Полицијски гласник

СТРАНА 38

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

в/ ; БРОЈ 5

због крађе. а сад сте и оггет у тамниди... Ми знамо све... На. Николином лицу огледало се чуђење. Зачуђавао га је свезнајући судија. Али ускоро то чуђење промени се у ужасну погруженост. Он поче да стење и замоли, да му се допусти да изиђе на ггоље, да се умије и умири. Изведоше га. — Уведите Псијекова! заповеди истражни судија. Уведоше Псијекова. Лице тог младог човека беше се за последњих дана врло изменило. Био је мршав, блед, образи упали. У очима се огледала апатија. — Седите, господине Псијекове, рече Чубиков. Ја се надам да ћете данас бити разборитији и да нећете порицати као до сад. До сад сте одрицали, да сте суделовали у Клаузовљевом убиству, ма да против вас говори хрпа доказа. То није паметно! Признање умањава казну. Данас говорим с вама последњи нут. Не признате ли, сутра ће већ бити доцкан. Дед, кажите нам... — Ја не знам ништа... Не знам ни каквих бисте доказа могли имати, прогунђа Псијеков. — Узалудно! Дакле допусгите ми да вам испричам како је то било. У суботу у вече седели сте ви у Клаузовљевој соби за спавање и нили с њим ракију и пиво. (Дијуковски упре свој поглед у Псијековљево лице и не с.кидаше га за цело време разговора). Никола вас је послуживао. У један сахат рекао вам је Марек Ивановић, да хоће да спава. Кад је он изувао ципеле и издавао вам наредбе за сутрашњи дан, ви и Никола сте на дати знак докопали пијаног господара и оборили га на постељу. Један од вас сео му је на ноге, а други на главу. У том тренутку ушла је с поља једна вама позната женска у црној одећи, која се с вама још раније договорила да суделује у том злочину. Она дочепа једно узглавље и поче га давити. За време борбе угаси се свећа. Тада извади та женска из шпага кутију са шведским жигицама те опет запали свећу. Је ли тако? Видим но вашем лицу да истпну говорим... Кад сте га удавили и уверили се, да више не дише, извукли сте га кроз прозор и ноложили га крај репуха. Бојећи се да не оживи, ту сте га заклали неким оштрим инструментом. После сте га однели даље... Пренели сте га преко плота... Ишли сте путем... по том насипом. Кад сте били тамо, уплашио вас је један сељак. Псијеков је био блед као крпа и стојао је непомично. — Не могу више ни да говорим! промуца он. Добро... тако је... Идем само на поље... допустите ми... Псијекова изведоше на поље. — Напослетку је признао, рече Чубиков, испрсивши се задовољно. Издао се! Како . сам га вешто надмудрио. Тај је пао у клопку... — Иа чак није порицао ни то да је била она женска у црној хаљини ! рече смејући се Дијуковски. Али мене јако мучи она шведска жигица! Не могу више да издржим ! Збогом ! Ј а одох! Дијуковски тури капу на главу, седе у кола и одвезе се. Чубиков сад ноче да испитује Акулку. Али Акулка изјави, да она не зна ништа.

— Ја сам живела само с господарем, а иначе ни с ким! рече она. Око тпеет сахата у вече врати 6е Дијуковски. Никада иије био тако узбуђен. Руке су му дрхтале тако јако, да пије био кадар да скине огргач. Образи му се беху зажарили. Видело се да се не 'враћа без новости. ■ — Уеш, V1 с11, ухс1 ! узвикну он, утрча у Чубикову собу и седе на једну столицу. Кунем се својом чашћу, да сад и сам почињем веровати у своју генијалност. Чујте, чујте и дивите се, старче! У вашим рукама је већ троје... зар није тако! Нашао сам четвртог, управо четврту, јер то је једна жена! И каква жепа! За један загрљај њених руку дао бих десет година свог живота! Дакле... чујте... Отишао сам у Клаузовку и почео обилазити то место. Уз пут сам походио све крчме и винарске радње и свуда тражио шведских жигица. Ио двадесети пут губио сам наду н опет је добијао. Цео дан сам тумарао и тек пред вече иашао сам што сам тражио. Неке три врсте одавде. Пружише ми једно пакло од десет кутија. Али једна кутија беше мање... Јатадунитах: »Ко је купио ову кутију?« »Та и та..." »Је ли јој се допала?«.... Мој драги Никола Јермолаићу' Шта све понекад молсе учинити један човек, који је истеран из богословије и који се сит начитао Габоријоа. Какав недостижан ум! Од данашњег дана почињем себе уважавати! Уф Дакле хајдмо! — Куда? — К њој, к тој четвртој... Морамо иохитати, иначе ћу изгорети од неетрпљења! Знате ли која је то! Нећете погодити! Млада женица нашег полпцијског комесара старца Ј еворава Кузмића, Олга Петровна — дакле, она је та! Она је купила ту кутију жигица! (Свршиће се)

