желео да све радим сам а баш сам нарочито хтео да ни из далека не изгледа, као да ја нерадник и нежан човек господујем. У томе се унеколико састајало чак п моје самољубље, кад је већ уз реч догало да се каже. Али ето, — и никако пе разумем, како се то увек тако десило, — али ја се никад нисам могао одрећи и склонити се од разних услужних и иослушних људи, који су ми се сами наметали и на крају крајева би овладали мноме иотпуно, тако да су они управо били моји госиодари, а ја њихов слуга; а споља је изгледало као да се само ио себи разуме, да сам ја у самој ствари господин, не могу бити без послуге и господујем. То ми је, иајзад, било веома досадно. Али је Устјанцев био јектичав лако раздражљив човек. Остали, пак, болесници чували су изглед равнодушности, чак са неким одблеском охолости. Сећам се, да су сви били заузети неком особитом околношћу: сазнао сам из осуђеничких разговора, да ће то вече довести међ нас једнога оптуженика, којега у том тренутку кажњавају гаибом. Осуђеници су очекивали новака с приличном радозналошћу. Говорили су, у осталом, да ће казна бити лака, — свега пет стотина удараца. (Наставиће се)

ПОУКЕ И ОБАВЕШТЕЊА Учиљена су нам ова питања: I. <,Као писару, који ради иа кривпчним иредметима у срезу б-ском, дата мп је пресуда Првостепеног н-ког суда, којом је осуђен Навле 'Борђевић за лаку повреду тела, да је извршим по кривичној части. Кад сам позвао Павла да га притворим, он је изјавио : како му је приватни тужилац опростио казну, па је тражио да га не лишавам слободе. Поводом ове његове изјаве, ја сам саслугано и тужиоца, и он је изјавио : да је туженом опростио казну, и тражи, да пресуду не извршујем. Налазећи, да среска власт није надлежна да оцењује : да ли пресуду треба извршити, кад приватни тужиоц прашта казну, или не, ја сам акта и изјаве обојице спровео Првостепеном Суду на решење. Првостепени суд нађе, да он није надлежан да раоправља ово питање, јер је оно, вели, изашло из његове надлежности онога дана кад је пресуда постала изврпшом.

Да ли је овакав рад суда правилан, и шта да раднм ја сада — да ли да извршим пресуду, или да узмем одустанак тужиоца у рачун, па да пресуду извршим само у њеном грађанском делу?» На ово питаље одговарамо: Како је изјавом приватног тужиоца истакнуто питање : треба ли извршити судску пресуду или не, Првостепени Суд био је дужан да уђе у оцену овог питања, јер и ако ови случајеви нису нигде предвиђени законом, ипак је он надлежан да ово реши. Кад он то вије хтео да учини, онда треба изазвати сукоб, па ће се тако решити питање о надлежности. Толико о надлежности. Што се, нак, тиче питања : да ли приватнн тужиоц може обуставити извршење пресуде у овоме случају, оно стоји овако: По § 182 кр. закона, (( сва злостављања и повређења, осим тешких болесних повређења, која оу у §5 177 и 178 казана, аотраживаће се и казнити само на захтевање иовређеног лица». По § 3 3 к. с. пост. ириватни тужилац може одустати од тужбе докле год иресуда не иостане извршном. Као што се из ових двеју законских одредаба види : право приватног тужиоца ограничено је и везано за извршност пресуде; и, како је у овом случају пресуда извршна, то је и приватном тужиоцу одузета могућност, да задржава пресуду од извргаења. Потврду за овакво схватање налазимо и у наређењима § 216 кр. закона где законодавац даје права приватном тужиоцу, да и саму иресуду задржи од извргаења, а то, међутим, не чини код § 1 8 1 истог закона. II. пМнога иореска одељења и општински судови, држећи се расииса гооподина Министра Финансија, од 29. марта 1 897 г. Пр.Вр. 7702, преносе земљишта по пописној књизи Б. и без тапија, утврђених Првостеиеним судом, само кад продавац и купац то затраже и плате таксу. Нека, опег, одељења, не ће да вргае преносе све дотле, док не добију тапију судом утврђену. Чија је радња правилнија — онога .одељења гато врше преносе без танија, или оних, који ово чине само по тапијама?" Ово питање потпуно је излишно, јер сам распис, који се помиње, казује : да су одељења дужна, да пренос врше без таиија, па начип тамо прописан. Према томе, чим нека одељења тако не раде, њихова }е радња иеправилна. III. По члану 8 3 закона о општинама, све одлуке одборске, достављају се надлежној надзорној власти у пренису. По чл. 152 истог закона, надзорна власт може задржати од извргаења све ове одлуке суда, одбора и збора, које би биле иротивне законима. Многе власти приме прсписе ових одлука па их просто оставе у архиви, не извогатавајући суд, да ли их одобравају или не. Међутим Гл. Контрола не прима ни једну одлуку као доказ за правилност издатака, ако се не види, да је одобрена од стране надзорне власти, и тако рачунополагачи долазе у голему незгоду.