ИЗ МЕМОАРА Г, 'ГОРОНА

дзртпгги: ДЕО КРОЗА ЗЛОЧИН ПРВА ГЈ1А ВА Три жртве 2 Читање је прекинуто на претпоследњој страни, 289. Еле, у последњим редовима те главе биле су ове речи: „И Жил, устав са постеље, погледа своју љубазницу спрам светлости од лампе и рече у себи: јј Да, снава... »Па, зграбив нож са дршком од слопове кости, убије је <с . Најчудније подударности у времену које измишљају писци романа никад неће доспети до драматске интензивноети самога случаја. Између два прозора, стајала је каса, за,творена у орман од црно обојена крушкова дрвета чија су ошкринута врата, тако исто, носила траг од прстију убилчевих. У соби Анете Гремеретове, на постељи на којој је била оиружена лешина мале Марије, покупише окрвављене свеске од катихизиса који је кукавна девојчица читала'

пре но што ће заспати, јер је уокоро хтела да иде на ирво причешће! Ме1)у тпм, г. Гијо, држећи у руци испите којима је г. Кренб одмах у јутру нодвргао вратаре и слуге, већ беше отпочео борбу са овом неизбежном тешкоћом: утврђивање каквог од прилике тачног обележја осумњпчења убијце! Ах! роман код вратарке! какав страшан и опасан предговор свима истрагама! И како сам тада јасно разумео оно што сам већ био назрео забављајући се проучавањем ствари Тропманове: обележавања немају никакве вредности с гледишта полицијског и оговарања добрих жена у кварту служе обично само на то да пруже јаке аргументе пакосним адвокатима! У овај мах нарочито, оговарања узеше на један мах велику важност, јер су била прибележена у службенпм испитима полицијског комесара, и, јер сунајзад дала маха стварању једне праве легенде... легенде о некаквом црњомастом човечуљку. Вратар Захарије Лакаријер рекао је: — Око једанаест часова, зазвонило је; један човек прође поред мене. Огрлица од горњег капута била му је задигнута, шешир му је био висока облика. Изгледао мп је са свим као човек од реда. Он довикну: »Госпођа од Монтија", не питајући заспрат. Гае ее већ беше угасио па степенима; Захарија Лакаријер тврдио је да ппје опазио боју горњег капута, али му се чинило да се оећа да је тај човек носио свилену мараму или некакав огртач суре боје. — Био је крупне снаге, додавао је, и имао је црне бркове. Али исказ вратарке Јелисавете Пуленове, жене Лакаријерове, био је у неколико друкчији. Ова је, 8. марта, видела једног човека малена раста кад је долазио у походе г-ђи од Монтија. - Био је кестењасте боје п ситан, рече ова. Па ипак, уверена сам да је тај исти! За што? тек куварица, тетка Антонија, како су обично звали у кући, објаснила како су крупан црномањаст човек и сиган човечуљак кестењасте боје били иста личност. Та добра жена, сва. под утиском узбуђења и туге што је изгубила једно тако добро место, збуни се у својим објашњењима. — Јеет, видела сам код госпође једпог црномањастог човечуљка; не бих га нознала. Нпје био од отмена света. Госпођа од неког времена беше изменила своје навике. Прпмала много света. Анета је говорила: »IV)спођа ће дати прилике да нас убију, код света који нрима." Вратарка и куварица нису се слагале чак ни у боји косе малога човека. Међу тим, обе су тврдиле да је носио надимак Гринглле. Вратарка беше рекла г. Крено-у да мисли да се мали црномањасти човек попео синоћ уз степенице. Пред истражним еудијом није тврдила тако одсудно; најпре је рекла јест, па после ннје. Имали смо дакле, као знаке, само то противречно обележавање и сумњиве предмете које беше оставио убијца. То је било мало. У толико пре што куварица беше отишла горе да легне око десет часова, ' док је Госиођи још била саједним од евојпх